Naša zemlja je bila najlepša na svetu, Jadransko more najplavlje, riba najsvežija, ljudi najsrdacniji, samoupravljanje najefikasnije, bratstvo i jedinstvo najcvršce, vojska najhrabrija. I JAT je bio najveca aviokompanija na svetu. Imao je više zaposlenih nego „Pan Ameriken “ i „ćroflot“ zajedno.
Imali smo i najjaceg coveka na svetu. Alija Sirotanovic bio je svetski šampion u kopanju uglja na dubinama preko 800 metara. Zbog lepog života otišao je u prevremenu penziju i umro.
Imali smo i najvecu paravojnu formaciju na svetu. Zvala se Civilna zaštita. Kad smo vec kod oružja, jugoslovensko naoružanje uživa odlicnu reputaciju medu svim slobodoljubivim narodima sveta i njihovim „dobrotvornim“ organizacijama, kao što su Al fatah i ostali, a jedan od najboljih izvornih artikala je raketni sistem „Oganj“ koji ubija sve živo u precniku od dva kilometra. Zbog toga su Jugosloveni i dalje vrlo ponosni i zadovoljno trljaju ruke.
Zašto se onda SFRJ raspala? Knjiga „SFRJ za ponavljace“ autora Dejana Novacica ne nudi ozbiljnu analizu uzroka njenog nestajanja, ali ovaj turisticki vodic kroz istoriju, kulturu i svakodnevni život, ipak, na duhovit i nepretenciozan nacin otkriva mnoge zablude i iluzije druge Jugoslavije.
Bife „Kadinjaca“
Promocija knjige održana je 29. novembra na državni praznik zemlje koje nema, pa je razumljivo da je mesto njenog predstavljanja oblast koja takode „ne postoji“, dakle, Internet. Na adresi http://www.cyberotpisani.com/ cekao nas je fantomski osmeh fantomske zemlje.
Autor knjige je na privremenom radu u Dablinu, po zanimanju je profesor književnosti i u Irskoj, ili, kako je ovde nazivaju, „jednoj od srpskih zemalja“, bavi se prevodenjem i marketingom. Obnovio je rad svog servisa koji se bavi pisanjem po narudžbini. Uglavnom ljubavnih pisama.
– Knjiga je napravljena u samizdatu i izgleda kao da je nabavljena ispod ruke u bifeu „Kadinjaca“ – kaže nam Novacic koga je za ovaj vodic kroz istoriju (1943-1989) inspirisala ideja hrvatske književnice Dubravke Ugrešic o „Leksikonu eksjugoslavenske mitologije“.
Ona smatra da je vrednost Novaciceve knjige i u tome što medu prvima otvara prostor za revalorizaciju prošlosti, i to ne one „službene“, kojom ce se baviti istoricari, vec prošlosti naših obicnih života.
„Citajuci ovu knjigu, pomireno pristajemo na vlastitu prošlost i osecamo olakšavajuci otpust od nje“, piše Dubravka Ugrešic u predgovoru knjige iz koje ce citalac saznati da – nasuprot narodnom verovanju – najviši planinski vrh u Jugoslaviji nije Triglav nego Brdo kod Kranja. On ce takode saznati ko je izmislio „Vegetu“, zašto se rodio Edvard Kardelj zvani „Bevc“ i kako je Patris Lumumba postao stipendista Titovog fonda…
Rekbu u Beogradu
Ili, otkrice i fenomen jugoslovenskog dorucka. Rec je o bureku, bez koga se u Jugoslaviji ne može zamisliti osvit nijednog dana. Najbolji burek mogao se naci u Sarajevu, dok je bosanska verzija bila poznata u Beogradu pod nazivom „rekbu“. Normalno ljudsko bice za dorucak pojede burek od 250 grama u tri zalogaja, a ako je baš gladno, može i 300 u dva (zalogaja). Povratnici, emigranti i „gastosi“ (gastarbajteri) u poseti starom kraju jedu za dorucak od 750 grama naviše, a ako im nije dosta, zaslade se i s nekoliko pogacica s cvarcima.
Najbolje pice u SFRJ zvalo se vinjak, primenjivalo se oralno u cilju pomracenja svesti i trajnog snižavanja koeficijenta inteligencije. Njegova slava još nije pomucena.
Najpoznatija životinja u SFRJ bio je Vucko, zver nastala ukrštanjem Mikija Mausa i domaceg kurjaka. Vucko živi na obroncima Bjelasnice, Trebevica i Igmana, hrani se cevapcicima i pivom i, za razliku od drugih vukova i ljudi, ne hoda nego skija.
Kad je rec o drugu Titu, on je nosio belo odelo, rukavice, prsten, roleks, pio je viski s Cercilom, voleo je „civas regal,“štrukle, mincekle, omladince i narocito omladinke. Posedovao je dobru kolekciju vina na Brionima i pio sa svojim kaskaderom Ricardom Bartonom. U starosti je licno otišao na Kubu po svoje sledovanje cigara, usput je kinjio Fidela i u povratku preskocio Kineski zid.
Crni leptiri
Tito, medutim, ništa ne bi mogao bez partizana. Oni su božanska bica magicnih moci i natprirodnih osobina. Najveci junaci medu partizanima bili su Rade Koncar, Sava Kovacevic i Boško Buha, cijim je junaštvima otvoren novi herojski ciklus za niže razrede osnovnih škola, a podvizi su im opisani u Homerovom spevu „Ženevska konvencija i upotreba dece u ratnim dejstvima“…
Jugoslovenska deca, ipak, nisu samo ratovala. Volela su, da idu na ekskurzije, ciji je program bio posebno prilagoden tinejdžerima: obilazili su masovna stratišta, grobnice i spomenike; ali, kada bi pao mrak, deca su znala šta treba da rade – narocito uz pesme „Da li znaš da te volim“ Dade Topica ili, još bolje, „Crni leptiri“ Ju-grupe.
Jugosloveni su pravili i najbolje filmove, i to u Ceškoj. Praška škola filma bilo je istureno odeljenje fakulteta dramskih umetnosti, šef katedre bio je dr Emir Kusturica, a asistenti juniori Goran Markovic i Rajko Grlic. Najtalentovaniji studenti su bili Jirži Mencl i Miloš Forman. Kažu da se Forman i danas zbuni kada ga pitaju gde se tacno nalazi Cehoslavija. Posebno ako ga to pita Šeron Stoun.
Jugosloveni su zaceli, u svetskim okvirima cuvenu, „partizansku školu filma“. Pored „Bitke na Neretvi“, najcuveniji filmovi ovog pravca su bili „Valter brani Sarajevo“ Hajrudina Krvavca i „Spasavanje redova Rajana“ Stivena Spilberga. Neretva je, ipak, Neretva. I današnji naraštaji s nostalgijom uzdišu kada se prisete masovnih scena kasapljenja, razaranja, Hardija Krigera, cetnika, ustaša, partizana i Handžar-divizije.
Ali, zar to nije bio samo film?
