Sezonski poslovi, naročito u doba ekonomske krize, gotovo po pravilu nude veću dnevnicu nego redovni. Da se radi, može uvek i svuda, bilo da je reč o seoskim dobrima ili o gradskim preduzećima. Najbolji primer za to su radnici koji beru maline. Ovo „crveno blago“, u Srbiji raste gotovo na svakom ćošku, ali ih i pored toga na pijacama cene kao da su egzotično voće iz Afrike. Razlog za to je dobrim delom i visoka cena radne snage jer do dobrih berača malinari sve teže dolaze. Uzalud im je to što nude nadnicu i veću od 15 evra dnevno, obilne obroke, pristojan smeštaj, česte odmore tokom branja, čak se utrkuju među sobom ko će radnicima ponuditi razne druge pogodnosti, poput, na primer, pranja veša.
Proređena gužva u „Malom Mančesteru“
Razvijena industrija je nekada bila mamac za zanatlije, pa su se pre nekoliko decenija građani Jugoslavije rado doseljavali u Kragujevac zbog automobilskih i metalskih pogona „Zastave“, u Niš zbog mašinskih, tekstilnih i duvanskih preduzeća, ili u vranjanski i leskovački kraj, na jugu Srbije, koji je još davno zbog raznovrsne, a razvijene fabričke privrede dobio naziv „Mali Mančester“.
U Srbiji, gde je među radno sposobnim stanovništvom nezaposlenih čak 18 odsto, kafići su tokom dana prepuni dokone omladine, pa se berači malina već godinama „uvoze“, najviše iz Bosne.
Istraživanja Nacionalne agencije za zapošljavanje pak pokazuju da građani Srbije i nisu baš toliko lenja nacija.
Poslodavci, istina, ne mogu baš uvek da pronađu dovoljno obučene ljude za zadatke koje im postavljaju. Ako ih i ima, događa se i da su oni u poodmaklim godinama, pa imaju znanja, ali ne i radnog elana. Muka je i u gazdama, koji ne samo da su cicije, nego umeju da nestanu kad se posao završi, a da ne isplate ni obećanu zaradu.
Mesari na dve stolice
U Srbiji je registrovano 870.559 nezaposlenih, od čega je 54 odsto žena, a polovina nezaposlenih prvi put traži posao. Ali, kako ističe Dragan đukić, direktor Sektora za zapošljavanje NSZ, ima podosta majstora zanatlija kojima se više isplati da rade s vremena na vreme kao sezonci, a da na berzi rada primaju socijalnu pomoć, nego da imaju stalni posao i po ceo dan „rintaju“ za malu platu.
– To je slučaj sa mesarima. Dobro su plaćeni, imaju više povoljnih ponuda i obično rade „na crno“, u privatnim mesarama. Slično je i sa armiračima, betonircima, tesarima. Kada bi imali stalan posao, nakon svih plaćanja i davanja uvideli bi da rade za malu platu, zbog koje ne vredi ustajati rano ujutru. Kada radi „na crno“, majstor završi određeni posao za nedelju dana. Znači, nije lud da za istu zaradu od oko 200 evra radi ceo mesec – napominje đukić.
Na tržištu rada se beleže i kretanja koja su koliko do juče bila nezamisliva.
Nekada su, na primer, Rumuni bili spremni da i za male pare rmbače u Srbiji, ne birajući ni posao ni smeštaj. Pošto im je zemlja ušla u EU, rumunski radnici sada lome kičmu po zemljama svoje bogatije „evrobraće“, najviše u Engleskoj i Španiji jer tamo mogu da zarade neuporedivo više nego u susednoj Srbiji, dok srpski sezonci iz istih razloga odlaze u – Rumuniju.
Odlazili su oni i ranije na pečalbarenje, najviše u Nemačku, Francusku, Švajcarsku i Švedsku, gde su i stekli zavidan ugled dobrih pregalaca, ali je kriza, a u Nemačkoj pre toga i priliv Nemaca sa druge strane pokojnog Berlinskog zida, učinila da posla ima sve manje, a zarade su niže.
Ekonomska klima u matici je tako učinila da Bosanci ovih dana beru maline u Srbiji, a Srbi grade kuće i hotele ili služe turiste u Crnoj Gori.
Kragujevačka Služba za zapošljavanje, na čiji je kazan samo u prvom naletu privatizacije od 2001. stiglo 15.000 otpuštenih, beleži da je sve češća pojava da se bivši, ali i sadašnji radnici nekadašnjeg privrednog džina „Zastave“ odlučuju na put „trbuhom za kruhom“. Najnovije odredište je takođe tranziciona zemlja – češka.
Grupa od dvadesetak varilaca i metalostrugara je pre nekoliko meseci stigla u grad Kutna Hora, gde je sedište poznate mašinske kompanije čKD. Pošto su se Kragujevčani pokazali kao odlični i marljivi majstori, poslovodstvo je pozvalo i njihove kolege iz Srbije, a naročito radnike sa biroa za zapošljavanje. U otadžbini su primali socijalnu pomoć od oko 50 evra, a u češkoj im se nudi do četiri evra po satu, pa mogu mesečno da zarade i više od 900 evra. Kompanija ih još hrani, i obezbeđuje ne samo smeštaj, nego i polaganje ispita za evropske majstorske diplome, a oni koji budu odlučili da ostanu duže, moći će da presele i svoje porodice.
