Po dovođenju prvog transporta uhapšenih informbirovaca na Goli otok još davne 1949. godine, za njihov smeštaj i podizanje logora najviše je, po konfiguraciji terena, odgovarala jedna uvala sa izlazom na more na južnoj strani Otoka.
Nešto kasnije je, radi bolje kontrole logora, oko cele uvale podignuta višestruka bodljikava žica sa zidanim bunkerima za stražu i strujom za osvetljavanje žice.
Ovaj deo se prvo zvao „stara žica“ – po prvih 14 montažnih baraka koje su bile ograđene žicom i odvojene jedna od druge. Vremenom su se ove barake pokazale kao nepodobne za smeštaj sve brojnijih logoraša, ali i zbog čestih, veoma snažnih udara bure iz Senjskog kanala. Pristupilo se zidanju 17 soba od tvrdog materijala.
„Stara žica“ je promenila zvanični naziv u „veliku žicu“, a zatvorenici koji su mogli nesmetano da saobraćaju iz sobe u sobu nazvali su je samo – Žica
Nepuna tri meseca po dolasku na Goli, a pred samu novu 1957. godinu, Toma Soda je postavljen za starešinu sobe tri u Žici. Bio je prvi sobni starešina – neinformbirovac, pa i jedini, za vreme dok su se oni nalazili na Otoku.
Nigde policije
Najčudnije od svega je što nigde nije bilo policije! Od trenutka kada su nas u Bakru ostavili beogradski sprovodnici, ovi u karantinu su bili prva trojica uniformisanih policajaca koje smo ugledali, ali i oni kao da su „pali s neba“ – nisu smeli da se mešaju, naređuju…
Do tada su sobne starešine bile neprikosnovene među ibeovcima, a postavljao ih je direktno upravnik. Imali su kancelarije i bili direktna veza između Uprave i zatvorenika. Tomino postavljanje za sobnog starešinu, pogotovo što je na Otok tek došao, predstavljalo je prvorazredno iznenađenje.
Međutim, ako se bolje razmisli, postavljanje za sobnog starešinu nekoga iz redova tek prispelih mlađih punoletnika je logičan sled dešavanja na Otoku, jer su se sa njihovim dolaskom uslovi života menjali na bolje. To je trebalo da bude jasno svima još pre dolaska prvog transprota, kada je u Centru osuđeničke samouprave zamenik upravnika održao sastanak sa svim sobnim starešinama. Tada je izričito zabranjeno dalje održavanje sobnih konferencija radi „pokajničkog revidiranja stavova pred kolektivom sobe“, koje je još od samog početka bilo noćna mora svih ibeovaca. Neprestano su bili pod pretnjom da izmišljanjem dopunjuju svoju krivicu, lažno optužuju druge i sebe, jer bi u suprotnom postajali „bojkotovana banda“ – od svih pljuvana, tučena, mučena najtežim radom i „gasiranjem“ u narednih nekoliko meseci. Pod uslovom da „bojkot“ prežive.
Ovo ukidanje revidiranja donelo je samo po sebi ukidanje kazne bojkotovanja. Time je prestalo „gasiranje“ uz i niz Žicu, premlaćivanje u „špalirima“ ispred soba, noćno požarstvo bojkotovanih pored kible za mokrenje i odnošenje i pražnjenje tih kibli, zatim oduzimanje cigareta i zabrana pušenja bojkotovanima, zabrana „otvaranja usta“ (ni između sebe nisu smeli da progovore), zabrana podizanja glave kad ih neko pljuje ili šutira…
Susret sa starim drugom
Na Otoku cipele su bile najvažnije, jer bez njih nije moglo da se mrdne po oštrom kamenju. Meni se dogodilo da od svih stvari dobijem samo dobre cipele. Pošao sam onako u gaćama i cipelama da obiđem Karačonjija i Dronju kod kojih se upravo nalazio bolničar koji ih je previjao.
– Doktore, ima li nade za palac našeg drugara? – upitao sam šaljivo, čušnuvši pored njih. Zanemeo sam.
Tako je bilo i sa Bimbom, sadašnjim bolničarem na Otoku, sa kojim sam proveo nezaboravne godine prvih švaleracija i klinačkog mangupiranja.
– Macane…! Bimba…! – zagrlili smo se.
Odjednom, sve je prestalo.
U stvari, sada nisu znali kako da popune to vreme pred zavlačenje u krpe. Što je posebno bilo zapanjujuće – niko se nije radovao, niti verovao da će „revidiranje“ i „banda“ zaista biti ukinuti.
I dojučerašnji „bojkotovani“ su tih nekoliko dana pre dolaska prvih transporta sa novajlijama, pokunjeno sedeli ili čučali, međusobno ne razgovarajući, kao da su se osećali krivim zbog novonastale situacije.
