Stepenište ispred sobe pet, gde je sobni starešina bio Steva Vukov, imalo je najviše stepenica u Žici – dvadeset dve. One su bile najveći i najteži ispit za svakog „gasiranog“ jer je samo 20 odsto „bande“ uspelo da ga položi.
Mnogobrojna publika informbirovaca koja je pratila večerašnje „gasiranje“, ovde je bila najbrojnija. Nešto pre dolaska tragača sa Simom Prijepoljcem sklanjali su rasuto kamenje sa stepeništa gde je nastradao jedan od novih bojkotovanih.
Šuškalo se da je još u nesvesti i da će teško preživeti.
Aktivista sa Siminog tragača zaustavi ostale objašnjavajući da će zbog nesreće morati da prekinu „gasiranje“. Iz publike na to zapevaše: „Oj, lijepa majska zoro…“ – aludirajući na Simin ponos i čojstvo.
– Šta je, nijeste žene… Šta blejite? – ljutito će Sima prema aktivistima, te povuče tragač i zakorači na prvi stepenik.
Prešao je pet-šest stepenika. Pevači su polako odustajali, da bi sasvim utihnuli kad je uzneo kamenje do pola stepeništa. Aktivisti iza njega su mu utoliko pomagali što su ručke tragača nestrmice držali u ravnini sa Siminim drškama i to skoro iznad svojih glava. Pri tom su pažljivo pratili ritam Siminih iskoračaja jer se osećalo da gubi snagu.
Vladala je napeta tišina.
Odjednom sve se preokrenu, posmatrači poludeše i spontano zapljeskaše. „Banda“ je dobila apl auz.
– To, čoče! Junačino crnogorska! – odjekivalo je za njegovim tragačem.
Sima i ne primeti da su se u hodu izmenili aktivisti. To je osetio tek ispred novog stepništa, kad ga tragač snažno i naglo gurnu napred.
– Razmrdaj se, baćuška… Življe uz te skaline! Ti znaš da kod mene ne prolaze zabušanti. Imao si sreće što ti ja nisam tovario tragač – kreštao je Buljooki Daba, najomraženiji čovek na Otoku, kipteći od zlobe i nemoći da ga grune u leđa i pokaže ovim koji mu pljeskaju – kome pljeskaju!…
Na zadnjem stepeništu Žice, između sobe 1b, i 1a, nalazilo se svega 12 stepenika, ali Sima više nije mogao. Kolena su mu klecala.
Trećinče za kraj
Požarni, neki Bosanac iz Livna, je sedeo na stepeniku ispred sobe. Nekoliko metara iznad njihovih glava nazirala se bodljikava žica sa bunkerom koji je poslednjih godina zvrjao prazan.
– Ja došao da potegnemo koji dim! – reče Sima zauzimajući mesto do njega i vadeći muštiklu i trećinče cigarete uvijeno u impregrirani papir.
Iz nedara izvadi metalnu kutijicu od imalina od koje je napravio svoje ognjilo – „fekete“.
Pripalivši svoje trećinče“, Sima potegnu prvi dim. Zagrcnu se.
Bosanac otrča do umivaonika s kišnicom, ali nigde posude. Napuni šake vodom da ga poprska i ovlaži mu usne. Bilo je kasno.
Dežurni bolničar iz ambulante u Žici konstatovao je smrt kao posledicu gušenja, prskanja moždanih kapilara i iscrpljenosti.
Buljooki Daba je ovo mesecima čekao.
Ali Sima ipak iskorači i na zadnji stepenik. Bio je pred zadnjom sobom!
Još trenutak-dva se teturao, a zatim izgubio tlo pod nogama. „Buljooki“ je likovao.
Ko zna šta bi se sve te večeri dogodilo, da Sima nije došao k sebi i otvorio oči.
– Živ je! Ostali poskakaše sa tragača.
Nije se smelo, ali jedan robijaš odmah dotrča s lončetom vode da mu pokvasi usne.
Neko je kasnije izračunao da je Sima Prijepoljac sa svojih 48 kilograma preneo kamenje od 100 kg uz 149 stepenika Žice za nešto manje od 15 minuta uz smenjivanje 12 aktivista.
Zbog iscrpljenosti, Sima je te noći oslobođen požarstva i prosipanja kible. Svejedno, dugo nije mogao da zaspi. Izašao je da obiđe „bandu“ koja ga je zamenjivala. Želeo je da sa nekim popriča i povuče koji dim. Ostalo mu je još jedno trećinče današnje cigarete, pa da ga podeli sa sapatnicima.
Noć vedra, puna zvezda, prijatna svežina. Za razliku od natrpane sobe pune umornih ljudi koji su zaudarala na znoj i mokraću.
