Čovek koji je „američki san” ostvario u Beogradu
Iako jedva pismen, Luka Ćelović zvani Trebinjac, s početka 20. veka bio je jedan od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u Srbiji. Imetak je stekao baveći se prodajom na veliko i iznajmljivanjem objekata, a kao finansijer, predsednik Beogradske zadruge i veliki prosvetni dobrotvor, stekao je veliko poštovanje i ugled po kome je čuven do danas.
Ćelović je posebno zadužio sam Beograd. Naime, upravo zahvaljujući njemu Savamala je postala novi prestonički centar i dobila predivna zdanja koja su ostale u amanet budućim generacijama, a Beogradski univerzitet stekao zaleđinu za naučni i obrazovni rad.
Trebinjac na putu uspeha
Luka je u svet krenuo iz sela Pridvorci. Osnovnu školu upisao je u obližnjem Trebinju, ali ga otac ubrzo šalje u Banjaluku da izuči trgovinu. Nekoliko godina kasnije Ćelović odlazi u Brčko kod strica gde dovršava osnovnu školu i radi kao šegrt u stričevoj magazi.
Iako zaljubljen u učenje, Luka je sa osnovnom školom završio sve svoje formalno obrazovanje. Već 1872. kada mu je bilo svega 16 godina, napušta Bosnu i, potpuno praznih džepova, dolazi u Beograd kod svog zemljaka arhimandarita Nićifora Dučića, koji ga daje za šegrta u poznatoj radnji Radosavljevića i Ignjatovića.
Taman je sve krenulo za malog Trebinjca kad puče Nevesinjska puška. Luka se odmah, kao dobrovoljac, vratio u rodni kraj. Boreći se protiv Turaka, biva ranjen. Ipak, žilavi Trebinjac brzo se oporavio i vratio u svoju četu.
Tada Srbija objavljuje rat Turskoj te se Luka sa drugim dobrovoljcima vraća u Beograd. Sve do 1878. Ćelović nastavlja da se bori u oba srpsko-turska rata i uprkos svim nedaćama uspeva da živ dočeka zaključenje mira.
Trebalo je živeti i zaraditi. Luka, uz pomoć poznatih trgovaca Krsmanovića i Paranosa, svojih zemljaka, pokreće svoju trgovinu domaćim proizvodima – šljivama, žitom, hranom, a kako se posao razvijao, počeo je da se bavi liferacijom ovsa za vojsku i hleba za opštinske stražare.
Doživotni predsednik Beogradske zadruge
U jesen 1882. osnovana je Beogradska zadruga, tada pod nazivom „Zavod za udeonice”. Boreći se protiv teških uslova posleratnog doba, nekoliko malih preduzetnika skrpilo je nešto kapitala i bez ikakvog iskustva stvorilo prvu nacionalnu štedionicu. Bio je ovo njihov način da se pomogne sirotinji i izbegnu zelenaši. Ćelović je bio među prvim ulagačima, a 1887. je postao njen doživotni predsednik – do 1929. godine.
Ćelović je napornim radom Beogradsku zadrugu učinio jednim od najsnažnijih organizacija koja je svesrdno pomagala svojim članovima.
Čitav svoj život Ćelović je posvetio Zadruzi. Bio je čuven po tome da je noću znao da zaredi po beogradskim kafanama, ali ne kako bi se odavao porocima. Naime, Luka je, u duhu dobrog domaćina, posmatrao kockare i one koji su se bahatili, a već narednog jutra otkazivao bi im kredite u Beogradskoj zadruzi i vraćao im udeonice.
Od februara 1912. Luka je bio i član Upravnog odbora Narodne banke Srbije. Tokom Velikog rata, zajedno sa drugim dobrotvorima Beogradskog univerziteta, Đorđem Vajfertom i Markom Stanojevićem, ukazana mu je čast da prati narodni trezor od Kruševca do Marseja. Naime, tu je bila smeštena i imovina Beogradske zadruge, čime je sačuvana za posleratna vremena kada su, 1919. godine, trezor i imetak Zadruge vraćeni u prestonicu.
Uz ovo, Luka je, kao veliki rodoljub, imao veliku ulogu i u važnim narodnim poslovima. Iako je na sebe trošio malo i, po ovom pitanju, važio za škrtog čoveka, novac je šakom i kapom davao za opšte dobro.
Tako su Ćelović i dr Milorad Gođevac počeli da šalju čete u Staru Srbiju. Bugarski komitet uočio je svu opasnost takvog rada za bugarske ciljeve i osudio je ovu dvojicu na smrt, poslavši ubice za njima.
Međutim, atentatori nisu uspeli da stignu do Beograda. Posle 1903. Ćeloviću i dr. Gođevcu prišao je i general Jovan Atanacković, vođa mladih oficira koji su u Majskom prevratu izvršili oficirski puč i promenu na prestolu. Da nije bilo Ćelovića, prema rečima dr Gođevca, od celog posla ne bi bilo ništa, jer je on sam davao po 40.000 do 50.000 dinara godišnje za opremanje vojske.
Trebinjac je pomagao i Pevačko društvo Obilić, a pripoveda se da je neizmerno uživao u njihovom izvođenju pesme „Hej trubaču”.
Neimar Savske mahale
Luka Ćelović, pored svih obaveza koje je imao, odlučio je i da Savsku mahalu, koja je do tada bila početna tačka za nove trgovce i mesto iz kog se žurilo u centar grada, pretvori u mesto gde se ostaje. Da spoji sirotinju i bogataše. Paralelno, Luka je prihvatao mladiće iz svog zavičaja i pomagao im nalazeći im poslove u beogradskim radnjama, kako bi se skućili i krenuli putem uspeha.
Posle Prvog svetskog rata Trebinjac odlučuje da kupi zemljište između ulica Karađorđeve, Zagrebačke i Bosanske. Tu je sazidao niz zgrada na 4 sprata dajući Savamali izgled dostojan svih evropskih metropola.
Luka je prvo sebi sazidao kuću sa predivnim parkom koji je redovno obilazio sa baštovanom i brižno ga doterivao (danas je to park ispred Ekonomskog fakulteta). Potom Ćelović podiže palatu Beogradske zadruge, hotel Bristol i zgradu Berze. Ova prelepa zdanja i danas krase srpsku prestonicu.
Vredniji od Nobela
Koliko je, s jedne strane, imao uspeha u poslovnom životu i javnom radu, Trebinjac je toliko bio setan u privatnom. Nikada se nije ženio i nije imao naslednike. Ipak, nauku je voleo više od svega. Luka tako odluči da su svi budući naraštaji njegova deca, a kako bi im pomogao najbolje što može, reši da sav svoj imetak ostavi Beogradskom univerzitetu.
Ne računajući male legate koje je odredio rodbini, Univerzitetu je Ćelović podario 50 miliona ondašnjih dinara i postao njegov najveći dobrotvor. Zapravo, ova ostavština bila je veća od one koju je čuveni Alfred Nobel ostavio za sobom.
Ipak, i pre smrti Luka nije sedeo skrštenih ruku. 1926. na Svetog Savu, osnovao je Zadužbinu Luke Ćelovića – Trebinjca, beogradskog trgovca, odredivši da, posle njegove smrti, njome rukovodi odbor sastavljen od rektora, koji je i predsednik Odbora, prorektori, dekani i prodekani svih fakulteta Beogradskog univerziteta.
Zadužbini je predao svoje imanje u Javorskoj ulici 7 i 9, a ostalo imanje se priključilo fondu zadužbine posle njegove smrti. Pored toga, zadužbinu su činili i dvospratna kuća u Ulici Kraljevića Marka 1 sa četiri stana i četiri dućana u parteru, palata na uglu Karađorđeve 65 i Zagrebačke ulice broj 1, sa 24 stana sa tri lifta i šest dućana sa tri teretna lifta, i palata duž cele Zagrebačke ulice (brojevim 3, 5, 7, 9) i Bosanske (danas ulica Gavrila Principa) broj 16 sa trideset jednim stanom, sedam dućana i četiri teretna lifta.
Sav prihod od ovih imanja upravnik zadužbine Uroš Stajić je svakog meseca predavao upravi Beogradskog univerziteta, koja je zahvaljujući ovoj potpori štampala knjige i naučne studije, simpozijume i kongrese i istraživali u arhivama i bibliotekama najpoznatijih univerzitetskih centara.
Do Drugog svetskog rata imovina Zadužbine se dodatno uvećala tako da još neke zgrade u centru Beograda nose zadužbinske oznake. Inače, ostalo je zabeleženo da je darivanjem Luke Ćelovića Beogradski univerzitet postao treći univerzitet po bogatstvu u svetu.
Skroman život beogradskog velikana
Materijalno bogatstvo Luku Ćelovića, očigledno, nije ostavilo duhovno i etički siromašnim. Naprotiv. Trebinjac beše čuven po svojoj skromnosti i asketskom načinu života. Od pokretne imovine iza njega nisu ostali zlatni nakit, skupa odela i fijakeri.
Nakon što se upokojio u njegovom domu napravljen je popis u kome se navodi da je zatečeno: 3 otomana, zavese, 2 tepiha, trpezarijski sto, 6 stolica, 2 kredenca, 2 kreveta – mesingani i gvozdeni sa slamanjačama, obično vuneno ćebe i drveni kofer.
Luka Ćelović Trebinjac bio je poseban i čestit čovek koji je znao da ono najvrednije leži u budućnosti. Zato je sve u životu činio za svoje naslednike, one koji je njegovo ime zanavek pamtiti – sve nas.
Izvor: FB Rojalistički klub
