Sećanje na Ristu Marjanovića, velikog fotografa Velikog rata
Naše pamćenje istorije bilo bi mnogo siromašnije, dobrim delom i neuverljivije, da fotograf Rista Marjanović nije stvar uzeo u svoje ruke i s prvih linija fronta svet slikom izveštavao o danima kad se stvarala istorija s početka veka za nama…
Pouzdanih tragova nema, ostali su samo dronjci prepričavanih i dopričavanih priča u izbledelim sećanjima davno već upokojenih savremenika i, grehote li, tek u gotovo usputnim beleškama o životu i delu Riste Marjanovića, jednog od naših najznačajnijih fotografa i fotoreportera. Te priče vele da, upravo zahvaljujući našem Risti, danas i ptičice znaju kako je to izgledalo kada su braća Rajt konačno dokazala da čovek može da bude ‘tica. O tome, uostalom, svedoči i svaka iole pristojnija enciklopedija na planeti.
Istina je da Šapčanin svojim fotoaparatom nije za večnost sačuvao prvi let Orvila i Vilbura Rajta, onaj što se zbio hladnog decembarskog četvrtka 1903. godine, na poljani Kiti Houk u Severnoj Karolini. Učinio je to pet godina kasnije, kad je Vilbur svojim flajerom zadivio Francuze. Naime, Rista Marjanović je tog leta postao urednik ilustracije u pariskom dopisništvu Njujork heralda, ne propuštajući da se kao ugledan fotoreporter uvek nađe na mestu gde se stvarala istorija.
Narednog leta njegova fotografija poletanja Luja Blerioa na put preko Lamanša dugačak 41 kilometar zasluženo se našla na naslovnim stranama mnogih novina. Stiže da kroz objektiv zabeleži krunisanja i sahrane engleskih kraljeva, posetu kralja Petra i drugih balkanskih vladara Parizu 1910. godine, u vreme kad su potpisivali srpsko-bugarsko-grčki savez za borbu protiv Turaka. Ne promiču mu ni potresni prizori velikih poplava, zemljotresa, ali i zabranjenih dvoboja, važnih sportskih nadmetanja, scene iz mondenskog života grada svetlosti…
To su činjenice koje, nažalost, nemaju potvrdu u našim arhivima, kaže Milojko Gordić, autor važne „Zbirke foto-negativa Riste Marjanovića“. Svi negativi s pominjanih događanja ostali su mahom u redakciji Njujork heralda, ali i drugih novina u kojima je objavljivao.
Sačuvano je, zato, mnoštvo tragova rada Riste Marjanovića kod nas, posebno iz Balkanskih i Prvog svetskog rata. Tačno 8542 fotonegativa danas se čuva u Arhivu Srbije, kao i u Fondu Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije. Oni su, nesumnjivo, jedno od najvažnijih svedočanstava vremena kad se, iz dana u dan, stvarala istorija i kad je svet trebalo na vidljiv način uveriti da Srbija daje i te kakav doprinos savezničkoj borbi.
Pa da vidimo čime je to Rista Marjanović zaslužio da bude jedan od najznačajnijih fotografa s ovih područja…
Jedna slika kao hiljadu reči
Rođen u Šapcu 1885. godine, Rista Marjanović je još bezmalo u kratkim pantalonama stigao u Beograd. Njegovi biografski podaci vele da se s istočne strane ušća dveju reka upisao u Slikarsku školu Riste i Bete Vukanović, ali da je češće boravio u ateljeu Milana Jovanovića, poznatog beogradskog ali i dvorskog fotografa. Bez obzira na to što je tu imao od koga i šta da nauči, Marjanovića mesto ne drži dugo.
Želja za novim prostorima i novim znanjem vodi ga u Beč, pa u Berlin da bi se, nakon godinu dana, konačno skrasio u Parizu. Tu se kao fotograf zaposlio u preduzeću Roll et compagnie. Bilo je to vreme kad se fotoreportaža razvija izuzetno brzo, nalazeći posebnu i sve masovniju primenu kao ilustracija novinskih tekstova. I, Rista ne gubi vreme, brzo postaje član, a odmah potom i urednik za ilustracije lista Njujork herald, izdanja za Evropu, čije se sedište nalazilo u Parizu.
Bila je to svojevrsna prilika da ostvari dečačke snove začete pod nebom mačvanske ravnice. Nijedan važan događaj nije mogao da prođe bez prisustva njegovog fotoaparata.
Ko zna koliko dugo bi Rista Marjanović uživao u čarima Pariza i svih onih mesta kud su ga vodili važni događaji da nije, 1912. godine, stigao hitan poziv iz Srbije. Dragutin Dimitrijević Apis, šef Obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande srpske vojske, zatražio je od njega da – naoružan četvorogodišnjim iskustvom i svom tada neophodnom opremom – pohita u otadžbinu. rat za konačno oslobođenje od Turaka samo što nije počeo i valjalo je sve to pažljivo zabeležiti, i za potomstvo ali i za potrebe ratne propagande. Jer, već se tamo gde treba uveliko pričalo da jedna slika vredi koliko i hiljadu reči.
I, kako beleži pominjani Milojko Gordić, jedno vreme i blizak Marjanovićev saradnik, naš čovek iz Pariza dolazi u Srbiju i snima ratne prizore, počev od mobilizacije, prvog artiljerijskog bombardovanja kod Ristovca, osobođenja pojedinih gradova do zarobljenih turskih vojnika u Prvom balkanskom ratu. Šalje ih neposredno s bojišta poznatim evropskim listovima kao iliustracije uz novinske izveštaje njihovih dopisnika. Većinu fotografija, pak, objavljuje po povratku u Pariz, na stranama svog Njujork heralda. Bila je to dragocena hronika u slikama dana koji su zapalili Balkan, a dobrom delu Evrope doneli dodatne glavobolje.
Pariz, London, Njujork…
Ni ovoga puta mirni pariski dani nisu potrajali. Stigao je novi rat, ovaj put svetskih razmera, i Rista Marjanović ponovo je u središtu zbivanja. Kao dopisnik fotograf Njujork heralda, 13. avgusta 1914. godine, u Valjevu dobija dozvolu srpske Vrhovne komande na osnovu koje postaje zvanični ratni fotoreporter s pravom da mu nadležni organi u svakom trenutku omoguće da obavlja svoju delatnost. Raspoređen je u Štab Treće armije, a od marta 1915. godine nalazi se na službi u Pres birou Vrhovne komande.
S iskustvom iz prethodnih vojevanja, Marjanović prati i snima događaje od početka rata: odlazak u rat, izgon i bežaniju srpskog stanovništva pred nastupanjem neprijatelja iz mesta u Posavini, Jadru i Rađevini, naročito oko zavičajnog Šapca, Cersku i Kolubarsku bitku, nesrećno povlačenje preko Kosova i Albanije, boravak vojske na Krfu i, na kraju, ulazak srpske vojske u oslobođene gradove.
U međuvremenu evropske novine snabdeva izveštajima i fotografijama. U uglednom pariskom časopisu L’Illustrasion, u brojevima od 15. januara i 12. februara 1915. godine, objavljuje tekstove o stanju na frontu, padu Lovćena i povlačenju Crnogoraca, odavno već prepoznatljive fotografije četiri zagrljena mladića koji veselo polaze u rat, egzodus stanovništva, ostarelog kralja Petra kako peške prelazi zaleđeni Vezirov most na Kosovu…
U vreme besomučnih kampanja o konačnoj propasti srpske vojske nakon povlačenja kroz albanska bespuća i austrougarskih slavodobitnih tvrdnji da je s njom zanavek gotovo, Vlada i Vrhovna komanda omogućavaju Risti Marjanoviću da se pridruži Svesavezničkoj izložbi ratne fotografije koja je 1916. godine postavljena u Parizu, u paviljonu Marson u Luvru. Cilj je bio da se i slikom potvrdi da srpska vojska i posle prelaska snegom i ledom okovanih gudura Albanije i dalje postoji i da je potpuno spremna za nastavak rata.
Nakon Pariza izložba putuje preko Lamanša i stiže u Viktorija i Albert muzej u Londonu, potom u galeriju Grafton, posećuju je građani širom unutrašnjosti Engleske, a onda je eto, parobrodom, i na obalama Sjedinjenih Američkih Država. Borba za istinu katkad mora kroz bure i oluje.
Njegova ekselencija fotograf
O važnosti Marjanovićevih fotografija s ratišta koje su obišle svet možda ponajbolje svedoči dopis Ministarstva vojnog upućen, oktobra 1918. godine, načelniku Vrhovne komande u kome se traži da se Risti Marjanoviću omogući slobodno kretanje po frontu jer:
„..Poznato je da je u današnje vreme, naročito u stranom svetu, propaganda slikom i fotografijom od najveće koristi i najneposrednijeg dejstva. G. Marjanović je na ovome polju imao vrlo lepih uspeha, tako: u Londonu priredio je i odlično uredio Srpsko odeljenje Međusavezničke izložbe ratnih fotografija za koje je upotrebljen isključivo materijal g. Marjanovića… Priredio je u Londonu još nekoliko izložbi svojih fotografija, od kojih jednu i sa radovima Meštrovića, Rosandića i Račkog. Inače je po nalogu Gospodina Predsednika Vlade i našeg Poslanstva u Londonu izrađivao veće i manje radove. Tako je dovršio i predao 30 velikih albuma slika iz naših ratova, koji će se upotrebiti kao darovi od strane naše vlade našim savezničkim prijateljima…“.
Rat je prošao, ali su uspomene ostale. Godine 1919. Rista Marjanović zauvek napušta Pariz i redakciju Njujork heralda i konačno se smiruje u Beogradu, u Centralnom presbirou i Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih poslova, da bi kasnije, kao vrstan fotoreporter, prešao u telegrafsku agenciju Avala. Mnogi važni događaji između dve svetske vojne sačuvani su upravo zahvaljujući njemu.
Njegov objektiv nije mirovao ni u toku Drugog svetskog rata, a ostavio je i dragocena svedočanstva iz takozvanog mirnodopskog vremena koja se nisu preterano lepila za njega. A 1965. godine, četiri leta pre smrti, kolege iz Udruženja samostalnih umetnika fotografije dodelili su mu prestižno zvanje Ekselencija fotografije.
U vreme kad je svet pretrpan svakojakim fotografijama, crno-beli kadrovi Njegove ekselencije postojano drže mesto u mnogim udžbenicima istorije, enciklopedijama, ali ih ima i na Internetu…
Izvor: FB Rojalistički klub
