Njegoš u Italiji Ljubi Nenadoviću, koji nemačkom ljubopitljivošću, pedanterijom i željom da sve vidi i zabeleži – kako je to duhovito i pomalo zajedljivo primetio Ivo Andrić – dobacuje: Jami to, čoče! To je po hiljadu puta opisano.
Već na samom početku Ponta čitaocu postaje jasno da ima posla sa autorom koji pamti upozorenje crnogorskog vladara i srpskog pesnika. Selićev putopis je očigledno sasvim nešto drugo nego danas uobičajni travel guides, rajzefireri, dakle, turistički vodiči tipa Baedeker, Berlitz City Guide ili Louis Vuitton Guides. Svoje putovanje autor nije poverio nijednoj putničkoj agenciji, već je na put krenuo onako, na svoju ruku, izgleda bez ikakvih obaveza, da stane gde i kako mu se hoće. Iz Selićeve knjige vidimo da je putovao polako, bez žurbe, kao se se držao Gončarovih uputa: Будем путешествовать умеренно, шаг за шагом! Kretao se očevidno kako mu se pružila prilika: autobusom, vozom, autostopom, peške.
Stigao je na jug Srbije i ovde, na početku svoga puta, pažljivo osluškuje zvukove, posmatra arhitekturu naselja i beleži boje, jer zelenilo fasada i džamije upozoravaju me da Raška nije više naša.
Šta vidi u Novom Pazaru? U ovoj varoši preovladavaju levantinske poslastičarnice, čajdžinice, nove džamije – sve to jeste odsjaj novca uloženog u obnovu turske vojne krajine. Moriše me te slike.
Posle srpske Raške, koja, kako smo malo pre čuli, sve više liči na osamnlijski Sandžak, stigao je u grad na Bosforu. I tu istinska Turska dočekala me nemačkom čistoćom i redom.
Tako čitalac tokom celog putopisa nailazi na ovakve interesantne, neočekivane i lične slike i zaključke. Da spomenem i ovo: Carigrad i topole Topkapijskog parka ne mogahu mi odagnati tugu tog mesta, ukletog stolećima laži i nasilja nad pravoslavnm narodima. Ta naša sposobnost da služimo gorima od sebe i jeste stvorila Turke. Premda danas mnogi drže da dolazi novo zlatno doba ovog naroda, autor Ponta ne veruje u njihovu snagu i svetlu budućnot.
Sigurno je u Stambolu i na ostalim mestima tokom svog puta nailazio na gomile turista, koji poslušno trčkaraju iza nekog turističkog vodiča. Autor, razume se, ne opisuje crkvu Svete Sofije, jer, kako suvo i tačno primeti jedan engleski putopisac, I prefer not to describe St. Peter`s. It has been done before. Ili, prosto srpski rečeno, što da opisujem turističke znamenitosti, kad je stotine njih to uradilo pre mene.
KAO MONAH NA HODOčAŠćU Verovatno iznerviran tom gužvom, pisac Ponta brani se tako što skreće u jednu od bočnih, osunčanih ulica da bi u nekoj naizgled neuglednoj čajdžanici našao mir i sreo normalan, radni svet. Desi se da upozna radoznale sagovornike, a veoma često i da samo – ćuti. Autor nije turista, ali ne putuje da dangubi, već iz nekog svog sopstvenog unutarnjeg moranja, kao što je to slučaj kod istinskih zaljubljenika daljina i umetnika jer Selićev put se uobličavaše u bekstvo koliko u hodočašće. Kratka, lepa rečenica, koja je toliko karakteristična za ovog srpskog putopisca.
Tako njegova putešestvija predstavljaju i njegov lični oblik poniranje u sebe, gde se prepliću srpske narodne pesme, bajke i mitovi, a završavaju u nekoj njegovoj intimnoj ispovesti i molitvi. čitalac stiče utisak da se on za ovaj put dugo i temeljno spremao. Mora da je pročitao čitavu biblioteku koja govori o prošlosti Kavkaza. Na trenutke sam pomislio, kao da čitam nekog našeg monaha, na primer, arhimandrita iz Sopoćana ili Krušedola koji je, eto, krenuo kao hodočasnik da poseti braću po duhu i veri u Osetiji ili Abhaziji.
U uniformisanom svetu, gde nekoliko – uglavnom anglosaksonskih – medija određuju što je istina a što stav međunarodne zajednice, umetniku i malim slobodarskim narodima preostao je još samo duhovni prostor i njega Selić majstorski koristi. On šparta po vrletima od Durmitora do Kavkaza i tako sopstvenim ličnim primerom brani sebe, svoj rod i hrabri nas, njegove čitaoce. Ovo čini uporno prokoseći Enciklopediji Britaniki, Larusu i Vikipediji. Njegovo gorštačko tvrdo ubeđenje i pravo ne da se zbuniti pred propisanim istinama koje nam svakodnevno serviraju London, Vašington ili Berlin. Slobodarski duh kavkaskih gorštaka je živ, kojima se još i ruski pesnik Ljermontov divio. Na trenutke sam osećao kao da sa putopiscem uživam svež, hladan, slobodan vazduh kavkaskih vrleti.
Selić podvači na više mesta svoju omiljenu misao: Valja sve nazivati svojim pravim imenom. Nesporazumi i ratovi počinju kada se stvari nazivaju pogrešno. Musliman je Srbin muslimanske vere, poturčenjak. Hercegovački Srbin Sokolović, recimo, postade Mehmed-Paša. Makedeonci i Crnogorci su Srbi. Veliki deo Hrvata bili su Srbi, a kasnije su pounijaćeni ili pokatoličeni, kao i Bunjevci. Postoje Srbi katolici iz Bara i Kotora. Slovom, od rasrbljenih ljudi načinjeni su zlotvorski, srbofobični narodi.
Odupire se moćnicima sveta, koji tvrde da smo stigli u doba konca istorije, pa je zato besmisleno da se bavimo sopstvenom prošlošću. Bogato darivane američke i britanske ispostave u Beogradu, takozvane nevladine organizacije, ubiše se dokazujući da je naša tradicija ništavna, bedna, bezvredna. Američka ideologija o ljudskim pravima i nije drugo do prikrivanje pravih ciljeva, a to je da se ovekoveči rasizam anglosaksonaca i opravda njihova vladavina nad ostatkom čovečanstva, nad devedeset odsto sveta. Iz srpskog, ponositog, gorštačkog inata Selić se vraća u prošlost jer sa Orvelom veoma dobro zna da ko kontroliše prošlost, kontroliše i sadašnjost.
Glavni zadatak NGO i jeste da zaboravimo sebe, svoju prošlost i da sve prepustimo tuđincu, okupatoru. Kao što su, recimo, u 16. i 17. veku engleski i španski misionari pisali istoriju američkih Indijanaca, tako nam se danas nude nevladine organizacije – te moderne ispostave kolonijalnih sila – da pišu srpsku istoriju. Srbe će Zapad moći da prihvati samo kada nam uvedu trajne ekonomske sankcije, kada nas izoluju, strpaju u rezervate, u te moderne koncentracione logore. Ili, kako to jedno srpsko proročanstvo kaže, kada nas smeste pod jednu šljivu.
GRUZINI KAO OPOMENA SRBIMA Komunisti su zabetonirali jame nad srpskim žrtvama da bi prikrili hrvatske, nemačke, muslimanske, šiptarske, mađarske i bugarske zločine. Mnoga mesta srpskog stradanja su i danas ostala neobeležena. Na diskretan način pisac nas podseća, govoreći o divljim kavkaskim plemenima, da i sadašnja vlast u Srbiji nije uradila ništa da se dostojno obeleže grobovi tih nevinih žrtava. Jedan od najvećih evropskih državnika u drugoj polovini 19. veka Italijan Kavur (Cavour) tvrdi da najveće dobro jednog naroda predstavlja njegovo dostojanstvo (il primo bene di un popolo è la sua dignità). Srpska vlast se trudi da ponizi sopstveni narod. Prosto se takmiče da se gotovo svakodnevno izvinjavaju narodima koji su se proslavili Jasenovcem, Glinom, Kragujevcom, Novosadskim pokoljem i Kozarom.
Putopisac nam skreće pažnju, da ni Turci nemaju problema sa istorijom i nasleđem, i veruju da su se brojni narodi stopili u jedinstvenu tursku naciju. To je međutim samo privid jer Turci nemaju korena. I upravo iz tog razloga Batumi je zanimljiv u svakom dobu – osim turskom.
Meni su naročito interesantna Selićeva jezgrovita zapažanja o narodima i religijama bivšeg osmanlijskog carstva. Tako za Gruzine kaže da pokušavahu da sebe vide kao ‘zapadnjake’, hudim susedstvom osuđene na Istok. Gruzini su se uvek ulagivali Persima, Rimljanima, Vizantincima, Hazarima, Turcima, Rusima, a danas Amerikancima. Pseće se duše priključuju moćnicima, orlovske visinama… Islam ne haje za ličnost. Jahve od svog naroda ne traži plemenitost, već pokornost.
Gruzini su opomena Srbima kako ne valja delati. Evropska unija nije isto što i Evropa. Naša zemlja nalazi se zapadno od Bugarske, a severno od Grčke. Evropska unija, međutim, jeste jedna političko-ekonomska organizacija koja postoji tek nekoliko decenija, a isto tako može da se dogodi da se u skoroj budućnosti i raspadne. Ako već realna politika nalaže da Srbija uđe u tu organizaciju, onda valja da uđemo čitavi, kao svoji, a ne kao kolonija kolonije.
Najviše sam se sa Selićem sporio kada govori o Rusima. Mnogi prigovori su, naravno, opravdani. Rusi su se odrekli svojih reči i uzeli tuđe, uglavnom francuske, nemačke i engleske. Za krompir imaju nemačku reč kartofel a za vojnika kažu soldat, zdravicu zovu tost, iznenađenje im je sjurpriz a nekadašnji glavni grad Ruske imperije zovu Sankt Petersburg. To i meni smeta i boli me jer, kako znam za sebe, volim taj narod. Poznato je da standardni jezik određuje elita, a ona živi u gradu. Urbana sredina već od Petra Velikog postala je nemačka, zapadnjačka. Rusija koju ja volim, a pretpostavljam i Selić, postoji, i to ne samo na selu, ali je sklonuta u stranu, pa se ne čuje. Tu Rusiju opisali su ruski i svetski velikani – Tolstoj, čehov, Ilja Rjepin, Bunjin, Kuprin, Solžnjenicin.
Selić daje savršeno tačnu definiciju najstarije države na svetu kada tvrdi da su Kinezi (su) civilizatori, no ne i kolonizatori. Zato ta nacija uživa simpatije porobljenih naroda sveta. No piščeve simpatije su pre svega na strani brojčano malobrojnih brđana. Tokom svog dugog putovanja autor se najbolje osećao u društvu varvarsih kavkaskih plemana jer oni osećaju prezir prema svakom ko se lažno predstavlja ili hini osećanja. U imenu leži istina. Zato ih zlotvori menjaju. Ime menjaju samo kriminalci i prodane duše.
Naročito su uspeli dobri dijalozi i narodne poslovice. Recimo, jedan sa Kavkaza, Avar, reče Seliću sledeće: Vas mrze iz istog razloga kao nas – jer smo bolji!, da bi u sledećoj rečenici dodao: Ko se žalio, žalili ga dušmani.
KOMUNISTI U OTVORENOM DRUŠTVU Nigde autor nije toliko Srbin koliko na planinskim visovima između Kaspijskog i Crnog mora: Ovde, na Kavkazu, među Alanima, Digordima i Kabardima pomišljah na Boža Vešovića, koji bi se tu osećao kao kod kuće. Mišljah o Marku Miljanovom. Starica u Osetiji mi se osmehivaše kao rođaku. Stameni Oset i žilavi Laz osećahu me kao svoga. Ni Alani nisu nikada hrlili Imperiji. I oni su večito vojevali. Njihovo ‘dođite na čašicu razgovora’ toliko mi liči na srpsku gostoljubivost. I mi posedujemo otmenost, iskrenost i pravdoljubivost. Ni moji prijatelji se ne ponose novcem, imovinom, kućama i turističkim putovanjima.
Putopisac se vratio sa dugog putovanja, sređuje svoje utiske sedeći verovatno za radnim stolom ispod poništenog Žrnova. Iz čikaga stiže mi pismo, ‘vidim, da si se kao nekadašnji marksista zaputio u fašizam…’
Selić, autor Ponta, u doba titoističke strahovlade drznuo se još koncem sedamdesetih godina da u Jugoslaviji zahteva višepartijske izbore i slobodu štampe. Zbog toga je bio osuđen na sedam godina robije. Slovom, Selić je i jedan od retkih hrabrih Beograđana koji se borio za demokratsku Jugoslaviju. Danas ga, evo, optužuju da je fašista upravo oni koji su u vreme Josipa Broza bili disciplinovani i poslušni članovi Partije. Ti isti su sada ne samo najglasniji pobornici američke demokratije već mnogi od njih uživaju i nacionalne penzije a njihova prosečna, slaba, trećerazredna literatura prevodi se na strane jezike. čime su oni to zaslužili? Time što su poslednjih deset godina pred štampom Zapada optuživali Srbe, da su zločinački, genocidni narod. A danas ih nije nimalo stid da od tog osiromašenog, poniženog i osramenoćenog naroda uzimaju nacionalne penzije. Momčilo Selić, dokazani, stari, istinski borac za ljudska prava i demokratiju još iz vremena diktatora Josipa Broza, razume se, ne uživa srpsku nacionalnu penziju niti Minstarstvo za kulturu Srbije šalje njegove knjige na Lajpciški ili Frankfurtski sajam. Ko je odgovoran za takvo stanje? Svi mi. čak smo prestali i da kao roblje ropćemo. Ili, kako kaže Selić u jednom kavkaskom dijalogu: ćuti ne samo najmudriji, no i ko nema šta da kaže.
Vratimo se Selićevom delu. Pont je jedan od boljih srpskih putopisa koje sam do sada pročitao. Jedan naš kritičar dobro je primetio da smo mi imali dosta putnika, ali malo putopisaca. I već i zbog toga ovakva knjiga je uvek dobrodošla. U ovoj nimalo veseloj izdavačkoj situaciji u Srbiji, gde se finasiraju samo knjige koje uživaju podršku Vašingtona i Brisela. U mračnom Srednjem veku rimske pape su imale listu Index Librorum Prohibitorum, a danas u Srbiji pod američkom okupacijom i kontrolom Otvorenog društva to se zove List of Prohibited Books. Zato veliko priznanje upućujem i izdavaču Žagor, koji objavio Pont.
