Iza nas Dragan Smrćko se sapleo i pao. Taman je dobro došao dvojici krezubih koji su nakostrešeno čekali svoj red da nekog raznesu svojim skrivenim toljagama koje su bile nešto duže od policijskog pendreka, ali masivnije i tvrde kao isceđena drenovina. Ovakva vrsta toljaga se čuvala i prenosila sa vlasnika na vlasnika – kao amanet ili relikvija posle nečije smrti ili odlaska sa Otoka. Odavno je bilo zabranjeno njihovo posedovanje, ali svaki stari logoraš ne bi to bio bez nasleđene toljage. čuvali su ih, dobro krili i retko koristili, osim kad bi im došlo da se pokažu i isprazne nad nekim ko nije prošao ono što je stajalo iza njih. Ugledavši Smrćka kako posrće i pada, oči su im ludački zasjale, a tela se napela da ga svom silinom raznesu. Natrča Dronja i pokuša da mu pomogne i podigne ga. U stvari, Dronji je Smrćko zasmetao da stigne bliže kraju „špalira“, ali je njegov gest izazvao neslućeni bes ovih što su ih prebijali. Po nekom nepisanom pravilu, ko se solidariše sa „bandom“ – još je veća „banda“, te se sada svi ustremiše na Dronju. Pokvari se „špalir“, pojavi se još nekoliko batinaša, sve je prštalo od udaraca po Dronji koji se pognuo i pokrio glavu kartonskom kutijom sa svojim stvarima. Niko više nije obraćao pažnju na Smrćka koji se, posle dva-tri usputna šutiranja, izvukao iz gomile…
Pošto je „špalir“ bio rasturen, sve smo posmatrali sa bezbedne udaljenosti. Odmah sam uočio jednog malog, ćelavog žgoljavka s nakostrešenim brkovima koji me je mnogo podsećao na „sreskog pisara“. Dok sam se još nalazio u „špaliru“ zapamtio sam ga po sklonosti da nas neprestano šutira ciljajući u mošnice. Cokula mu je bila teška. Sada je obletao i gurao se oko Dronje. U jednom trenutku, izgleda da mu je uspelo da ga pogodi, jer je Dronja odjednom bolno urliknuo. Ovo je bio trenutak da ga rulja svog unakazi, kao i Šinzova. Ali, se dogodi čudo. Zbog nečega ili nekoga, ibeovci se najednom primiriše i požuriše da se postrojavaju, ne obraćajući više nikakvu pažnju na nas.
Na osvetljenom prostoru pri izlazu sa pristaništa, nedaleko od mesta gde smo isprebijani, ležala su dva leša – utopljenika. Bila su to tela dvojice robijaša koji su dva dana pre našeg dolaska pokušali bekstvo sa Golog. Jedan je bio mlad, skoro kao Sagapo. Po podbulim licima i vidljivim povredama i posekotinama po glavi i rukama, bilo je očigledno da su nečim udarani. Osuđenici golootočani su među sobom komentarisali da je to od vesala i metalnih čaklji sa broda „25 maj“, koji je pošao u poteru za njima, pa nije želeo da ih žive vrati na Otok. Drugi su tvrdili da su se udavili odmah po izlasku na Senjski kanal zbog nedostatka kiseonika, jer je tog dana počela bura. Tamo je jačina vetra tolika da pri površini pretvara sav vazduh u vodenu prašinu. Povrede po telu su dobili kasnije, dok su tela plutala i bura ih bacala o oštro stenje otoka.
Bilo kako bilo, leševi su dovezeni na pristanište i tu ostavljeni kao opomena svima koji pomišljaju na bekstvo. To se naročito odnosilo na nas koji smo, posle završenog „špalira“ i odlaska ibeovaca, postrojavani baš ispred ovih leševa.
