Od Džejmsa Kamerona, američkog režisera, pisca i producenta nekih od najvećih filmskih megahitova, verovatno nikada nećemo saznati gde je i na koji način došao na ideju da snimi Avatar“. Međutim, za domaće ljubitelje naučne fantastike, posebno one koji su odrastali uz Prosvetinu“ ediciju Plava ptica“, dileme nema: Avatar“ je zasnovan na romanu Tihana iz Erga“, autora Predraga Uroševića, koji je knjigu napisao još početkom osamdesetih godina prošloga veka!
Dok Avatar“ nezadrživo hita ka tituli najuspešnijeg filma u istoriji kinematografije (nedavno je po ostvarenoj zaradi premašio Titanik“), njegov autor Džejms Kameron suočava se sa sve većim brojem optužbi da je reč, zapravo, o ukradenoj priči. I dok se slavni režiser brani da se nije ugledao ni na jednu knjigu ili film, odnosno da je 80 stranica priče o Avataru“ napisao još 1994. godine (dakle, čitavu deceniju nakon izlaska Uroševićevog romana), u Rusiji ga optužuju da je preuzeo priču iz čak deset romana koje su šezdesetih godina prošloga veka napisali braća Arkadi i Boris Struganski. Prema pisanju Pravde“ i Gazete“, braća su smislila ime Pandora i planetu sa predivnom prirodom i klimom. Na njoj žive pripadnici plemena koji se zovu Nave (u Avataru“ Na’vi), a indikativno je i to da su obe radnje smeštene i u istom vremenskom razdoblju (u 22. veku).
Optužbe za krađu ne dolaze samo iz Rusije i Srbije, već i iz same Amerike. Na američkom kontinentu širi se priča da je izvorna ideja preuzeta iz romana Pola Andersona iz 1957. godine, pod nazivom Call me Joe“, o mladiću paraplegičaru koji nastoji da kontroliše stranu planetu posredstvom domorodaca.
– Avatar“ je objedinio sva moja životna iskustva – rekao je Kameron na premijeri filma.
Svoja ili tuđa, teško je reći. U stvari, ne bi bilo čudno ni to da su američke filmadžije jednostavno napravile novog Frankenštajna, pokupili ideje sa više strana i pretočili ih u jednu priču koja osvaja celu planetu i zgrće milijarde dolara. A to je, uostalom, za njih i najvažnije.
O neverovatnoj podudarnosti našeg romana i filma, koji je već stekao titulu najgledanijeg spektakla u istoriji svetske kinematografije, ne svedoči samo autor, već i svi drugi koji su imali priliku da se upoznaju sa radnjom oba dela.
– Knjiga i film su istovetni u najmanje tri ključna elementa, uz više manjih, ali značajnih detalja – ekskluzivno za Pressmagazin objašnjava Predrag Urošević, autor Tihane iz Erga“, prvog domaćeg dela koje se našlo u nekada izuzetno popularnoj ediciji naučne fantastike. – Najpre, u oba slučaja glavni junak je bačen u šumski svet nepoznate planete, naseljen bićima koja obožavaju prirodu i žive u skladu sa njom. Drugo, na oba mesta glavni junak (u Avataru“ Džek, a u Tihani“ Dugokosi) sreće mladu devojku sa te planete, koja je i glavna junakinja i vodič kroz taj svet i događaje u njemu, sve do katastrofalnog kraja. On spasava nju, ona spasava njega, ali se prema njemu odnosi kao prema biću niže vrste. čovek njenoj vrsti čini uslugu, nakon čega stiče njihovo poštovanje, da bi se istovremeno drugi ljudi prema njemu odnosili kao prema otpadniku. Konačno, u oba dela ljudi su kao vrsta u celini, bez uobičajenih olakšavajućih okolnosti, po prvi put označeni kao zločinci. Drugim rečima, glavna poruka oba dela je činjenica da je zločin doći i uništiti tuđe stanište, način života i svetinje, odnosno samu prirodu radi zadovoljenja sebične ljudske pohlepe. Ili, još prostije, ne možete doći u našu šumu, nekažnjeno je uništiti i uzeti sve što u njoj poželite.
Iako je to i glavna poruka Avatara“, njeni autori se, po svemu sudeći, ponašaju upravo tako: zađu u tuđu šumu“, pokupe sve što požele, realizuju ideju i naposletku nikom ništa! Urošević kaže da verovatno neće tužiti Amerikance, iz prostog razloga što je reč o izuzetno skupom, dugotrajnom, mukotrpnom i naposletku, obično se ispostavi, uzaludnom poslu. Da biste na američkom sudu uopšte dokazali svoja autorska prava, morate biti prijavljeni kod njihovog biroa za patente, odnosno, imati autorsku agenciju koja vas vodi i štiti, a koja po nepisanom pravilu mora biti iz Amerike, eventualno iz Velike Britanije. Svi ostali, praktično, nemaju nikakve šanse.
Borislav Stanojević, filmski kritičar i bibliotekar Jugoslovenske kinoteke, kaže da nije imao prilike da pročita roman Tihana iz Erga“, ali da ga eventualni plagijat američkog filma ne bi iznenadio.
– To je praksa Amerikanaca, koji se jednostavno ponašaju kao kauboji, otimaju šta im treba i prave se ludi – tvrdi Stanojević, i dodaje da je i sam imao velikih problema sa njima. – Svojevremeno sam preko Karmena Infantina, čuvenog američkog crtača superheroja Fleša, uspostavio kontakt sa još čuvenijom izdavačkom kućom DC. Pitao sam da li bi bili zainteresovani da realizuju jedan moj scenario za grafički roman, koji bi crtao takođe naš crtač, Siniša Radović. Infantino je kontaktirao sa Kar Berger, urednicom u DC-ovoj ediciji Vertigo“, koja je toliko bila oduševljena našom idejom da je ubrzo tražila ceo sinopsis, naposletku i kompletnu priču. Kada je sve to dobila, počela je da izbegava ne samo nas dvojicu, već i samog Infantina. Ubrzo smo našu ideju, isparačanu na više delova, gledali u različitim grafičkim romanima, počev od samog Betmena, pa do mnogih drugih priča. Odustali smo od tužbe jer smo shvatili da ne bismo dobili ništa. Ipak, preko Karmena sam pozdravio dotičnu gospođu, rekavši joj da se zadovoljila samo mrvicama sa prebogate trpeze, koju je mogla godinama da koristi. Infantino mi je preneo da se na te moje reči samo slatko nasmejala.
Na slične primere ukazuje i ilustrator Pressa nedelje Siniša Radović, koji je radio sa Stanojevićem na realizaciji ove ideje.
– Mnogo je primera u mom okruženju, među crtačima, ali i drugim umetnicima, koji rade na raznim projektima u svetu, da bi na kraju ostali praznih šaka – kaže Radović. – Dovoljno je navesti primer mog oca, koji je godinama radio na ostvarenju jedne ideje u Nemačkoj, pružio pun doprinos, da bi mu naposletku otvoreno rekli da nemaju nameru da ga plate. Uputili su ga na sud, znajući da će proces trajati najmanje desetak godina i da neko iz Srbije teško može sebi da priušti toliki luksuz i plati ogromne troškove.
Jedinu korist koju bi autor našeg romana, ali i mnogi drugi pokradeni stvaraoci širom sveta mogli da imaju, ubeđen je Borislav Stanojević, bilo bi eventualno da se deo svetske slave na taj način stvorenog hita kasnije prelije i na originalno delo, što će, iskreno, mnogima biti mala satisfakcija.
Sem osnovnih elemenata, oba umetnička dela krasi i mnoštvo detalja koji su skoro identični. Tako, na primer, u centru pažnje Avatara“ je sveto drvo ispod kojeg se krije vredna ruda do kojih Zemljani pokušavaju da dođu ne pitajući za cenu. U Tihani“ se radnja vrti oko tamane, vrste biljke koja ispušta svete sokove energije, bez kojih nijedan stanovnik planete ne može da opstane, a na koju su se ustremili upravo ljudi iz druge galaksije.
Postavlja se, međutim, pitanje kako je Kameron ili bilo ko drugi iz njegove ekipe mogao da dođe do Tihane“.
– Na više načina! – tvrdi Urošević. – Indikativno je da je naša domaća televizija RTS još početkom devedesetih godina prošloga veka napravila scenario za film i igranu seriju, koji je pisan upravo po motivima mog romana. Sećam se da je autor scenarija bila Dragana Abramović-Gaković, tada zaposlena u redakciji školskog i obrazovnog programa RTS-a, koji je vodila gospođa Donka Špiček. Pre toga, pozvan sam da dam svoj pristanak i dogovorim uslove ugovora. Nažalost, realizacija je obustavljena nečijom zabranom iz vrha RTS-a, ali sam čuo da je scenario kasnije preveden na engleski jezik i ponuđen izvesnim producentskim kućama u svetu. Kasnije o tome ništa više nisam čuo, sve donedavno, kada sam video Kameronov film i u njemu prepoznao radnju svog romana.
Nesporna je činjenica, tvrdi Urošević, da je scenario bio poznat mnogim ljudima sa RTS-a, ali i članovima potencijalne filmske ekipe (piscima scenarija, producentima, glumačkoj ekipi…).– činjenica je i to da su mnogi od njih, bežeći sa Balkana uoči predstojećih ratnih sukoba devedesetih godina, završili u inostranstvu – kaže naš sagovornik. – Mnogi su se obreli u Engleskoj, a pojedini čak i u Holivudu, zemlji snova, gde osim sebe nisu imali šta drugo da ponude. Sem, naravno, dobrih ideja koje su pokupili usput, bežeći iz domovine.
Kameron i ekipa su do ideje mogli doći i na bezbroj drugih načina. Osim u Srbiji, roman je bio popularan i među mladim Hrvatima, Bosancima, Slovencima ili Makedoncima, svima onima koji su takođe bežali od rata i nemaštine. Neko je ideju mogao prodati ili čak, verovatnije, jednostavno pokloniti, smatrajući da je reč o patriotskom činu. Jedino što nije verovatno, ubeđen je Urošević, da je podudarnost oba dela slučajna!
Dokazivanje svega ovoga ne bi trebalo da bude problem, roman živi, a još ima ljudi koji pamte scenario načinjen tih davnih dana, tako da čak i vrhunsko tehnološko pakovanje Avatara“ ne može da sakrije temelj na kome je sačinjen.
