Autoputem brzo stigosmo u selo Markovac, koje s pravom zovu „srpski Pariz“, jer dosta Markovcana vec godinama živi i radi u francuskoj metropoli.
– Ovde vam je – kaže Tomislav Mihailovic, stolar – francuski službeni jezik, a srpski „pomocni“.
Zamolismo ga da nam pomogne da pronademo akademskog slikara Zlatka-Zlacu Markovica, za koga su nam rekli da je živa legenda Markovca.
– E, on vam je jedan od retkih – kaže Mihailovic – koji nije otišao u Pariz, iako su mu roditelji tamo.
Zlatko nas primi srdacno. Sedimo na terasi stare kuce. Nova, skromna, ali urbanisticki veoma lepa, u izgradnji je.
Nastavnik tri dana
– Za Pariz, iako je on san svih slikara – kaže Zlatko – nisam mnogo mario mada su mi roditelji sedamdesetih godina otišli tamo da rade. Otac mi je nastradao, dok je jedne godine bio ovde, u jednoj saobracajnoj nesreci. Majka Misirka mi je u Parizu stekla penziju i sada je tamo. Dolazi cesto. Kad sam svojevremeno diplomirao na Akademiji za likovnu umetnost u Beogradu, ni na pamet mi nije padalo da odem kod roditelja u Pariz. Poželeo sam da se vratim u zavicaj i da u nekoj školi predajem likovno obrazovanje. Želja mi se ispunila. Zaposlio sam se u gimnaziji u obližnjem Svilajncu. Ali, verovali ili ne, radio sam samo – tri dana.
Zlatko, kao i mnogi slikari, nosi lepu negovanu bradu. Oblaci se nonšalantno, sportski: crne pantalone, crna majica, vindijakna ili sako.
Deda i unuk
Svojevremeno Mile Prokic iz Markovca dobije telegram od sina koji godinama živi i radi u Parizu da je dobio unuka koji se zove Žan-Pol Prokik.
Starac se obradovao, ali se nade i na muci. Prvo što nikako nije mogao da prelomi jezik i izgovori unukovo ime. Dugo se cudio kako mu se to unuk zove, pa je otišao kod seoskog sveštenika da mu to razjasni. Sveštenik mu objasni da Žan na srpskom znaci Jovan. Ono Pol – valjda, da je dete muško. A ne preziva se Prokic, vec Prokik, jer Francuzi nemaju u svojoj azbuci slovo „c“. I starac se vrati kuci zadovoljan i uzvrati u Pariz cestitku sinu.
Ova istinita anegdota poslužila je našem poznatom novinaru i publicisti, pokojnom Dušanu Savkovicu, za jednu od epizoda u svojevremeno veoma gledanoj televizijskoj seriji „Preko pune linije“. Dedu Mila igrao je naš poznati glumac, pokojni Ratko Saric.
– Ali, to moje odevanje nije bilo po ukusu – nastavlja Zlatko pricu – tadašnjeg dugogodišnjeg svilajnackog „boga“, cuvenog Dobrivoja Budimirovica Bidže. Naredio je direktorki gimnazije da ako ne obrijem bradu i u školu ne dolazim u odelu sa mašnom, da me odmah otpusti. Naravno, ja nisam pristao da mi Bidža „kroji“ odelo i izgled, i direktorka je teška srca, bila prinudena da mi posle tri dana da otkaz. Od tada radim ovde u Markovcu kao slobodan umetnik. Prodam neku sliku, radim neke stvari po porudžbini za razne firme. Kad zapne, u pomoc mi priskoci i majka.
Najelitniji kvart
Markovac je veliko pomoravsko selo sa oko hiljadu i trista domova i blizu cetiri i po hiljade stanovnika. Vecina njih živi i radi u inostranstvu, uglavnom u Francuskoj, u Parizu – kao obucari i krojaci.
– Obuvaju i odevaju – kažu naši sagovornici – Parižane.
Otkuda ta privrženost Markovacana Francuskoj?
– Ta ljubav se – kaže Zlatko – zacela još one, davne 1918. godine. Posle proboja solunskog fronta ovuda, moravskom dolinom, zajedno sa srpskom vojskom, jureci Švabe u stopu, nadirala je i tada cuvena francuska konjica. Mnogi francuski konjanici su ovde i izginuli. Jedan od njih, legionar, Crnac, Ronoiva sa Madagaskara, kako mu piše na spomeniku, sahranjen je i na našem seoskom groblju. Markovcani su ga sahranili po svim pravoslavnim obicajima jer je, kažu, bio pravoslavac i podigli mu lep spomenik. Negujemo mu grob i o verskim praznicima i zadušnicama palimo svece.
Društvo bekrija
Slikar Zlatko Markovic nam je ispricao da u Markovcu još postoji Društvo bekrija, osnovano još posle Prvog svetskog rata. Svake godine, na Cisti ponedeljak, o Pokladama, oni se okupljaju u nekoj od seoskih kafana, piju i jedu ceo dan, pa i noc, i na kraju, medu najprijatnijim, biraju predsednika društva za tu godinu.
– Sedele tako bekrije – prica Zlatko – izmedu dva svetska rata pred jednom seoskom kafanom, kad sokakom naide pogrebna povorka. Sanduk sa pokojnikom, natovaren na seoske taljige, koju vuku konji. Put dozlaboga džombast, neravan, taljige se tresu, i u njima sanduk sa pokojnikom, poskakuje, hoce maltene da ispadne iz kola. Setiše se da ce se i oni jednog dana tako vozati do vecne kuce, pa odluciše da medu sobom sakupe pare i naprave pogrebna kola, na federe, zatvorena i ukrašena krstovima. Od skupljenih para napraviše pogrebna kola i pokloniše opštini. Kasnije su skupili novac i kupili dva zvona: jedno su poklonili školi, a drugo kapeli na seoskom groblju.
– I mi sada, na tim našim bekrijskim skupovima – kaže Zlatko – skupljamo novac. Ali ne stižemo da od toga kupimo neki dar. Sve se potroši za pice. Ništa ne preostane za humane svrhe.
Zahvaljujuci tom prijateljstvu stvorenom u to ratno doba, mnogi Markovcani su posle Prvog svetskog rata otišli da rade i žive u Parizu.
Drugi, daleko veci talas Markovcana, zapljusnuo je Pariz posle Drugog svetskog rata. Otišle su citave porodice: Brkici, Pavlovici, Petrovici i drugi. I dalje rade kao obucari, a najviše kao krojaci. Ali, medu mladima, tamo rodenim ima i lekara, inženjera, elektronicara i drugih strucnjaka.
Markovcani, kažu, žive u najelitnijem dvadesetom pariskom kvartu Bel Vil.
– Slikar LJuba Popovic mi je pricao – kaže Zlatko – da su jednu ulicu u tom kvartu nazvali Markovacka ulica.
Da li ti „Markovcani Parižani“ ulažu novac u zavicaj? Grade li, poput onih iz okoline Požarevca, Zajecara i Negotina koji rade u belom svetu, velike i raskošne kuce, radnje, možda neke manje privredne objekte?
„Kalašnjikov“ Gorana Bregovica
– Generacija mojih roditelja, znaci ona koja je sedamdesetih godina otišla u Pariz – gradila je ovde kuce i radnje, da bi imala gde da se vrati i živi. Medutim, njihovi potomci, uglavnom tamo rodeni, ne mare mnogo za zavicaj. U Parizu kupuju stanove, mnogi se i žene Francuskinjama, nameravaju da tamo žive, a ovde dolaze preko leta, na odmor.
Zbog sveta toga, a i malog društvenog ulaganja, ovaj kraj iako je sa Beogradom i celom zemljom povezan železnicom i autoputem, ostao je privredno nedovoljno razvijen, bez nekog veceg i unosnijeg privrednog objekta, i dalje uglavnom seljacki, zemljoradnicki kraj.
Možda zbog toga Markovcani sve više hrle u svet, u njihov voljeni Pariz, a izbeglice iz Bosne, Hrvatske, a odnedavna i sa Kosmeta, u Markovac i okolinu.
– Prve izbeglice iz Bosne, bežeci pred ustaškim zulumom, došle su u Markovac, daleke 1942. godine. Ovde su za vreme okupacije boravili Borka i Borivoje Peršic, kasnije majka i ujak cuvenog pevaca i kompozitora Gorana Bregovica. Borka je radila kao medicinska sestra u seoskoj ambulanti, a brat joj Borivoje kao radnik kod familije Brkic. Otuda Goran Bregovic u svojoj cuvenoj pesmi „Kalašnjikov“ peva: Despotovac, Lajkovac, Mala Krsna, Markovac“.
Drugi i najveci talas izbeglica zapljusnuo je ovaj kraj 1990. godine. Pobegli su sa Korduna, Banije, iz Obrovca i Pakraca, a u poslednje vreme dolaze i sa Kosmeta. Stanuju uglavnom u seoskim kucama, a ima ih prilicno i u obližnjem motelu „Stari hrast“.
Oni u Markovac, a Markovcani u Pariz.
