Već desetak godina ubedljivo najprivlačniji program koji nude srpske agencije za zapošljavanje omladine u SAD je „Putuj i zaradi“. Studentima se nudi rad od šest meseci, u vreme školskog raspusta, s tim što poslednje četiri nedelje mogu slobodno da krstare Amerikom.
Posla ima na pretek, a pored uobičajenih, kao što su radnici u fabrikama hrane, recepcioneri, sobari, perači sudova i klozeta, pomoćnici u kuhinji, neki mogu postati i liftboji u hotelima, operateri u video-igraonicama, spasioci na plažama, fotografi, pomoćnici na terenima za golf, instruktori skijanja, radnici u zabavnim parkovima. Zarada, kao i svugde, zavisi od vrste posla i mesta, a organizatori, američke fondacije, napominju da će srpski radnici biti plaćeni prema tarifi koja važi za domaće. Početna plata je, obično, tamošnji „minimalac“, od oko sedam dolara za sat, s tim što može da se radi i zaradi prekovremeno, pa i da se „napreduje“.
Srpski studenti se gotovo uvek prijavljuju u grupama, tako da posao ne birajuprema sklonostima i količini novca, nego prema tome koliko u jednoj ponudi ima mesta, kaže Vlastimir Vojinović, direktor agencije „Vizantijana“.
Varaju i agencije
U pojedinim programima, a naročito u čuvanju dece u porodici, događa se i to, da odabrane devojke provedu svega nekoliko nedelja na poslu, a onda pobegnu, ali ne zato što su imale muke sa poslodavcima.
– Agencija tim kandidatima posluži samo da dobiju američku vizu i besplatnu avionsku kartu, a onda se presele kod rođaka ili prijatelja. Američki organizatori nama plaćaju proviziju tek ako ljudi koje pošaljemo ostanu na poslu bar šest meseci, uz obrazloženje da smo loše procenili kandidate. čak posumnjaju da agencije ne „prodaju“ poslove, nego samo američke vize, do kojih se u Srbiji ne stiže lako – kaže Vlastimir Vojinović.
– Na primer, javi se pet prijatelja, koji pristaju da rade u fabrici brze hrane i na lošijoj lokaciji, samo zato što se tamo nudi dovoljno radnih mesta da mogu da idu zajedno – objašnjava sagovornik „Vesti“.
Drugi će odabrati neku sunčanu plažu kako bi nadzirali kupače za male pare, očekujući, zapravo, „dobar provod“.
– Srpska omladina ima drugačiju životnu filozofiju od američke, koja je i pokrenula program u kome se iskoristi letnji raspust da se prvo dobro zaradi, a onda od tog novca putuje i provodi, a da pri tom nešto novca i pretekne. Malo ljudi koji se prijave razume šta je suština programa „Putuj i zaradi“. Takvi nastoje da, na primer, odu na Aljasku, u neku dosadnu i nezanimljivu „selendru“, gde će nedeljama čekati da se ukrcaju na brod, tamo provesti sedam dana loveći ribu, ali i odlično zaraditi, pa će se provoditi kasnije – objašnjava Vojinović.
Na nekoliko turističkih meka, poput Ki Vesta i San Dijega, traže se vozači rikši, orijentalnih kolica za prevoz putnika, koje ponegde na Dalekom istoku još vuku ljudi. U Americi su rikše savremeno prikačene za skutere, i za taj posao se u Srbiji uvek traži mesto više. Poslodavci kažu da studenti sami određuju radno vreme, gde se može zaraditi „jedan dolar za jedan minut“.
U kamp ni za upravnika
Kampovi u kojima deca provode letnji i zimski raspust su američka tradicija još od početka 20. veka, a stranim studentima se nudi da u njima budu upravnici ili pomoćni radnici. „Vizantijana“ godišnje tamo pošalje tek nekoliko naših ljudi, iako je, smatraju u „Vizantijani“, to idealan posao za učenje jezika. Međutim, zarada od oko 2.000 dolara prima se tek na kraju programa, i to za posao koji zahteva neprestanu budnost i nadziranje dece, a mladim ljudima iz Srbije se ne dopada ni to što su kampovi u prirodi, daleko od svetlosti američkih metropola.
– Za vozače rikši u jednom mestu javi se i po desetak prijatelja koji žele da idu zajedno, pa se taj program prvi rasproda. Ti mladići, a skoro uvek se oni prijavljuju, o poslu se obaveštavaju preko foruma sa Interneta. Privučeni su navodnim tuđim iskustvima da je reč o radu na svežem vazduhu i po lepom vremenu, gde se upoznaju sa raznim ljudima, ćakulaju sa mušterijama, više se zabavljaju nego što rade, i listom nasedaju na priče da može da se zaradi skoro za garsonjeru u Beogradu. Međutim, ne uzimaju u obzir da i rikša mora da se iznajmi, da se radi u raznim vremenskim uslovima, da je naporno svakodnevno provoditi vreme na dva točka, kao i da ima dana da nema dovoljno posla za sve. Može odlično da se zaradi, ali ako se spada s nogu od posla – objašnjava Vojinović.
Kako se Srbija bude otvarala svetu, tako će, nadaju se u „Vizantijani“, biti sve primamljiviji programi za stručno usavršavanje. U Srbiji se za to prijavljuje tek nekoliko ljudi godišnje, jer je pored diplome visoke škole u oblasti bankarstva, menadžmenta i drugih ekonomskih nauka potrebna i svest da je ulaganje u znanje najbolji početni kapital.
