Sećanje na Rastka Petrovića

secanje-na-rastka-petrovica
Sećanje na Rastka Petrovića

Izvodi iz prepiske Rastka Petrovića – 1907. Rastko piše sestri Ljubici  kako je protekla njihova slava sv. Nikola:

Bilo je mnogo gostiju, a ujutro ja sam išao u crkvu sv. Marka i nosio kolač i žito. A opet je popa došao kući, svetio i prelio kolač a ja sam sa ocem i Vladom okretao, onda smo se svi troje poljubili, a meni otac dao da metnem na sto, dao mi je i da žitom poslužim popa i goste… puno sveta. Znaš došao je i ceo hor – pevačko društvo palilulsko… bilo je 80 njih… A hor je otpevao tropar sv. Stevana …sala je odjekivala kao na službi u crkvi sv. Marka. Ocu su oči bile pune suza… A biće ceo dan gostiju. I sutra dan na patericu, i treći… pa je Majka mnogo žita nakuvala, sve je sama rukama mesila, mnogo je lepo.

… A iz Vojvodine doći će najmanje njih 10, i Mara i… a Mara će da peva tropar sv. Stevana što Otac najvole i uvek je pominje, hajde Maro još jednom, a ona se duboko zakašlje i peva kao da je muški glas. A Grohar, Slovenanc, slikar, je samo gleda i trepće, i pita je da li ume što iz njegove vere da otpeva, ona se pući, pa hoće da proba, ali ne ide. On se sa njom mnogo zabavlja, a ona se njemu uvek okreće kad hoće da peva… Svi će kreveti biti zauzeti…

U lV razredu osnovne škole, umesto da napiše domaći zadatak na temu Majka, dao je profesoru pismo:

…Dugo sam mislio… Vi ste nam dali na obradu jednu tako zamašnu i krupnu temu da je đak obične pameti ne može obraditi kako treba… A ja sam učenik četvrtog razreda – i šta bih ja mogao da kažem da bi izneo pravu sliku svoje majke koja mi je podarila život. Pokušao sam nekoliko puta i uvideo da nisam u stanju da kažem ono što u stvari osećam da bi za nju trebalo reći. Zato Vas najlepše molim da me izvinete što nisam u stanju da odgovorim na Vaše pitanje…

1921-e iz Makedonije piše Slobodanu Jovanoviću:

Poštovani gospodine Profesore,

Ne uspeh se dovoljno srediti da Vam pišem dok se ne smirim, već nekoliko dana ovde. Trebalo bi da radim mnogo, no jezero je tako privlačno i planina tako blizu da taman ostajem na počecima, te očekujem neko mesto dosadno gde ću završiti. Pored toga, beleška koju predviđah… izađe mnogo više. Kad sam se u jednom epohalnom , malom vozu što kao da je zalutao kroz polje, smišljao, uvideo sam da je kratkoća neizvodljiva… Meni bi od neobične koristi bilo a od Vas neobična ljubaznost kad bi objašnjenje uz nekoliko pesama izašlo uskoro, čak pre one pripovetke, jer bi to poslužilo i kao objašnjenje za knjigu (Burlesku Gospodina Peruna)….No uvek, kako je Vama najzgodnije.

Ovde u gori ide se na lov u na divlje svinje i medvede, na jezeru je mali ribolov, a prelazili smo čak u državu Albaniju koja mi se čini mnogo kulturnija no što sam se nadao…

1922- Marku Ristiću iz Pariza:

Žurim da Vam pošaljem ove stihove. Pošto ne umem da izberem, prepisao sam prve tri po redu… Danas sam vrlo nervozan, mora da mi se nešto neprijatno dogodilo, al ne znam šta! Inače sam dosta raspoložen, nekad i suviše. Pa sam posle skoro nesrećan…

Iz Pariza piše i Slobodanu Jovanoviću:

…Pomišljam da će svakako doći jedno veče u Beogradu, kad će mi biti svakako šuplje i dosadno i kad ću se možda spasti toga prošetavši s Vama u prijatnom razgovoru…

Rastko je svoju knjigu pesama „Otkrovenja”(1922) poslao Isidori Sekulić. Ona mu piše:

Dragi gospodine,

Nisam se nadala pa nisam odma ni zapazila da mi knjiga dolazi od autora… Hvala vam srdačna. Knjiga me raduje kao sadržina, forma i poklon. Meni nedostaju mnogi ključevi za vaše analogije, ali, snage i poezije ima kod vas u svakoj kvatrenici…Budite veseli za sve praznike sa lepom svojom knjigom pod jastukom…

Sa odmora u Fužinama piše izdavaču Cvijanoviću:

Ja i Saša (Aleksandar Deroko) ovde po ceo dan beremo ciklame, jedemo jagode i hvatamo rakove… Vama šaku steže…

Pisao je i Isidori Sekulić koja mu odgovara:

Odviše ste vi dobri i pažljivi prema meni. Zašto se o odmoru… sećate mene? Ili ste morali tako? Pre tri godine, ja sam vrlo nesrećna i sama lutala po Fužini i okolini…pa ste se možda nehotice zapleli u neku još zaostalu paučinu moga života?… Možda u ovim ciklamam ima nešto i moje…

Kao uvek, sve dobro vam želim…

Prijateljima iz Makedonije:

…Pevuših. Otkako uđoh u Makedoniju opet sam neobično raspoložen. Ne znam kojoj će me sreći to odvesti, ali znam da sam toliko pun napeva da sam već nesvestan ni gde sam ih naučio, ni da li su moji ili tuđi…

1927- Andriću:

Moj mili Andriću, kako dugo, pa baš nema odgovora od Vas? Mnogo želja za Uskrs. Život je ipak lep, dragi mili Andriću, mislim dobri, sunčani, proletnji život. Mnogo Vas voli Vaš…

1928-e Ivi Andriću:

Mili Andrić, iako mi nikad niste odgovarali na moje prijateljske dozive, uznemiriću Vas ipak jednom prijateljskom molbom za uslugu. No prvo da Vam kažem koliko me raduje da ste u tom dragome Parizu, velikom i dobrom kao hleb. Vi ste i odviše dobro predvideli kad ste mi bili rekli da ću se u Rimu naročito uveče dosta dosađivati i pored toga što sam Rim vrlo zavoleo zbog boja, sunca, mora, kupačica i.t.d.

… Hoćete li , dragi Andriću, da Vi budete tako ljubazni pa pitate Garašinana…šta je s tim paketima…

Hvala veliko unapred na svemu što učinite…

1928-e Slobodanu Jovanoviću:

…U stvari vidim da nikad ne bih umeo izmisliti ono što sam video oko sebe…

1928-e ženi Milana Rakića Milici:

Nadam se da ste već u Beogradu i da će Vas ovo pismo zateći na obalama našeg plavoga Dunava…

Ja kad zamislim Beograd zamislim ga uvek u podne na K.M. ulici ili uveče između `Moskve`i `R.Cara`…

I želim Vam ogromno mnogo provoda, razonode, prijatnosti, prijatnih susreta…

1928-e Slobodanu Jovanoviću sa puta u Afriku:

…Sutra ulazim u prašumu… sanjanu od detinjstva…Već pet dana prolazimo kraj raznih mesta plavih, zelenih i crveno riđih… i plaža sasvim žutih kao od zlata… Naročito je lep svet, mladići kao liveni od Donatela, devojke crne Venere…Nikad Vam ne mogu opisati čudo, kad čovek otkrije drugo nebo nad sobom noću. To kao da se ponovo rodio u jednom drugom svetu. I more belo kao od mleka…

1929-e Milanu Rakiću:

Dragi gospodine Ministre,

Pišem Vam odmah večeras da bih produžio viđenje sa Vama koje sam danas imao u Peruđi…

… Čini mi se uvek da bi bilo tako strašno mnogo stvari da Vas pitam, toliko strašno mnogo stvari da Vam saopštim. Ne kao šefu, već kao nekome kome je beskrajno lako sve kazati, zato što je beskrajno redak i skupocen kao poznanstvo. U stvari ništa nije teže no baš takvome čoveku govoriti a i potreba da se nešto pita ili kaže možda je samo jedna potreba da se izađe iz osamljenosti, dok u stvari nema ništa ni da se pita ni da se kaže…

… U svakom slučaju produžavam ovo veče kao da sam u razgovoru sa Vama – na žalost u razgovoru sa Vama gde Vi nećete govoriti. Vi ste mi rekli najpre da će se mesec dići u sedam tačno i posle u sedam i pedeset. Stvarno on se digao… Koliko sam bio zahvalan Vama što ste to spomenuli i njemu što je poslušao. Ja stavljam ovde jednu poetsku sliku jedino zato što ona sad odgovara više stvarnosti no i jedna konstatacija; ja sam bio tako raspoložen da se mesec dizao ne samo pravo iznad Asizia, no i pravo iznad mog srca… Vi ste jaki… Vi poznajete u životu šta je ideal i šta je dužnost… Ja neću nikada biti ponosan i povučen kao Vi. Moj život je počeo bez ičega… Sad je već dockan puniti svoju kuću u bilo kom pogledu…

1930-e piše mu Gustav Krklec povodom putopisa “Afrika”:

Pročiato sam u poslednje vreme mnogo knjiga o Africi… ali ni jedna me nije tako oduševila kao Vaša. Čitam je sada ponovo…

Ne mogu Vam kazati koliko biste me obradovali – a znam da ste dobar čovek ( u poslednje vreme upoznao sam dve vase seste…) obradovali biste me jako da mi pošaljete jedan Vaš crtež iz Afrike (ma i najmanji i za Vas najbeznačajniji) i koju fotografiju crnaca…

Mart 1936-e iz Amerke piše ženi Milana Rakića, Milici:

…Zamislite kako izgleda četiri milijona ljudi svih narodnosti prvog dana proleća… A onda se lagano otkrije da je Amerika jedna pastoralna zemlja, najveća pastoralna zemlja na svetu, sa bezmernim osunčanjima, senkama, razlivenim vodama, vetrovima… Ovde vas odmah ceo svet usvoji… Nigde nije tako prijatno, prosto i neobavezno u društvu kao ovde… No ceo taj tempo, koji izgleda ludački, detinjast i bez srca, a koji je ustvari protkan vedrinom, odmornošću i takvom detinskom i kampanjerskom romantikom, da je Ameriku zaista nemoguće ne zavoleti. I pored odsustva intelektualnog, čovek je mora zavoleti zbog njenih ljudi koji niušta ne unose tragiku…

Decembar 1936-e iz Vašingtona Mimi Dedincu:

…Moj život za poslednju godinu dana bio je tako uzrujan, pometen, ponekad plamen, ponekad banalan dođavola…Poslednjih deset dana čitao sam rukopis svoga romana. Od svega što sam video jeste da je osam godina zatrpano unutra i da, ako nije objavljen, ne treba da sam ja razlog da nije. Ja još mislim da je taj roman bolji nego što sam ja…

Priznajen da bi objavljivanje “Osam nedelja” bilo vanredno potrebno kao iskupljenje od moje ništavnosti I jalovosti… “Osam nedelja” u stvari su samo uvod u jedan drugi roman koji sam sad otpočeo…Kao što vidiš uvek si blizu kada pokušavam da mislim…

Na vest o smrti Milana Rakića (1938) piše ženi Milici:

… Sa jednom radošću u životu više ne mogu računati. Hteo bih da Vam kažem mnogo utešnih stvari, draga Madam Rakić, kada bih sebe mogao da utešim… Kako ste bili dragi oboje i kako sam voleo, i Vaše stvari i cveće i vino, i razgovor i izgled toga miloga čoveka… Ja mislim da ono malo što je oplemenjeno u meni to je bilo prilikom tih susreta… Uvek Vaš…

01.maja 1945-e iz Vašingtona šalje pismo Marku Ristiću:

…Ne znaš šta znači za mene što mogu da ti napišem ovo pismo. Sada mi čak i to izgleda neverovatno. Ja sam stalno mislio da ako rat uništi samo nekoliko mojih prijatelja, u stvari šta će mi ostati za život…

Od kada se nismo videli, nije bilo ničega, u mom životu i mojim postupcima čega bih te mogao zastideti. Konkretno – ako hoćeš – u gomili koja je vikala, govorila, izjavljivala, protivurečne stvari ili menjala uverenja, nisam dao ni jednu izjavu i nisam napisao za polemiku ni jednu reč, anonimno ili potpisano. Nisam bio šoven i nisam bio reakcionar. Ako ti kažu drugačije, biće izmišljotina – traži da ti dokažu. Može se ustvari dogoditi da budem u nemoućnosti da se vratim. Za sada je to bolest…

Na vest o smti sestre Zore (1947) napisao je sestri Ljubici:

…Sa smrti Zorinom otišlo je i sve moje detinjstvo…

Sve što je bilo u dodiru sa njim pretvaralo se u poeziju

Rastko Petrović je voleo da putuje. Tako je obilazio Staru Srbiju i Makedoniju, potom Afriku. O Africi je napisao i putopis.

Jedanaest godina posle putopisa Afrika pisac se našao među Indijancima u Severnoj Americi, nadomak Kanade. Za ovaj put se ozbiljno pripremao po indijanskim rezervatima. Čitao je knjige i dolazio do ploča sa muzikom Kajoba ili Navaho Indijanaca. Godine 1939. kupuje kameru, uzima film, te sve ovo donosi malu revoluciju u umetničkom izrazu Rastka Petrovića.

Sačuvano je pismo (1939) direktora Ročester muzeja iz Njujorka Artura Parkera, kojim obaveštava Rastka da se uskoro ukazuje prilika za posetu rezervatu indijanskih plemena u Njujorku:

Bili bismo najsrećniji da možete prisustvovati obrednim igrama zajednice Tonavanda Indijanaca 13. maja. U to vreme imali biste priliku da vidite mnoge aktivnosti Indijanaca, gde ovaj narod rehabilituje svoje stare umetnosti.

Trinaestog maja 1939. Rastko se našao na svečanosti osvećenja opštinske zgrade u rezervatu Tonavanda (Njujork) – sa kamerom u ruci.

Na leto 1939. došao je u Čikago da zameni odsutnog kolegu u jugoslovenskom konzulatu.

U Čikagu je prvi put boravio 1935. godine, a godinu dana kasnije pisao je gospođi Milici Rakić:

Jezero koje vidim kroz prozor plavi se, ne baš kao zaliv u Napulju, ali kao najlepše dubrovačko more. I ljudi, i automobili, i (…), protežu se od ushićenja što je najzad toplo. Zamislite kako izgleda 4 miliona ljudi svih narodnosti.

U jesen 1939. godine piše svojoj sestričini Nadi:

Ovde smo prošli kroz vanrednu jesen, kažu kao u 1914. godini. Puno sunca i žutog i crvenog lišća. I ja sam išao u polje, kad god sam našao malo vremena.

U drugom delu romana Dan šesti opisan je Pamuki rezervat (Ričmond), koji je i snimio. U njemu su Indijanci igrali ritualne igre samo za njegove prijatelje i njega. Ono što je zanimljivo jeste da iz ovog rezervata nema etnografskih i antropoloških zapisa, već samo Rastkov – filmski.

A onda se lagano otkrije da je Amerika jedna pastoralna zemlja, najveća pastoralna zemlja na svetu, sa bezmernim osunčanjima, senkama, razlivenim vodama, vetrovima. Kampanja Romana ili Šumadija, milion puta uvećana.

A kako je opisao ljude? Zadržali su kampanjerski izgled, detinjsku vedrinu i gotoljublje, koje je za pozne Evropljane potpuno fantastično.

Izvor: FB Rojalistički klub

Detaljnije