Da nisam pored sebe imao Milana kao instruktora i pravog znalca za razbijanje kamena, teško da bih s bilo kim ispunjavao svakodnevnu normu od 30 vagoneta kamena koji je posle miniranja trebalo razbiti u dovoljno velike komade da ga možemo utovariti i pregurati do prilično udaljene separacije.
Isprva, šaleći se na moj račun zbog jučerašnjeg neispunjavanja norme, pustio me je da obigravam oko jedne kamenčine koju sam izabrao i sa svih strana je udaram zamahujući macolom od 12 kg. Ali, što bi zamah bio jači, macola bi mi se istrgla iz ruku i odletela među stenje.
Tada on dohvati macolu i, reklo bi se, samo je spusti na kamenčinu sa kojom sam se mučio kad se ona raspoluti. Prosto nisam verovao. Odmah zatim priđe polutkama, malo ih zagleda i udari po jedva vidljivim šarama, pa se i one rasturiše.
– Utovari ih – reče kroz osmeh, pa dohvati ćuskiju i priđe steni preko jedne tone koju sam prilikom izabiranja kamenja za razbijanje izbegavao i da pogledam. Ubacivši vrh ćuskije u blatnjavu žilu koja se lepo ocrtavala, dva-tri puta je trznuo i gromada se rasturi u nekoliko kamenčina koje potom isitni macolom. Za nekoliko minuta imali smo kamenja za preko dva vagoneta.
Prilikom sledećeg razbijanja i usitnjavanja kamenja održao mi je praktičan čas o sastavu stenja, praćenju njegovih žila i njegovom razlaganju.
Ipak, bilo mi je potrebno nekoliko meseci da naučim sve finese u raspoznavanju vrsta kamena i postupanju sa njim prilikom razbijanja, ali sam napredovao do mere kojom je Milan konačno bio zadovoljan. Postao sam njegov talentovan kalfa. Normu od 30 vagoneta preguranog kamenja smo na kraju ispunjavali do 11 sati, a preostalo vreme od tri sata koristili za odmor, sunčanje i osvežavanje morskom vodom koju smo uvek imali u jednom od praznih vagoneta.
Slobodan odmor posle ispunjenja norme postojao je kao nepisano pravilo na svim radilištima. Međutim, norme su bile tolike da smo nas dvojica bili među malobrojnima koji smo ovaj odmor dugo koristili.
Radeći sa Milanom na kamenolomu, neosetno se približio dan mog izlaska na slobodu. Tri dana pre tog datuma, najzad se odlučio da me upita ono što je davno nameravao – da li mogu da ponesem pismo njegovoj sestri, jedinoj koju je imao i sa kojom održavao redovne kontakte.
Naravno da sam pristao i to smatrao čašću jer je sa svima bio vrlo oprezan i pun podozrivosti.
Bura odlaže povratak kući
Napolju je besnela bura, a civilni turistički brod koji je plovio za Rijeku mučio se s pristajanjem i ulaskom u pristanište Golog otoka zbog jakih naleta bure.
Mene su u policijskoj prijemnici već pretresli i s novcem, dokumentima i objavom o optuštanju ostavili da čekam. Kako je vreme prolazilo, a postojalo sve neizvesnije da li će brod uopšte moći da pristane, otišao sam iza obližnjeg stenja kao da vršim nuždu, a u stvari, želeo sam da imam pri sebi Milanovo pismo. Ako brod ne bude pristao, da ga sakrijem pod neki kamen.
To se i desilo. Morao sam jedan dan duže da ostanem na Otoku, pa sam sakrio pismo.
Kada smo to utanačili i dogovorili se kako će da ga spakuje i uvije u celofan, da bih ga izneo u debelom crevu, što je bio najsigurniji način da ga ne pronađu prilikom pretresa, više ga nismo spominjali do mog polaska.
Na rastanku me je jedva čujno upitao:
– Jesi li zapamtio?!
Potvrdio sam očima jer se policajac nalazio pored nas. Odnosilo se na adresu njegove sestre, koju sam naučio napamet.
Izlazeći iz sobe, još jednom sam se okrenuo, svima poželeo da što pre izađu, a Milanu
mahnuo. Poslednji put sam ga tada video.
