Pravni stručnjaci smatraju da Tužilaštvo za ratne zločine treba zatvoriti i taj posao prepustiti ljudima u okviru republičkog tužilaštva
Posle neuspeha sa optužnicom protiv fašističkog zločinca Šandora Kepira i nedavne ozbiljne blamaže sa raspisivanjem poternice za mrtvom Nadom Šakić, veliki broj pravnih stručnjaka i političara smatra da je vreme da se obustavi rad domaćeg Tužilaštva za ratne zločine.
U Tužilaštvu se hvale da su od formiranja 2003. godine podigli čak 138 optužnica, ali prećutkuju činjenicu da su okončali samo 17 procesa. I to uglavnom samo u slučajevima gde su zločine počinili Srbi.
Veliki troškovi
Slučajevi u kojima su zločini počinjeni nad Srbima mnogo su im slabije išli od ruke. Ne samo da za proteklih osam godina nisu uspeli da privedu kraju postupke za koje su sami dizali optužnice, nego nisu ni započeli slučajeve Dobrovoljačka“, Tuzlanska kolona“, Bljesak“, Oluja“… Tamo gde su žrtve bili Srbi. Pitanje trgovine ljudskim organima na Kosovu nisu ni otvorili, već je umesto naših istražilaca izveštaj napisao Dik Marti, švajcarski izvestilac Saveta Evrope.
Pokrenuti procesi protiv osumnjičenih za zločine nad Srbima redom su doživeli pravne debakle (pogledaj okvir). U nizu promašaja Tužilaštvo se pokazalo ažurno samo u ispunjavanju haških obaveza, pa je od ukupno 46 optuženih u Hagu završilo 45 Srba.
Prema rečima naših sagovornika, kada bude uhapšen i isporučen jedini preostali haški optuženik Goran Hadžić, misija Tužilaštva se završava. Njegovim ukidanjem bi se postigle i značajne finansijske uštede jer je godišnji budžet te institucije višemilionski. Samo u 2011. iz državne kase izdvojeno je 131.336.000 dinara.
Advokat Branislav Tapušković kaže da nije ni trebalo praviti Tužilaštvo za ratne zločine kao posebnu instituciju.
– Ne znam čemu to služi. Ne zaslužuju da imaju specijalan status, niti da primaju više plate u odnosu na druge kolege. Taj posao trebalo je da rade stručni ljudi, visokog profesionalnog integriteta u okviru republičkog tužilaštva – navodi Tapušković.
On dodaje da se pokazalo da je Tužilaštvo u svom radu često pravilo (ne) namerne greške u skupljanju dokaza.
– Da su bili valjani, ubedljiviji, ne bi sigurno sud u Londonu oslobodio Ejupa Ganića ili u Budimpešti Šandora Kepira. Tužilaštvo je često bilo zatečeno hapšenjima, što su pravdali time da su neke optužnice dizane pre njih“. Pa šta? To je u stvari klasična nespremnost – kako je moguće da se ne zna ko je sve na poternicama ili da im se desi da raspisuju poternicu za mrtvom ženom?! Sramota – ocenjuje Tapušković.
Njegov kolega Goran Petronijević kaže da Tužilaštvo ima 100 odsto uspeha u procesima protiv Srba i 100 odsto neuspeha protiv lica optuženih za zločine nad Srbima.
– Kada hapsi i progoni Srbe Tužilaštvo pokazuje neverovatnu agilnost, a kad treba da se procesuiraju lica za zločine nad Srbima ponašaju se čudno, lagodno, trapavo, nespremno, neozbiljno. Vidite slučajeve – Jurišića, Purdu, Ganića, Šakićevu… Ništa nisu uradili povodom trgovine ljudskim organima na Kosovu, već su počeli da galame kada je izveštaj napisao Dik Marti, koji im je poručio da ćute pošto ni prstom nisu makli – priča Petronijević.
Serija promašaja
On naglašava da se posle niza promašaja za osam godina rada nameće zaključak da nema svrhe da Tužilaštvo i dalje postoji.
– To je prigovor ne samo stručne, već i laičke javnosti. Ako postoji antinacionalna institucija koja narušava ugled i nacionalni interes Srbije onda je to Tužilaštvo za ratne zločine, koje plaćaju građani Srbije – kaže Petronijević.
