U početku niko nije verovao da je „bojkot“ prestao, da se neće ponoviti. Suviše su dugo bili u njemu da bi u takvo čudo poverovali. Telo im je bilo izmoždeno – sama kost i koža, ali i te kako žilavo, naviknuto da po čitav dan, bez prestanka, trčećim korakom tegli tragače s kamenjem, „hraneći“ nezasitu drobilicu „mamuta“ koja sitni kamen za separaciju betonirskog pogona.
No, to nije bilo sve u njihovom „bojkotskom“ dnevniku. Pre spuštanja sutona i povratka u Žicu na brzinu bi večerali, kradomice povukli nekoliko dimova od sačuvanog trećinčeta cigarete i požurili napolje da što pre ugrabe najbolji tragač s natovarenim kamenjem. Oni najneiskusniji „bojkotovani“ bi se zaletali na tragače za koje bi procenili da su najmanje natovareni. Verovali su da će im biti najlakše da njih uznesu uz 149 stepenika koji im predstoje do sobe 1a u kojoj su bili smešteni zaposleni u stolarskom pogonu i čije su se sobe nalazile pri vrhu Žice. NJihov sobni starešina bio je Rade Kasum.
Međutim, nije bila važna količina natovarenog kamenja, već dužina drški tragača. Ako su bile iste dužine na obe strane, natovarena težina tragača bila je podeljena pođednako na obe strane. Ako su drške na jednoj strani bile duže, težina se prenosila na kraću stranu.
Sima se ne predaje
Iako je bio visok blizu 1,80 m, Sima je imao samo 48 kg. Mršav, sa po dve duge motke od ruku i nogu, predstavljao je mršavu i žilavu, od sunca sprženu i prepečenu osobu od koje su zazirali svi „aktivisti“ koji su ga „gasirali“. Sa njim je bilo uvek povuci-potegni, nije se nikad predavao, a kada bi u retkim slučajevima pao od iznemoglosti, oko njega bi popadali i „aktivisti“ koji su ga „gasirali“.
Sima Prijepoljac, prvoborac i čuveni mitraljezac iz NOR-a, sada informbirovac i privremeno „bojkotovana banda“, bio je tvrdoglav kao mazga i ponosit kao svaki Crnogorac. Nije dao na sebe i svoj obraz. Već drugu godinu zaredom, malo-malo pa bi ga „bandom“ proglašavali zato što je gledao samo svoja posla i nije imao šta da „revidira“: vaspitan je da voli Staljina i Rusiju i on ih voli! To je otvoreno pred svima rekao i – gotovo!
Tog dana i večeri nešto mu se nije dalo, sve mu je išlo naopako, pa i tragač koji mu je preostao po izlasku s večere. Drške na zadnjoj strani tragača su bile duže za pola metra od prednjih, njegovih, pa je tako ispalo da će nositi i deo težine četvorice „aktivista“ koji su ga već čekali pored tragača. A na tragaču dve kamenčine od po 45 do 50 kg, što znači da će sigurno nositi više od 100 kilograma.
Sima je pri sebi uvek nosio od krpa ispredene i ispletene „kike“ napravljene kao dve omče koje vezuje iznad zglavaka obe šake, da bi zatim preostali prostor u omčama provukao ispod šaka na rukohvate tragača.
Iako su mu dlanovi postali tvrđi od đonova cipela, prsti na rukama nikada ne ojačaju dovoljno da bi izdržali teret od 100 kilograma za čitavo vreme „gasiranja“.
(„Gasiranjem“ se u golootočkom žargonu nazivalo nošenje kamenja u kome se aktivisti na zadnjim ručkama stalno smenjuju, dok bojkotovani tegli sam sve dok ne padne pod teretom.)
„Gasiranje“ je uvek počinjalo od porcijašnice u dnu Žice – nasuprot Centru osuđeničke samouprave i zgrade s kuhinjom, pekarom i trpezarijama za obedovanje. Do prvih devet stepenika koji su vodili do ambulante-stacionara u Žici imali su oko 40 metara.
čim se podigao tragač, Sima je osetio da neće biti lako. četvorica iza njega koji su malo više podigli svoje rukohvate i težinu preneli na njega. To su namerno činili sa željom da ga što pre izmore.
Prihvatajući igru koju su mu nametnuli i guranje s namerom da ga sapletu, potrčao je sve do stepenica. Već posle trećeg stepenika težina kamenja se prenela na četvoricu iza njega. Morali su da podignu ručke tragača do svojih glava da bi zaustavili opasno naginjanje kamenčine koja je pretila da ispadne iz tragača i pobije ih. Gurajući ga i dalje napred, drali su se da požuri, psovali i pretili, na opšte zadovoljstvo publike koja se uvek okupljala da prati kako teče „gasiranje bande“.
Simi sada nije bilo do žurbe.
