U okviru poslova koje smo kao karantinci svakodnevno obavljali, jedna grupa u kojoj su bili Šele, Perva i mali Baja otišla je sa četkama i burićima kišnice da krečenjem osveži o parolu „TITO – PARTIJA“. Po povratku su pričali da su slova napravljena od naslaganog kamenja. Svako slovo je bilo veliko oko 25 metara, a širina i debljina svake crte slova iznosila je najmanje po metar i po. čitav dan su krečili.
Informbirovac – aktivista koji im je naređivao i rukovodio ovim poslom, nije znao kada je parola napravljena. Sigurno odavno, jer je već postojala 1954. kada su ga na Otok doveli. Sa neskrivenim ponosom je pričao da već dve godine imao privilegiju brine i rukovodi održavanjem ove relikvije. Zaslužio je to od kada je postao aktivista i kada je pred kolektivom sobe priznao svoju prvobitnu zabludu, pokajao se i revidirao stav prema Partiji i drugu Titu. Od tada više nije bojkotovan, „gasiran“ kroz Žicu ili premlaćivan u „špaliru“ kao „banda“.
– J….. ga Partija i Tito! Oni su ga naGoli otok i strpali! – omaklo se malom Baji da glasno komentariše ponašnje informbirovaca koji se trudio oko svakog kamena ove parole. Neprestano je obletao oko nje, popunjavao rupe nastale od udaraca bure, ravnao skoro svaki kamen i vraćao se da iznova premaže mesta gde slova nisu ostajala sasvim bela. Ponašao se upravo tako kao da mu od ove parole zaivisi izlazak na slobodu.
– Ma, totalno opaljen, matori! – uveravao ih je Baja.
Mesečina jedini saveznik
Svuda samo oštri, izbrazdani kamen koji seče kao brijač sve čega se dotakne!
To je morao da oseti svaki novodošli kažnjenik, da u svojoj imaginaciji stvori sliku pakla kroz koji su prolazili ti prvi golootočki zatočenici.
Te noći mesečina nam je bila jedini saveznik, pa su samo dvojica bili ozbiljnije povređeni: ponovo Dronja, koji je pored debelih batina iz „špalira“, zaradio i duboku posekotinu ispod levog lakta, dok je Karočonji pored uništene mokasinke, bukvalno ostao bez pola palca. NJihove povrede, posebno Karačonjijevo ozbiljno krvarenje, zaustavili su kolonu punih deset minuta
To je bio najverovatnije razlog što je iste večeri odveden i zatvoren u zgradu gde su se nalazile samice i izolacija, koja je na Golom otoku nazvana „Objekat 102“.
Dakle, zbog ovog verbalnog delikta, mali Baja je tu proveo narednih godinu dana.
Te 1959. godine, na Objektu 101 (nedaleko od čuvene „Petrove rupe“) nastavljeno je sa nadzidavanjem temelja buduće zgrade karantina. Dok su na Goli transportovani samo informbirovci, karantin nije postojao, kućni red, niti bilo kakva prava zatočenih logoraša. Nije postojalo ništa što bi ovaj logor približilo životu u ostalim kazneno-popravnim domovima u Jugoslaviji.
Međutim, posle učestalih transporta mlađih kriminalaca, uslovi života na Golom su se korenito i munjevito menjali, jer je tako poželeo Josip Broz. Jedna od tih promena bila je strogo sprovedena naredba upravnika Golog otoka Radeta Radevića da svi novodošli osuđenici moraju proći kroz karantin. Bez obzira što zgrada karantina još nije bila izgrađena, to nije menjalo ništa, bar štose tiče prijema i smeštaja novodošlih. U tu svrhu, pored već betoniranih temelja buduće zgrade karantina – razapet je poveći vojnički šator, dovedena struja za rasvetu, sklepana jedna daščana baraka za umivanje i kupanje i, to je bilo to: novajlije su imale gde da spavaju i obeduju (šator), umivaju se i kupaju (daščana baraka), žive i rade (ceo Goli otok) dok ne prođu sve te lekarske preglede i slične gluposti, i ne budu spušteni u Žicu, među ostale kažnjenike.
