Tek po dolasku u karantin i ulasku u šator prvi put smo ugledali policajce na Otoku. Sedeli su za stolom pored sobnog starešine i dok je jedan pratio uzimanje generalija, visinu kazne i vrstu krivičnog dela, podatke koje je sobni zavodio, druga dvojica su časkajući međusobno povremeno zagledali kako nas „aktivisti“ pretresaju, preturaju po stvarima i odvajaju ono što nam nije dozvoljeno. Za nedozvoljene stvari odmah su pisali zapisnike u tri primerka koje su potpisivali novajlija kome se oduzimaju stvari i jedan od prisutnih policajaca kome bi aktivista poturio zapisnik.
Cigarete, po deset komada dnevno, su dozvoljavane samo pušačima koji su doneli i imali cigarete kod sebe. Sa tim cigaretama je sobni starešina kod nas donekle povratio poljuljano poverenje koje je izgubio posle one „duhovitosti“ o presecanju vrpce.
čim smo saznali da nam za april sleduje samo po pet i po paklica cigareta, a da se u depozit ne mogu deponovati otvorene kutije, svi smo otvorili nove kutije pretpostavljajući da će nam tu otvorenu kutiju zaračunati kao deset cigareta, pa da se ogrebemo za neku cigaretu više. I policajci i aktivisti su upitno gledali u sobnog da kaže šta misli, koliko da nam ostave cigareta, obzirom da smo skoro svi otvorili pune kutije.
– Pa, ostavite im po ceo boks i tu jednu otvorenu kutiju. To će mislim biti u redu, zbog praznika – reče sobni. Ali se odmah zatim predomisli. – Ma, ostavite im po dva boksa i tu jednu otvorenu kutiju. Tako je najbolje.
Policajci skoro da nisu verovali svojim ušima. Pogledaše se između sebe, dok su aktivisti bili mudro nezainteresovani. Dobro su poznavali sobnog starešinu.
– Sobni, da niste pogrešili? – umeša se jedan od policajaca. – To ima cigareta za preko 40 dana, a samo je jedanaest dana do Prvog maja! Tada će dobiti novo sledovanje za ceo maj!?
Sobni se uopšte nije uzbuđivao.
– Nisam pogrešio – reče mirno. – Ako imate nekog pretpostavljenog koji misli kao vi, recite mu da je ovako odlučio sobni karantina.
U šatoru nastade neprijatna tišina. Policajci, mlađi ljudi, možda nešto stariji od nas, bili su crveni kao ljuta paprika. Sobni, međutim, neprijatno miran, upita aktiviste hoće li da nastave posao oko pregleda stvari i popisa cigareta koje će se staviti u naš depozit. Živnusmo, mada nas je zapanjio autoritet sobnog i ova dobročudnost koju je ispoljio prema nama. No, ovoga trenutka jedino smo želeli da se ubrzaju pretres i ostale formalnosti, jer smo bili umorni i gladni. Još nas niko nije ponudio hranom. Neki su imali ono što im je ostalo od paketa, ali mnogi nisu. Da bude još gore, miris pržene ribe koja nas je čekala u plehovima na stolu u sredini šatora, divljački je pojačavao naš apetit.
Nije nam se dalo. Posle završenog pretresa i potpisivanja zapisnika, sobni je naredio da svi izađemo napolje. Osim Karačonjija i Dronje. Pri izlasku svako je dobio impregniran džak sa svojim imenom za pakovanje civilne opreme. Nismo smeli da zadržimo čak ni maramice ili čarape.
Sutra:
Kupanje u daščari
Postrojeni u dve vrste pred daščanom barakom za kupanje i pod budnim okom aktivista koji su čekali da preuzmu džakove sa našim stvarima, nastalo je svlačenje i trpanje stvari u dobijene kese. Sve je obavljeno za tili čas. Pred ulazom u daščaru, dobili smo po sapun.
Daščara u kojoj smo se obreli bila je pregrađena na dva dela: u jednom delu je bio umivaonik za brijanje i pranje posle povratka sa rada, a u ovom koji je predstavljao kupatilo, nije bilo tuševa. Samo jedno bure sa morskom vodom iz kojeg su aktivisti upravo napunili dve kante za zalivanje cveća, sa metalnim ružama. Trebalo je da nam one posluže umesto tuševa, jer se aktivisti sa njima popeše na dve daske iznad naših glava.
– Imate samo ove dve kante vode! – dobaci nam jedan od aktivista. – Jednom da se pokvasite i jednom isperete!
Nismo imali vremena za čuđenje ili bilo kakve komentare, jer su ovi već nagnuli kante i ovlaš nas poprskali preko glave.
