U samo zaleđu Kalenić pijace, epicentru onog pravog Vračara, nalazi se ulica nazvana po jednom od najvećih srpskih junaka s početka 19. veka. Bio je poznat po svojoj ćutljivosti i skromnosti, nestvarnoj hrabrosti i vernoj pratilji „Strini”. Zvao se Jovan Petrović, a u istoriju i narodnu pesmu ušao je pod nadimkom Kursula.
Hajduk iz nužde
Za razliku od mnogih junaka koji su učestvovali u narodnim ustancima s početka 19. veka, o Jovanu Petroviću Kursuli zna se čak i podosta. Rođen je 1786. godine u porodici crnogorskih doseljenika u današnjoj Donjoj Gorevnici nadomak Čačka. Rano ostaje bez oca Velimira, te se majka Magdalena (neki kažu da se zvala Bojana, a drugi Bosiljka) udaje u selo Cvetke.
Oni koju su ga znali kao dečaka i mladića, govorili su da su se oni i brat bili neobično visoki, snažni, nemirnog duha, ali ipak uvek prvi da se odupru svakom nasilju i nepravdi. Dok je Jova u mladosti čuvao stoku za lokalnog turskog pašu, njegov brat je službu potražio kod bogatog Turčina u selu Tavniku.
A bila su to zaista smutna vremena. Turski sultani sve više su gubili kontrolu nad buntovnim janičarima i lokalnim begovima, nasilje nad rajom unosilo je sve veći nemir. Svaki korak se merio, svaki i najmanji otpor lokalnog stanovništva kažnjavao. Bilo je zabranjeno sve, pa čak i igra, što je samo dovelo do toga da se Jovin brat, suludo hrabar i ponosan, jednog dana uputi na teferič (izletište, okupljalište) tavničke turske mladeži i prkosno zaigra kolo na opšte iznenađe lokalnih Turaka. Odmazda je bila trenutna. Već istog dana Jovin brat bio je ubijen.
Saznavši za ubistvo brata, Jovan kuje osvetu. Planirao je da nabavi oružje, sačeka u zasedi bratovog gazdu i u biblijskom stilu „oko za oko, zub za zub”, osveti brata. Tako i beše, a kako bi izbegao i sopstveno hapšenje, odlazi u hajduke, koje je oko sebe već okupljao Karađorđe. U selu Cvetke ostavlja majku i isprošenu ljubu, koju će oženiti tek nekoliko godina kasnije između bitaka koje je vojevao za slobodu Srbije. Zbog ovoga se u kraju dugo govorilo da se nešto „oteglo ko Kursulina svadba”.
Ustaničke godine
Od samog odlaska u hajduke i priključenja ustaničkim snagama, gotovo da nije postojala nijedna veća bitka ili čarka sa Turcima u kojoj Kursula nije učestvovao. Bio je hrabar, a pouzdan i ćutljiv. Nije ga zanimala ni moć, ni činovi, ni bogatstvo, ni žene. Bio je prava antiteza Hajduk Veljku koji je uživao u ženama i ratovima. Za Jovana je rat bio nužno zlo, nešto što je bilo neophodno kako bi se narod oslobodio turskog jarma. I činio je sve da se sukobi što brže i što manje žrtava završi.
U početku deo Mutapovih snaga, vremenom je stekao položaj neformalnog komandanta. Zapravo, od početka Prvog srpskog ustanka do svoje prerane smrti, nikada nije nosio nijedan čin, iako se govorkalo da mu je Karađorđe nudio titulu vojvode. Sve je odbijao. Onako visok, plećat, bledog punog lica, crne kose i dugih brkova unosio je samom svojojm pojavom strahopoštovanje. U narodu se još dugo prepričavalo njegovo junaštvo koje se ogledalo i u tome što nikada nije koristio kuburu ili bilo koje drugo vatreno oružje. U boj je uvek išao na konju, noseći samo kratku sablju kojom je besomučno sekao i probijao turske redove.
Prema predanju, upravo je zbog tog svog junaštva zaradio i nadimak Kursula. Naime, u boju na Ljubiću, Turci su tražili da im Srbi pošalju nekog megdandžiju. Pošto niko nije smeo, Jovan zajaše svog vranca, te se spusti na sred polja. Videvši ga, Turci povikaše „kursula”, odnosno „ratnik”.
Kursula, strina i rađanje mita
Tokom svojih ustaničkih godina, Kursula je zbog svog načina napada izgubio veliki broj konja. Stradali su od turskih i kuršuma, noseći u boj svog neustrašivog jahaća. Saznavši ovo, a u želji da mu se bar nekako oduži za vernu službu, Karađorđe mu šalje noebičnu sivu (ili što bi narod rekao – zelenu) kobilu, koju je Jovan nazvao jednostavno – Strina. U narednim godina, on i Strina postaće neopobedivi saborci.
Bila je s njim i onog dana na Varvarinskom polju kada je u Kursula neustrašivo krenuo u megdan protiv Crnog Arapina, turskog megdandžije. Priča kaže da je ovom, presudnom, megdanu pristupio kao mnogima pre toga. U boj je krenuo napunivši svoj čibuk, a kada ga je ispušio, smireno ga je spremio u torbicu, zatim podboo Strinu i stuštio se u boj. Mada je Arapin imao i kuburu, noževe i sablje, pobeda je bila na Jovanovoj strani.
Kursulina pobeda bila je vetar u leđa srpsko-ruskim snagama, predvođenim ruskim generalom Orurkom da gotovo do kolena potuku tursku vojsku Huršid paše i ostvare jednu od najvećih pobeda ustaničke vojske.
Hladno kameno uzglavlje
U vremenima primirja, Kursula se uvek vraćao u svoje selo, gde su ga čekale verna ljuba i već ostarela majka. I dok je Jovan ratovao, one su vodile računa o domu i radile sve poslove. Rađalo se i jedno po jedno dete, a njegovi potomci i danas žive u ovom selu, pod prezimenom Kursulić.
Nemirnog duha, Jovan ni tada nije mirovao. Sa svojom četom krstario je okolnim selima i štitio seljake od upada turskih zulumdžija. Bio je tih godina malo domaćin, malo megdandžija, ali uvek na strani svog naroda.
A onda je stigla vest da se velika turska vojska valja prema Deligradu. Ne časeći časa, stavlja se Karađorđu na raspolaganje. Tri dana je trajala bitka. Nadmoćna turska vojska pokušavala je na sve načine na probije srpske šančeve. Ipak, šanac je bio dobro utvrđen a u njemu su se nalazile snage najiskusnijih ustanika.
Svedoci ovog događaja kažu da je ranog jutra četvrtog dana, Jovan Kursula izjahao iz glavnog šanca na svojoj Strini i krenuo ka manjem šancu koji je držao vojvoda Novak Bošković. Kada su videli da je sišao sa konja, Turci spremno krenuše u napad. U opštem haosu koji je nastao usled žestokog i totalnog napada, Jovan primeti da mu nema ubojitog oružja – njegovog vernog konja. Govorili su da ga je u panici uzjahao njegov nećak i pobegao ka glavnom šancu. Ostavši bez vernog druga, Jovan se ipak hrabro borio i odbijao napade jedan po jedan. Kada su se ustanici napokon dokopali Kursulinog položaja, zatekli su ga sa 17 dubokih rana – 16 od sablji i jednom od koblja. Ispostaviće se da je ova jedna bila kobna. Znao je to i sam Kursula, koji je uvek govorio da nikada neće stradati ni od sablje ni od kuršuma, već baš od čeličnog vrha koplja.
Uvidevši da mu se bliži konačni čas, zamolio je da ga odnesu kući u Cvetke. Trebalo je puna dva dana da ga odvezu do kuće, gde je izmučen sklopio oči po poslednji put 16. avgusta (po starom kalendaru) 1813. godine, napunivši tek 45. godina.
Sahranjen je u porti lokalne crkve, pored svoje majke.
Beogradska Kursulina ulica formirana je 1893. godine i menjala je ime samo jednom, i to 1896. kada je iz Hercegovačke preimenovana u Kursulinu. Oko nje se nalaze ulice posvećene drugim ustanicima i viđenijim Srbima tog imena, što ovaj kraj čini svojevrsnim Panteonom palih srpskih heroja s početka 19. veka.
Izvor: FB Rojalistički klub
