Radivoje Lola Đukić je bio srpski televizijski, pozorišni i filmski reditelj i komediograf. Rođen je 3. aprila 1923. godine u Smederevu.
Studirao je slikarstvo na Likovnoj akademiji i filmsku režiju na Visokoj filmskoj školi u Beogradu.
Najpre je radio kao urednik Dečjeg i Dramskog programa, kao i Zabavnog programa Radio Beograda. Osnivač je Humorističkog pozorišta (Pozorište na Terazijama), a u Televiziji Beograd od njenog osnivanja deluje kao pomoćnik direktora za produkciju, glavni i odgovorni urednik kulturno-umetničkog programa (do 1963). Najveći deo svoje aktivnosti na Televiziji Beograd posvetio humorističkom programu.
Režirao je više igranih filmova. Pored toga snimao je dokumentarne, nastavne i lutka-filmove, kao što je i pisao pesme i pozorišne komade za decu. Pisac je mnogobrojnih komedija: Zlatni majdan, Bog je umro uzalud, Čovek sa četiri noge, Moram da ubijem Petra, Usrećitelj, Jedna ljubav i pet pokojnika, Kradem, kradeš, kradu, i mjuzikl Ubi ili poljubi.
Kao komediograf Đukić je jedan od najigranijih domaćih autora šezdesetih i sedamdesetih godina na jugoslovenskim teatarskim scenama. Najveći deo svoga komediografskog stvaralaštva posvetio je televizijskom mediju. Autor je oko 200 serijskih humorističkih emisija i TV komedija i satira koje je najčešće sam režirao.
Autor je humorističkih sećanja objavljenih u knjizi „Sklerotični memoari”. Bio je oženjen glumicom Verom Đukić. Njihov sin Andrija je takođe bio reditelj. Druga supruga mu je bila novinarka Jelena Jovanović, koja je posle Loline smrti sve učinila da njegov rad ne padne u zaborav.
Umro je 7. septembra 1995. godine u Beogradu.
KAKO JE UĆUTKAN VELIKI SRPSKI UMETNIK: REDITELj ČIJE JE SVE SERIJE I EMISIJE TELEVIZIJA IZBRISALA
Tog 7. septembra 1995. u 72. godini života preminuo je slavni i kontroverzni televizijski, pozorišni i filmski reditelj i komediograf Radivoje Lola Đukić. „Slavni“ iako njegovo ime danas malo znači mlađim gledaocima u Srbiji. „Kontroverzni” jer je reč o umetniku čija NIJEDNA, od preko 200 emisija koje je radio za televiziju Beograd, nije sačuvana. Zvanično, desilo se tako slučajno. Nezvanično, politika je po ko zna koji put umešala svoje prste.
Verovatno da nije bilo čoveka u Jugoslaviji koji subote uveče davne 1959. godine nije provodio kraj (malobrojnih) malih ekrana, pažljivo gledajući i iščekujući „događaj večeri”. Razlog? Uživo se emitovala prva domaća humoristička serija „Servisna stanica”, a gledaoci „od Vardara do Triglava” grupno su pratili doživljaje gazda Jordana i v.d. Rake. Serija je mega-popularnim učinila jednu generaciju vrsnih komičara – Miodraga Petrovića Čkalju, Miju Aleksića, Đokicu Milakovića, Miodraga Popovića Debu, Dragutina Gutu Dobričanina… a scenaristi, reditelju i idejnom tvorcu projekta Radivoju Loli Đukiću donela epitet neprikosnovenog majstora televizijske i filmske komedije u Jugoslaviji 60-ih godina prošlog veka.
Međutim, Lolini filmovi i serije nisu bili „samo” komedija. Za gledaoce koji su išli dalje od smejanja vicevima i komičnim situacijama u kojima su se nalazili glavni likovi, sadržale su i „zrnce gorčine”, realistički pogled na svakodnevni život običnog, „malog” čoveka u onovremenoj, socijalističkoj državi.
Upravo ova kritičnost Radivoja Lolu Đukića koštala je mnogo… Umetnik koji je Jugoslovene naučio da se smeju sami sebi
Radivoje Lola Đukić rođen je 3. aprila 1923. u Smederevu. Studirao je slikarstvo na Likovnoj akademiji, ali je pre diplomiranja shvatio da je režija ono čime želi da se bavi.
Najpre je radio kao urednik Dečjeg i Dramskog programa, kao i Zabavnog programa Radio Beograda, a nakon osnivanja televizije Beograd 1959. godine bio je pomoćnik direktora produkcije i glavni urednik kulturno-umetničkog programa.
Bio je osnivač Humorističkog pozorišta 1951. godine koje je u međuvremenu preraslo u pozorište na Terazijama, a i najveći deo svojih aktivnosti na televiziji posvetio je humorističkom programu.
Režirao je više igranih filmova, a snimao je i dokumentarne, nastavne i lutka-filmove. Pisao je pesme i pozorišne komade za decu.
Ipak, najpoznatiji je kao televizijski umetnik. Lola Đukića bio je autor preko 200 serijskih humorističkih emisija i TV komedija i satira koje je najčešće sam režirao – „Servisna stanica”, „Ogledalo građanina Pokornog”, „Licem u naličje”, „Sačulatac”, „Deset zapovesti”… kao i filmova – „Nema malih bogova”, „Sreća u torbi”, „Na mesto, građanine Pokorni!”, „Bog je umro uzalud”…
Ali, ako ste pripadnik mlađih generacija, velika je verovatnoća da se ne sećate nijednog od ovih naslova i da vam ime Radovija Lole Đukića ne znači ništa. Zašto? Zato što je reč o umetniku čije je gotovo celokupno delo potpuno uništeno!
Progon iz sećanja
Priča je zvanično išla ovako – 1976. godine Lola Đukić je uradio seriju „Nevidljivi čovek”. U njoj su igrale onovremene velike glumačke zvezde Mića Tatić, Dragutin Dobričanin, Predrag Tasovac, a radnja je trebalo da prati trojicu članova uprave državnog preduzeća koji, kako bi sakrili svoje mutne poslove, planiraju da svaku svoju „muljavinu” pripišu – nevidljivom čoveku.
Interesovanje za seriju je bilo veliko, ali emitovanje je bez objašnjenja prekinuto posle prve epizode. Skoro sigurno, politika je umešala svoje prste, a nakon ovoga Lola Đukić je prevremeno penzionisan u 53. godini. O razlozima svog odlaska sa televizije u čijem je nastanku učestvovao Lola nije voleo da govori. U jednom razgovoru za TV Novosti sedamdesetih rekao je samo da je „bilo vreme”.
– Kad deca poodrastu, dobro je da se roditelji sklone, da ne smetaju mlađima. Zato sam i ja otišao sa televizije – kratko je rekao Đukić „bez imalo gorčine”, kako navodi tadašnji novinar.
Kome god da se Lola Đukić zamerio, ovo nije bio kraj „osvete”. Od svih serija, sa blizu 200 epizoda, na TV Beogradu nije sačuvana nijedna!
Magnetoskopske trake su prebrisane i upotrebljene za druge svrhe što jeste bila praksa onovremene televizije, ali je do danas ostalo kao neobična slučajnost činjenica da je to urađeno sa tako mega-popularnim serijama i BAŠ CELOKUPNIM televizijskim stvaralaštvom Lole Đukića.
Tako je faktički uništeno celokupno životno delo jednog od najpopularnijih umetnika bivše Jugoslavije. Potpis nalogodavca na svim kutijama bio je nažvrljan i nije ga bilo moguće pročitati.
Što se tiče tekstova po kojima su snimane, otprilike polovinu je spasila i donela kući Lolina supruga Jelena, novinarka zaposlena na televiziji Beograd, slučajno ih zapazivši među gomilama stare hartije spremljene za bacanje, navodi se u starom tekstu TV Novosti.
Upravo ovo, epizode poneke serije sačuvane u drugim izvorima, kao i filmski radovi Lole Đukića, jedino je što svedoči i talentu i delima ovog umetnika. I Lolina supruga Jelena je iskoristila mogućnost da se prevremeno penzioniše i ode sa televizije, a o svojim razlozima bila je malo jasnija od supruga.
– Moja je životna poslovica „Da nema vetra, pauci bi nebo premrežili”, a u mojoj redakciji vlada deviza „Veži konja gde ti gazda kaže”… Otišla bih još prošle godine, ali bi mi penzija tada bila nepunih jedanaest miliona, pa sam ostala da malo popravim prosek – izjavila je u intervjuu za TV Novosti iz 1987. godine.
Radivoje Lola Đukić preminuo je 1995. godine u Beogradu. Supruga Jelena je nakon toga čuvala sećanje na njega i učinila je sve da rad ovog pionira srpske televizije ne padne u zaborav.
„Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas!
Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete…Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi.” — Radivoje Lola Đukić
Izvor: FB Rojalistički klub
