Ponekad šetam pored Dunava, zamišljajući da sam na morskoj rivi. Učini mi se na tren da čujem krik galeba i huk bure, pa žudno udišem vazduh, tražeći miris algi i soli. U takvim raspoloženjima se vraćam unazad, preskačem godine i pretresam po prtljagu prošlosti iz kojeg, poput požutelih slika iz životnog albuma, izranjaju sećanja. Neka me dotaknu odjekom davne sreće i radošću osenčenom daljinom, učine da zatreperim, da mi dah zastane negde između grla i grudi, a onda se plima blaženstva razlije kroz sve vene, pokrivajući otpatke minulih godina. Kad se misao zaustavi na slici obeleženoj gorčinom, pokušavam da nađem odgovor na pitanje koje mi kao lajtmotiv obeležava nekoliko poslednjih godina – zašto je moralo da se sruši kao kula od karata ono sto je značilo sreću? Sećanja donose bol i naležu mi na ramena kao najteži teret. Pokušaji da od njih pobegnem ne donose oslobađanje jer okovi ostaju.
One godine kad je Nina grunula u moj život, bio sam već maturant, odličan đak, spreman da krenem na fakultet. Bila je najlepša devojka u gimnaziji, a ja zaljubljen i izgubljen u vrtlogu osećanja koja su me obuzela. ćerka jedinica direktora škole je bila predodređena za uspeh, za nekog iz visokog društva, a ne za mene, mornarskog sina, a uz to i druge vere. U našem malom gradu se jasno znalo ko se sa kim druži, zabavlja i venčava. Predrasude su bile duboko ukorenjene u svest ljudi i niko se nije trudio da nešto promeni. Naše prve šetnje pored mora i na gradskom korzu su izazvale ogovaranja, neslaganje njenih roditelja, pa onda i oštre reakcije. Nina je pokušala da argumentima, suzama, a i svađama savlada otpor porodice prema našoj ljubavi, ali ništa nije vredelo. Zaključavali su je u kuću i kao robijaša sprovodili do škole i nazad, sve sa namerom da me udalje iz njenog života. U to vreme nam je jedina veza bila njena drugarica Mirjana, koja je nosila pisma u kojima smo izlivali našu ljubav, čežnju i patnju.
Te jeseni sam ja otišao u drugi grad na studije, a Nina je dobila malo više slobode jer su se njeni nadali da će daljina učiniti svoje. Povremeno smo razgovarali telefonom i maštali o vremenu kad ćemo uvek biti zajedno. Svaki moj dolazak u rodno mesto je prijavljivan njenim roditeljima, koji su odmah primenjivali svoje vaspitne metode, ne ustežući se čak da mi pošalju preteće poruke iz kojih je govorila mržnja i prezir. U mojoj porodici su svi znali za našu ljubav i nisu joj se protivili. Samo je majka znala zabrinuto da kaže da to neće na dobro izaći. Jednom sam se požalio rođaku koji je došao na odmor iz Beča, gde je dugo već živeo i radio. Rekao mi je da uzmem Ninu za ruku i da zajedno dođemo kod njega, pa da u belom svetu stvaramo sebi dom. Dogovorili smo se da samo sačekamo dok moja devojka maturira. Bili smo srećni kad smo to odlučili, ne plašeći se puta u nepoznato, niti iskušenja koja su nas očekivala.
Venčali smo se u podne jednog julskog dana u prisustvu Ninine drugarice i mog druga, koji su nam bili kumovi. Ona, vila moja prelepa, bez venčanice o kojoj je maštala, bez svatova i muzike, bez majčine suze radosnice, ličila mi je na cvet. Smejala se, krišom nadlanicom brišući obraze, hrabra i odlučna da zakorači sa mnom u novi život, svesna da joj roditelji neće oprostiti. Pošto je već tajno izvadila pasoš, a u to vreme nam nisu bile potrebne vize, istog dana smo se uputili ka Beču. Sa sobom smo poneli samo našu ljubav, veru u budućnost i par najdražih knjiga. Moji roditelji su nam, uz blagoslov, dali i nešto novaca za početak.
Rođak Marko i njegova supruga Slavica dočekali su nas na železničkoj stanici. Već te prve večeri su nam rekli da će nam biti teško jer nismo navikli na teški rad i odricanja. Nina i ja smo ih ubeđivali da smo snažniji nego što izgledamo, insistirajuci da nam pomognu da što pre nađemo posao. Ja sam već nakon par dana sa rođakom krenuo na gradilište, gde sam radio ono što drugi nisu hteli. Leđa su mi pucala od napora, ruke nisam osećao na kraju dana, ali sam pred Ninom to skrivao. Ona je sa rođakovom suprugom održavala stepenište i dvorište u zgradi u kojoj smo živeli, a povremeno je nekim starijim damama peglala veš i čistila stanove. Nije se žalila i nije pokazivala da pati za rodnim domom, već je poput pčelice letela po malenom stanu koji su nam naši domaćini ustupili na korišćenje. Glancala je dotrajali nameštaj, osvetljavala svojom ljupkošću svaki kutak, pa je čak počela i da kuva. Divio sam joj se i još više sam je voleo i poštovao. Imali smo sreću da ubrzo dobijemo radne dozvole i sve je krenulo nabolje. Vredno smo učili nemački jezik, pa smo dobili i bolja radna mesta. Voleli smo se jednako snažno, bili smo jedno drugom sve, maštajući o danu kad ćemo imati bebu. Senku na našu sreću bacala je samo nemilosrdnost Nininih roditelja, koje je ona povremeno pozivala telefonom, moleći ih da je makar saslušaju. Bez reči su joj prekidali vezu, ostavljajući je uplakanu i tužnu. Jednom mi je poverila svoju nadu da će ih unuče možda raskraviti i naterati da prihvate njenu sreću. Iskreno govoreći, ja nisam bio optimista, ali sam to želeo zbog nje jer sam znao da joj ta kockica nedostaje u mozaiku potpune srece.
četiri godine nakon što smo otišli iz rodnog grada, odlučili smo da odemo u posetu familiji. Pošto je Ninina figura već bila vidno zaobljena zbog poodmakle trudnoće, hteli smo da iskoristimo još tih nekoliko meseci pre dolaska bebice za putovanje. Nestrpljivo smo očekivali susret sa prijateljima, sa dragim mestima, sa morem i poznatim mirisima. Svi su nas dočekali raširenih ruku… bilo je suza i smeha, radosti i puno pitanja. Na trenutke nam se činilo da nikad nismo ni odlazili. Mama mi je jednom šapatom rekla da Ninini roditelji znaju da smo doputovali, ali da ne žele da nas vide. Nisam to mogao reći mojoj nežnoj ženi, ali sam sa nelagodnošću očekivao da ona sama dotakne tu temu. Jednog jutra mi je jednostavno rekla – „Idemo danas na ručak kod mame i tate“! Bez ikakvih pitanja sam pristao, pa smo spakovali poklone koje je ona pripremila i krenuli. Zazvonila je na vrata, naoko mirna, a samo rumenilo koje joj se širilo po obrazima i vratu govorilo je o nervozi. Teško je opisati šok koji smo doživeli kad je njena mama otvorila vrata. Zasula nas je najružnijim uvredama i kletvama, ne zaobilazeći ni naše nerođeno dete. U tome joj je zdušno pomagao i suprug, a Nina i ja smo kao oduzeti stajali pred njima.
Mislim da se od toga dana nesreća nadvila nad naš dom. Vratili smo se u Beč, nastavili da opremamo sobicu za bebu, da kupujemo minijaturnu odeću i da nagađamo koje će boje biti oči naše devojčice – crne kao moje ili zelene kao Ninine. No, ona se sve ređe smejala. Zaticao sam je sa podnadulim očima od plača kad sam se vraćao s posla. čak mi je i lekar koji joj je vodio trudnoću jednog dana rekao da mu se ne dopada njeno stanje zbog depresije u koju tone, niskog krvnog pritiska i malokrvnosti. Svaki slobodni trenutak sam provodio sa njom, pokušavao da je razvedrim i da joj vratim osmeh na lice. A ona je kopnila, jednostavno nestajala, kao da je život isticao iz nje.
Kad je došlo vreme da krenemo u bolnicu na porođaj, čvrsto me je zagrlila i rekla da želi da se naša beba zove Una. Bila je nekako svečano ozbiljna kad me je zamolila da je volim i da nikad ne dozvolim da joj se približe njeni roditelji. Štipkao sam je za nos, govoreći joj da je ludica koja se uplašila od najobičnijeg porođaja, pričao sam joj da ću za koji sat biti najsrećniji čovek na svetu sa moje dve devojčice. Kako sam se prevario!
Bio sam u porođajnoj sali kad mi je na svet došla Una i kad me je napustila Nina. Otišla je bez reči… nisu je zadržali moji krici, molbe, a ni prvi Unin plač. Lekari su bili nemoćni da je otrgnu iz kandži smrti, pa je naše dete u život krenulo kao siroče.
Šta da pričam o danu kad sam Ninu ostavio na bečkom groblju? Kojim rečima da opišem svoj očaj kad sam Unu doneo kući, a tamo joj nije bilo mame? Bilo mi je strašno teško dok su joj nicali prvi zubići, dok je pravila prve korake, kad je prvi put progovorila – „mama“! Sve ove godine smo ostali sami. Moja familija nas posećuje po nekoliko puta godišnje jer Una i ja nikad nismo otišli u moj grad. Majka mi je ispričala da su Ninini roditelji želeli da je sahranim tamo i da su tražili da vide Unu. Nikad im to neću dozvoliti. Moja velika devojčica zna priču o svojoj mami, a često zna da mi preko vikenda kaže da treba da joj odnesemo cveće. Njene zelene oči se osenče tugom kad se vraćamo sami u naš dom, mada sam sve podredio nastojanjima da joj detinjstvo bude srećno. Moja životna priča nije najtužnija na svetu, ali može da posluži kao nauk onima koji zarad predrasuda i primitivizma žrtvuju ljubav.
