Natankovan vodom, brod „Izvor“ je već nekoliko sati mirno plovio uz ravnomeran rad brodskih mašina, ali našoj grupi novih golootočana još ništa nije ukazivalo ni koliko smo još daleko, ni gde je to ostrvo na koje su nas vodili.
Sabijeni u vrelu kabinu ispod komandnog mosta, u početku smo se jedva nekako smestili birajući i grabeći mesta na tri vojnička kreveta i oko malog stola na sredini kabine. Kako je vreme odmicalo, a zapara postajala sve nesnošljivija, počeli smo da se razmeštamo, formiramo odvojene grupice po ranijim poznanstvima i svlačimo se.
Imao sam sreće da sa Karačonjijem i Ikom sa Karaburme prigrabim krevet ispod samih prozorčića kabine. S vremena na vreme, ovde bi do nas dopro blagi dodir povetarca sa svežim mirisom mora. To je bila prava blagodet.
U drugi dupli krevet na sprat, na suprotnoj strani kabine gde nije bilo prozora, u donji krevet su se odmah utrpali Dronja, Šotka i mali Baja. Gornji je nadmoćno pripao Šinzovu – najjačem i najkrupnijem iz naše grupe, kome je od polaska iz Beograda stalno neko i nešto smetalo, neprestano je prigovarao, pravio se važan, omalovažavao sve oko sebe. Svima je već dosadio, ali Sarma se nije predavao, kao ni sada kada je ostao bez mesta na krevetu.
– Ajde, pusti svog drugara? Samo malo, evo, tu na kraju… – muvao ga je. Zar si zaboravio kako sam te izvadio kod murije za onu zlatnu čuku koju su ti pronašli?!
Šinzov je prezrivo napućio usne.
– Kakvi zlatna, običan dupljak. To su odmah provalili.
– Svejedno, ja sam mislio da je zlatna … – nastavio je Sarma podsećajući ga da mu je jednom namestio dva ajnca i gomilu pljuga prilikom kocke. – Zar si to zaboravio, a ?!… Pa onaj ćorez cveća kad si išao na sudar sa devojkom… De, mrdni se, pomeri nožurdu… – i dalje je navaljivao popevši se na donji krevet i pokušavajući da se utrpa kod njegovih nogu. Šinzov ga snažno ritnu i odbaci sa kreveta.
– Ma, goni se, bre… Ti mi namestio?! Misliš da sam toliko glup! Goni se … – preteći je napravio pokret kao da će ustati.
Sarma je bio mršav i žgoljav u odnosu na Šinzova, ali izgleda da ga je dobro poznavao.
– Ti si obična gomila g… – rekao je ljutito. – Šta je, šta me gledaš naduvana mešino?! Ajde, silazi da te naučim kako se piše veliko „B“ od boksa! – stao je u gard kao da je spreman za tuču. Prkosno i svadljivo je gledao u Šinzova.
U kabini nasta tajac. Svi su napeto posmatrali Šinzova. Bilo je očigledno da može smrviti Sarmu. Međutim, iako nije bilo prostora Sarma poče da skakuće u mestu, izvodi „šado“ u zamišljenog Šinzova, praveći eskivaže i plasirajući kontre pesnicama kroz vazduh, što izaziva opšti smeh i aplauze.
Shvatajući sve ovo kao neku novu Sarminu predstavu, na kraju se nasmeja i Šinzov.
Ipak je sa njim podelio jabuku.
– Da ga malo primirim, – pravdao se ostalima, aludirajući na Sarmu kao napast od koje niko ne može da se odbrani.
Brod je i dalje ravnomerno grabio uz monotono kloparanje brodskih mašina, a Golog otoka nigde.
U kabini je postajalo nesnosno, skoro da nismo imali vazduha. Ika i Karačonji se nisu odvajali od prozorčeta, dok su se ostali bukvalno kupali u znoju. Iako smo mirovali, čak su na nam i gaće bile natopljene znojem; Sagapo ih je po drugi put cedio u kantu koju smo koristili kao kiblu.
– Ma, majku im! Moraju da nam daju bar malo vazduha! – odjednom je podivljao Šinzov, skočivši sa svog kreveta.
– Otvaraj! Otvaraj!… – divlje je lupao, dograbivši polupraznu kantu sa vodom za piće i nastavljajući sa njom ih sve snage da udara u limena vrata kabine.
Iako su oni oko vrata bili stešnjeni i sabijeni jedan uz drugog, za tili čas se napravio prostor oko poludelog Šinzova i kante kojom je mahao iznad naših glava zalivajući najbliže ostacima vode. Dobro im je došlo malo osveženje.
To što se dogodilo nekoliko trenutaka kasnije, raspršilo je naše iluzije o Golom otoku.
Kao po komandi, limena vrata se odjednom širom otvoriše i Šinzov tresnu napolje zajedno s kantom, a po njemu počeše da pljušte udarci motkama nekoliko članova posade u mornarskim majicama.
Pre nego što su ponovo zamandalili vrata kabine, jedan od mornara ubaci za nama praznu kantu.
– Lupajte sada za vodu!
