Od oktobra 2000. godine napisao sam bezbroj tekstova o pogrešnoj ekonomskoj politici koja se vodi u Srbiji, te njenim glavnim realizatorima. Mlađan Dinkić je u aktuelnoj vladi postavljen na čelo novog mega ministarstva finansija i privrede, a sa koalicionim partnerima je, kako sam kaže, postigao dogovor da ima apsolutno odrešene ruke da bi sistem doveo u red.[1] Pošto je potpuno jasnošta očekuje srpsku privredu i njene građane i u narednom periodu (sve dok M. Dinkić bude imao odrešene ruke) meni preostaje da pišem o nekim drugim temama. Pogotovo, kada kompletna nova vladajuća koalicija (vlada promena), kao i njeni prethodnici, nepokolebljivo istrajava na EUropskom putu.
O aktuelnoj svetskoj krizi mnogo se piše poslednjih godina, ali u tim raspravama (kako naučnim tako i u publicističkim) ima mnogo zabluda i mitova koji se veoma vešto medijski plasiraju i održavaju, a onda samo masovno reprodukuju. O pravoj suštini i osnovnim uzrocima globalne ekonomske krize koja traje od 2008. godine i kojoj se ne nazire kraj skoro da se ništa ne može da čuje ili pročita. U ovom tekstu ćemo ukazati na dva osnovna mita: prvi – finansijska kriza u SAD je sanirana, a za aktuelnu ekonomsku krizu je odgovorna Evropa, te drugi – da je finansijska kriza u SAD izbila zbog neadekvatne finansijske regulacije. U ranijim tekstovima[2] pisao sam i o ostalim mitovima vezanim za svetsku krizu: treći – suočeni smo sa ozbiljnom dužničkom krizom koja je posledica nerazumnog zaduživanja pojedinih država, četvrti – u krizu upadaju zemlje koje su neodgovorno povećavale javnu potrošnju i imale velike budžetske deficite, peti – rast nejednakosti je posledica krize, šesti – kriza se nije mogla predvideti, sedmi svetska ekonomska kriza je dovela do kolapsa srpske privrede.
Stvoreno je uverenje da je finansijska kriza u SAD sanirana, te da je to prošlost, a svet se sada suočio sa evropskom dužničkom krizom koja preti da se prelije na ostatak sveta. Nedavno je američki predsednik Barak Obama pozvao lidere evrozone da hitno spreče širenje dužničke krize na ostatak sveta. On je takođe za slab rast američke privrede, nekoliko puta optužio evropsku krizu.[3] Insistira se na neophodnostibrzog reagovanja i sprečavanja da se evropska kriza ne proširi na ostatak sveta, a zaboravlja se da je kriza stvorena upravo u SAD i iz nje se širila dalje, pa i na Evropu.
Osnovni uzročnik krize se svesno prećutkuje, a on se nalazi u zloupotrebi dolara kao svetske rezervne valute. SAD su koristeći svoju ekonomsku, političku i vojnu moć mogle da nametnu ostalom svetu masovno korišćenje dolara i posle 1971. godine kada su jednostrano ukinule konvertibilnost dolara za zlato. Izgledalo je da su SAD napokon uspele da pronađu čarobnu formulu za viševekovne bezuspešne pokušaje alhemičara da stvore bogatstvo ni iz čega. Papir je zamenio zlato i najveća svetska sila obezbedila je za sebe jedinstvenu privilegiju (koju nemaju ostale države) da može dolaziti do ogromnih realnih materijalnih dobara iz celoga sveta[4] (ničim ograničenim i ni od koga kontrolisanim) jednostavnim štampanjem dolara – zelenih papira.
Kako apetit dolazi u toku jela SAD nisu mogle odoleti iskušenju da na tome parazitiraju i stvaruju ogromna bogatstva ni iz čega. Da bi se ta pogodnost mogla što više koristiti SAD su preduzimale aktivne mere kako bi širile zonu korišćenja američkog dolara, a poslednjih decenija to se vrši i preko svesne deregulacije na finansijskim tržištima kojom je omogućeno stvaranje novih aktiva trgovanja (pre svih, takozvanih finansijskih derivata). Međutim, u naučnim i publicističkim tekstovima se, po pravilu, tvrdi kako je deregulacija finansijskih tržišta osnovni uzročnik krize, a da su zakonodavci i regulatorna tela radili u najboljoj nameri i nisu mogli da predvide do čega će deregulacija da dovede, te da je za rešenje problema neophodna samo bolja regulativa rada finansijskih tržišta.
U samom procesu deregulacije finansijskih tržišta naročito velike negativne posledice imalo je donošenje CRA zakona (Community Reinvestment Act), te ukidanje GSA zakona (Glass-Steagall Act). Tvrdilo se da CRA zakon treba da omogući sveobuhvatnije obezbeđenje kreditnih potreba građana i on je doživeo mnoge promene i amandmane (1989, 1992, 1994) kojima su banke bile ohrabrivane da odobravaju takozvane sabprajm (subprime) ili drugorazredne kredite građanima sa niskim prihodima, odnosno klijentima sa lošim kreditnim rejtingom, mada se sa velikom verovatnoćom moglo pretpostaviti da krediti neće moći da budu vraćeni. Oni se popularno nazivaju Nindža (NINJA –No Income, No Job, No Assets) kreditima, čime se sugeriše da se odobravaju licima, odnosno porodicama bez dohotka, posla i imovine.
Godine 1995. donet je možda i najznačajniji amandman na ovaj zakon kojim je omogućena takozvana sekjuritizacija stambenih kredita i prodaja hartija od vrednosti stvorenih po tom osnovu. Kroz veoma složen proces sekjuritizacije (u koji je uključen veliki broj učesnika – banke, hipotekarne korporacije, veliki finansijski konglomerati, rejting agencije, osiguravajuća društva, konsalting i revizorske kuće, marketinško-reklamne agencije itd.) problematični stambeni krediti su konvertovani, odnosno prepakovani i oplemenjivani u hartije od vrednosti (koje od rejting agencija, po pravilu, dobijaju najbolji rejting – AAA – kao izuzetno kvalitetne i nerizične). Tako su finansijskom alhemijom, dobrim delom, nenaplativa potraživanja po stambenim kreditima pretvorena u prvoklasne hartije od vrednosti (finansijske derivate) koje se zatim prodaju širom sveta. Svi učesnici u ovom lancu igrali su svoju ulogu u svesnoj prevari i to su radili sa velikim entuzijazmom.
Finansijski derivati postaju važan predmet berzanskih špekulacija i njihova vrednost u vreme izbijanja krize (2008) više nego desetostruko premašuju vrednost globalnog BDP-a, mada je samo pre tri decenije vrednost finansijskih derivata bila zanemarljiva.[5] Ove promene vodile su značajnom povećanju potreba za štampanjem novih dolara i neverovatno brzom rastu finansijskih tržišta na kojima se špekulativnost vremenom pretvorila od periferne u njegovu osnovnu karakteristiku.Finansijskim špekulacijama može da se stvori profit, ali se njima ne stvara nova vrednost i one predstavljaju izvlačenje vrednosti stvorene u realnom sektoru. Tako danas imamo dve paralelne ekonomije, jednu – realnu koja stvara proizvode i usluge i drugu – virtuelnu koja stvara novac berzanskim špekulacijama i koja postaje sve dominantnija u odnosu na realnu ekonomiju. Virtuelna ekonomija ne može da postoji bez realnog sektora, jer ona od njega živi, odnosno na njemu upravo i parazitira.
Do 1999. godine na snazi je bio GSA zakon (Glass-Steagall Act) iz 1933. godine kojim je izvršeno razdvajanje komercijalnih i investicionih banaka (komercijalne banke nisu mogle da se bave berzanskim špekulacijama), a bile su propisane rigorozne sankcije za borbu protiv korupcije, nedozvoljenih špekulacija i korišćenja insajderskih informacija na finansijskim tržištima. Zakonom o finansijskoj modernizaciji iz 1999. godine zamenjen je GSA zakon i tako izbrisana razlika između klasičnog i investicionog bankarstva, te omogućeno ponovno spajanje komercijalnih i investicionih banaka. Došlo je do opasne koncentracije u bankarskom sistemu, pa je tržišno učešće pet najvećih banaka sa 8% krajem 90-ih godina povećano na 30% u sadašnje vreme, a u njima je dominirao način rezonovanja i praksa iz investicionog bankarstva, odnosno berzanska špekulacija. Banke su postale prevelike da bi država mogla dozvoliti da one propadnu, a istovremeno politički jake da bi njihovu delatnost bilo ko mogao ograničavati.
Znajući da su suviše velike da bi država dozvolila da propadnu banke su svesno ulazile u sve rizičnije poslove i kada su ostvarivale velike profite menadžeri su nagrađivani ogromnim bonusima, a kada je izbila globalna finansijska kriza (kojoj su, u velikoj meri, i kumovale) vlasti SAD su za spašavanje banaka potrošile hiljade milijardi dolara. Tako je rizik učinjen zajedničkim – kada donosi profit on se privatizuje od strane menadžera i akcionara, a kada nastaju gubici oni se socijalizuju, odnosno prebacuju na državu, tačnije na sve poreske obveznike. Ne samo da niko nije odgovarao nego su menadžeri banaka dobijena sredstva od države za njihovo spašavanje koristili za nove isplate velikih bonusa sada i pod novim obrazloženjem i nazivom bonusi za lojalnost (ostajanje) menadžera. Inicijativa da se zakonom ograniče isplate bonusa u bankama koje su dobile pomoć za spašavanje od države nazivan je jednim od nirnberških zakona, te da se obračun sa bankarima u SAD odvija brže i žešće nego što je to bio slučaj sa intelektualcima u vreme Mao.
Banke su postale tako velike i politički jake da onemoguće ozbiljnija ograničenja u svome radu, pa svi dosadašnji pokušaji efikasnije regulacije u SAD ne pokazuju ozbiljnije rezultate i svode se na kozmetičke promene kako bi se sačuvao status kvo. Pored toga, regulatorni organi su stalno u zaostatku nastojeći da prate sve složenije i rizičnije poslovanje banaka (i drugih učesnika na finansijskom tržištu) donošenjem velikog broj komplikovanih pravila. Tako je GSA zakon iz 1933. godine imao samo 37 strana i obezbeđivao je finansijsku stabilnost do kraja HH veka, a samo novi Zakon o reformisanju Volstrita i zaštiti potrošača ima 8,5 hiljada i još preko 20 hiljada stranica propratnih dokumenata kojima su podrobnije regulisana pravila.
Da bi se našli adekvatni odgovori na izazove sa kojima se svet suočio na početku XXI stoleća, a koji su vezani sa aktuelnu globalnu ekonomsku krizu neophodno je razumevanje suštine i osnovnih uzroka koji su do toga doveli, kako bi se mogle preduzeti adekvatne mere za njeno eliminisanje. U suprotnom, slušaćemo o sve novim talasima i oblicima krize i ona će još dugo da traje i imaće sve razornije posledice.
