На југословенско – албанској граници на караули Кошаре 1999. године погинуло 108 људи, од којих 18 официра и подофицира, 53 војника на редовном војном року, 13 војних обвезника и 24 добровољца Војске Југославије. Граничари ВЈ нападани и убијани од терориста ’’УЧК’’ и 1998. године.
Припадници 63. Падобранске бригаде на караули Кошаре – http://www.63padobranska.com
Битка за Кошаре, на тадашњој југословенско – албанској граници на Јуничким планинама, се водила око граничног прелаза Раша Кошарес изме|у 9. априла и 9. јуна 1999. године. Циљ напада из Албаније од стране УЧК, регуларне војске Албаније и НАТО-а је био копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације изме|у јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Војска Југославије је спречила ту намеру. ’’УЧК’’ је успела да заузме караулу Кошаре, због јаке артиљеријске подршке војске Албаније и подршке НАТО авијације.
Званичне информације ВЈ говоре да је у реону Кошара било око 2000 припадника ВЈ, да је погинуло 108 припадника ВЈ, да их је 150 рањено и да је уништено једно борбено возило.
Ратни командант 125 моторизоване бригаде генерал – мајор у пензији Драган Живановић каже да је у реону на Кошарама погинуло 108 људи, 18 официра и подофицира 53 војника на редовном војном року, 13 војних обвезника и 24 добровољца.
На другој страни било је 6.000 припадника терористичке ’’УЧК’’, погинуло је 150 албанских тероириста и 300 их је рањено а уништено је и пет тенкова. Погинула су и три страна држављана који су били на страни и у редовима ’’УЧК’’, два из редова НАТО алијансе: Француз Арнорд Пјер (1971.) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961.), као и добровољац у редовима ’’УЧК’’ Алжирац Мурад Мухамед Алија. У то време НАТО је у Албанији имао 12.000 војника, 30 тенкова и 26 хеликоптера ’’Апач”.
Пуковник у пензији Видоје Ковачевић, у време рата мајор на дужности начелника Штаба 63. падобранске бригаде, непосредни је учесник борбених дејстава на Кошарама. Ковачевић каже да је на Кошарама лично видео два погинула Црнца који су се борили на страни ОВК. – ’’Били су у маскирним униформама и на рукавима су имали француске ознаке” – сведочи пуковник Ковачевић.
Храбри српски војници – Кошаре 1999 године
На православни велики петак 9. априла 1999. године у три часа ујутру почела је масовна артиљеријска паљба са албанске стране на караулу Кошаре: топовима, хаубицама и артиљеријским бацачима, уз учешће француске Легије странаца. Напади су ишли у три правца: Раша Кошарес, Маја Глава и караула Кошаре. Према караули Кошаре кренуло је 1500 припадника ’’УЧК’’. На караули и око ње било је 200 припадника Војске Југославије, званичан је податак ВЈ. Припадници ВЈ нису могли да истрају у тако жестоком и масовном нападу УЧК, НАТО авијације и француске Легије странаца и око 19 сати терористи ‘’УЧК’’ су заузели Кошаре.
У реону Кошаре командовали су терористи Агим Рамадани, који је погинуо, Селим Ђекај и Рамуш Хајрединај.
Караула Кошаре на југословенско – албанској граници на Јуничкој планини била је мета напада албанских терориста и 1998. године. Терористи ’’УЧК’’ су били са Косова и Метохије и Албаније. Тако су само 30. септембра 1998. године у два одвојена напада на патроле Војске Југославије на Кошарама убили шест војника и исто толико ранили.
Нажалост погинули војници, храбри хероји са Кошара, погинула српска младост још немају никакво обележје. Још нико да се сети и посвети им заслужено признање и подигне им бар споменик који заслужују .
Кошаре, мера за хероје
На почетку агресије на СР Југославију очекивања главнокомандујућих снага НАТО алијансе биле су изузетно оптимистична. Веровало се да наша војска није у стању да издржи ваздушне нападе дуже од три дана и да ће врло брзо потписати капитулацију. Показало се да је рачуница агресора била више него погрешна. Након показане изузетне сналажљивости, храбрости и издржљивости припадника Војске Југославије, команда НАТО наредила је паралелно покретање копнене офанзиве на простору Косова и Метохије испод Проклетија, на Кошарама. Овом операцијом НАТО је покушао да анулира евидентне неуспехе у уништавању наших снага из ваздуха.
Припадници 63. Падобранске бригаде на Косову – http://www.63padobranska.com
Кошаре су изабране због конфигурације терена, која је ишла на руку страни која је нападала. У том рејону је просто физички било немогуће да се са наше стране пребаци респектабилна техника, што није био случај са снагама алијансе. На северу Албаније већ су одраније биле стациониране снаге НАТО у бази код Тропоје. За борбу је било спремно 12.000 војника, од тога 5.000 америчких, са 30 тенкова и 26 хеликоптера типа „апач“. Поред ОВК, која је за потребе офанзиве према граници распоредила око 15.000 терориста, у нападима су учествовале и регуларне трупе Републике Албаније које су бројале изме|у 6.000 и 8.000 војника. Посебна подршка долазила је од британских инструктора и припадника јединица за специјалне операције, америчких Зелених беретки и француске Легије странаца.
Насупрот њима стајало је неупоредиво мање људства и техничких средстава – око 2.000 припадника Војске Југославије из састава 125. и 549. Моторизоване бригаде, 63. Падобранске бригаде као и делова Приштинског корпуса. У борбама су учествовали и руски добровољци.
Напад је кренуо, ни мало случајно, 9. априла 1999. у три ујутру, на хришћански празник Велики петак, артиљеријском припремном ватром из правца севера. У првом ешалону учествовали су углавном припадници терористичке ОВК, њих око 1700, уз издашну артиљеријску помоћ припадника француске Легије части. Са друге стране, наши браниоци су имали свега 200 војника.
Караула Кошаре, панорама
Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана. Тада је уз помоћ артиљерије ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне. Око 19 часова припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички ЦНН и британски ББЦ, су одмах пренеле ту вест.
Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране изнад карауле, јер су те позиције биле лакше за одбрану.
Током следећег дана су стигла и појачања за наше војнике у људству и у артиљеријском ору|у. Долазили су и очеви као добровољци да се боре поред своје деце.
Борбе су без прекида трајале два месеца, а непријатељ ни у једном тренутку није успео да направи пробој. Фронтовска битка на линији од око 15 километара, коју су бранили српски војници, била је толико страшна да је сви описују као „пакао Кошара“.
Зоран Влашковић, новинар и писац из Косовске Митровице, једини новинар који је посетио караулу Кошаре 12 година од рата 2011. године
Извор: Српски Глас
