*
SIMA MILUTINOVIĆ SARAJLIJA, PESNIK SRPSKI I UČITELJ NJEGOŠEV
BURNA I TAMNA POEZIJA BURNOG I TAMNOG ŽIVOTA
Na Cetinju proveo je Sima pet godina kao narodni sekretar i kao učitelj vladike Petra II Petrovića Njegoša. Što se srpska književnost danas diči pojezijom Njeguševom, polovina je Simine zasluge. Pesnik-pedagog mogao je svoga đaka samo pesnikom načiniti; a pesnička duša Njeguševa nije mogla ni poželeti boljega učitelja.
I najveće istorijske pojave izgube posle nekog vremena svoju prvobitnu draž i sjaj. Zasene ih sami posleci njihovi, zamene ih novi pojavi, čovečanstvo ih se nasiti. Sve u svetu stari, pa i ideje i pojavi.
Istorija literature potvrđuje ovaj zakon u svim svojim pojavama. Ne blede samo naučni pojavi, već i svi drugi.
Jači utisci duže traju. Svetliji pojavi dalje se vide. Ima ih, koji vekovima žive i vekovima zanose i očaravaju. Pojavi najdužega veka zovu se u istoriji književnosti klasični. Oni se kad tad rašire iz onoga kraja, u kome se jave, i u druge krajeve; i svet im se dugo divi i dugo ih uživa. Tako su velika dela i imena stare grčke i rimske literature prodrla u nove evropske narode i dugo ih vreme udivljavala, hranila i razgaljivala. Otuda i ime „klasično“ pripada u užem značenju samo tim dvema literaturama. Tako se danas raznose velika dela i imena ingleskih, franceskih i nemačkih naučnika i pesnika po onim narodima, koji su tek nastali da žive.
Nauka nije proračunala vek suncima literarnim. Ali može pouzdano kazati, da će jednom doći vreme, kad će se ohladiti. I velikom Šekspiru doći će onako vreme kako je danas Sofoklu. — Dakle to je taj slavni Šekspir! — govoriće se nekad s hladnim divljenjem. Kad se uveliko izmene sve prilike života kroz vekove i iljade godina, onda se moraju izmeniti i uzroci, koji vesele, razdragavaju — koji srce diraju. I oni, koji se danas preko istorije oduševljavaju pesnicima klasičnosti, nalik su na one, koji lepotu prirode kroz prozor uživaju. A moglo bi se učiniti i gore spoređenje.
Manja se svetila gase ranije, tek opet imaju svoj vek. Od klasičnih literarnih pojava do svakidašnjih, kao god od velikih epohalnih istorijskih pojava do običnih pojava svakidašnjeg narodnog života, spuštaju se duge lestve istorijske. Svaki čovek ne mora ići njima; istorik mora. Istorik se literarni mora uspeti do najviše prečage i opet spustiti do najniže. I na tome putu mora on često da popravi suvremenu i prošlu kritiku; često da osudi na zaborav, a često da iz zaborava digne.
VIŠE SPOMINJAN NEGO POZNAT
Na sredini tih lestava u našoj književnosti, ali bliže vrhu, stoji jedan pesnik, više zaboravljen nego što je dobar, više spominjan nego što je poznat — zvezda rano ugašena. To je Sima Milutinović Sarajlija.
Pred nama je burna i tamna poezija jednoga burnog i tamnog života. Uzaludna je muka hvatati potpun život Simin. On je kao i poezija njegova — buran, nerazgovetan, nepotpun.
Sima se rodio u Sarajevu 5. oktobra 1791. godine. Ocu mu je bilo ime Milutin Simović — a bio je trgovac — a majci Anđelija. Oni više dece nisu imali. — Kad je Simi jedva bilo nekoliko meseci, udari čuma u Sarajevo, te mu roditelji odatle pobegnu i posle nekog vremena — kako čuma u Sarajevu još trajaše — dođu u pograničnu varoš Gradačac. Tu prožive 6 godina, pa odatle dođu u Zemun, od kuda ih neki srodnik pozva da ne ostanu u Turskoj za vreme rata, koji se tada povede između Turske i Austrije. Milutin se željaše nastaniti u Beogradu, ali mu želju pokvari mir, po kome Beograd opet dobiše Turci; i tako osta u Zemunu. Kad Sima odraste, da ga otac u školu. Prvo je učio u Zemunu, pa onda u Segedinu i u Karlovcima. Iz ovog ga zavoda isteraju zbog neke paškvile, pošto ga najpre išibaju. Kad bi se krivica, zbog koje je tako žestoko kažnjen bio, mogla ovde ispričati, ne bi pala ni najmanja senka na njega; nego bi se u tamnoj senci video jedan — onda vrlo silan — red društveni i surovo doba ondašnje. Ali je karakterno za samoga Simu, kako se on pohvalno seća škole karlovačke u jednoj pesmi, koju je ispevao u Vidinu 1817. godine, koja se zove: Osnova karlovač. škola.
Oko 7 godina probavio je Sima učeći se u ta tri mesta; i to mu je bilo sve pravo školovanje. Jedan biograf veli, da je nauku, prešavši u Srbiju, u Beogradu produžio.
LJUBAV JE SLATKI OTROV ILI OTROVNA SLAST
U to bukne ustanak u Srbiji. Roditelji Simini pređu u Srbiju. S njima pređe i Sima. Odmah ga senat uzme za svoga pisara. Ali on nije samo pisarovao, nego je i u boj odlazio. Kao pisar senata, i ako još vrlo mlad, imao je prilike da upozna sve znatnije ljude onoga doba, vojvode i senatore, a i sve bolje junake, vojujući i sam, viđajući ih u senatu i za njih razbirajući. U Serbijanci veli sam na jednom mestu: „u ono sam vrijeme ja pisarem tu bio, i, ne znajući na što će mi, sve sam ipak ispitivao i uslađivao se takim — raskazivanjima“.
Živeći u ovako velikom vremenu, usred velikih događaja i velikih ljudi pesnički dar Simin morao se probuditi. U Serbijanci (knj. IV. str. 124) ima pesma: Raspjev slavom otečestva ushićena Srbčića u Beogradu 1811 goda na Vidov dan licem. Ovo je najranija pesma Simina, za koju se zna.
Pesma ima svega 45 ovakih stihova; i po prostoti, kojom se odlikuje od ostalih u Serbijanci, poznaje se, da je rana tvorevina, i ako se vidi da je docnije malo okresana.
„Velike su tajne ljudskog života — uzvikuje jedan pesnik — ali je od sviju njih najnepostižnija ljubav.“ Ali mnogi prožive svoj vek i ne zaznavši za taj „slatki otrov, tu otrovnu slast.“ Tek pesnike, i one koji pesnički osećaju, ta čaša ne mimoilazi. I Sima je rano našao svoju Lauru. To beše devojka Fatima, Turkinja beogradska. Roditelji su Simini prešli u Srbiju, po svoj prilici pošto pade Beograd, oko 1807. g. Tada Kara-Đorđe iskrsti mnoge Turke u Beogradu; ali ih osta i nekrštenih. Simi onda beše šesnaest godina. Mladi pisar senatski imao je prilike, da se u turskim kućama upozna; a zakoni prirodni idolu srca ne određuju zavičaja.
1813-ta godina zadade Simi dva udara — propade mu otadžina i pogibe mu draga. Svi pravi pesnici imaju dva srca, dve ljubavi, dve drage. Simi odjedanput obe umreše. Izgleda, kao da Sima do 1813 god. nije ni bio u boju. Ljubav ga je bila čvrsto vezala za Beograd. Ali ga 1813. godine nevolja otazbine odazva u boj. On ode na Drinu k dobrovoljcima Zeka kapetana.
Nadjačala ljubav prema bližnjima
Kad se vrati, nađe svoju dragu mrtvu.
Ubiše je
Uzbjesnivše bećarine strvne
Pri revratu strmoglav Srbije
Jedan biograf Simin priča: „Poslednjega leta — 1813 — prvog ustanka ode i sam u boj kao dobrovoljac, i ako mu beše teško rastati se od neke mlade beogradske Turkinje, po imenu Fatime. Kad Turci opet uzmu Beograd, čuje da mu je draga ubijena. Bezutešan pređe s ostalima u Srem. Te zime, da bi se razgalio, proputuje kroz Beč, Trst, Rijeku; pa se preko Dalmacije i Bosne vrati opet u Srbiju, gde stigne na drugi ustanak“. To je istorija života Simina od 1813. do 1815; i ništa više. Gde se za to vreme najviše bavio, šta je radio, od kud mu trošak za putovanje — ne zna se. Drugoga ustanka bio je čas među dobrovoljcima, čas pisar kod vladike i kod brata kn. Miloševa, Jovana, i najposle pisar narodne kancelarije. 1816 god. ostavi „narodne kancelarije pisarsku službu“ i pođe u Vlašku.
Ali mlađani vek Simine pojezije ne traje dugo. Sima ga je sam prekratio. Ljubav prema sebi i ljubav prema bližnjemu — u najširem smislu — čini čoveka. U nekih je jače razvijeno prvo, u nekih jače drugo osećanje. Oblici pak, u kojima se oba javljau, različni su; jer nigde u svetu nema apsolutne jednakosti. U Sime je jače bilo drugo osećanje; a prilike ga razviše u ekstrem. Sima se bojao subjektivnosti, stideo je se. I ono malo egiozma, što ga mladost daje, on je prekratio. Taj žalosni pojav vidimo i u običnom životu. I vaspitni sistem često gaji to neharmonično razvijanje; i u svetu vidimo puno nerazvijenih ljudi. I ono su pravi jadnici, koji mladost preskoče. Ali u mraznim vremenima prevrata i ljutih boraba narodnih smrzne se u društvu ljudskom ona topla struja šale, zabave, veselja; i naraštaji, što se tada rode, ostaju bez mladosti. Setna zbilja udari svoj pečat na vedra čela detinja i ostavi belegu na svem narodu…
Sima je živeo potpuno pesnički. Veoma lepu sliku njegova života dao nam je J. Ignjatović. On ga je video i poznao 1838 u Budimu. Tada je Simi bilo 47 godina. Bio je — veli J. Ignjatović — pokrupan čovek, ćelav, obrve veće nego kod gdekojih ljudi brkovi, brk podeblji, visoko čelo, pogled odveć ozbiljan. U poznatoj slici njegovoj — veli dalje — ima nešto njegovo, ali mnogo opet nema. Tu je jako idealisan kao pojeta: polet je pesnički izražen, ali su crte nežne. Možda više liči na njegovo mlađe doba. Bio je od većih srednjih ljudi, pokrupna stasa, koštunjav, prsi jake, široke; glava ovalna; tako i lice i svi delovi lica srazmerni; nos orlov, niže korena ispupčeniji nego što je na slici; oči ugasito graoraste, ni male, ni prevelike; obrve povelike i neobično gore uskovrčene; čelo visoko i lepe forme; glava napred jako ćelava i time čelo uvećano; potiljak jako razvijen; vrat pojači. Ceo mu je lik bio pun izraza, izgled pun duha i odvažnosti. Gusti i poveći brci junački su mu izgled davali. Već je bio prosed, ali se moglo poznati da je ugasito smeđ.
U društvu je bio razgovoran i dobre volje. Govor mu je bio ozbiljan, izraz učtiv. Nije se nosio obično. Nosio je neki komotan, plav kaput, spred kao atila, a sastrag se mogao na vrvci zatezati; pantalone „vicezuavke“ široke; kapa ruska, onaka kao što su je u Srbiji činovnici nosili. Retko je nosio maramu na vratu. Hod mu je bio brz, koraci sitni. Ponajviše je bio ozbiljna izgleda i taj mu je izraz kosnuo čoveka; ali veselo lice dobro mu je dolikovalo.
Kao većina pesnika Sima je bio siromah, i kao siromah je i umro. Često je snevao o bogastvu, ali ga sirotinja nije bolela; jer nije želeo bogatstva sebe radi. Sam se zadovoljavao vrlo skromnim dobrima i u nevolji je umeo junački trpeti; a što god je imao, gotov je bio podeliti sa svakim koji nije imao. Jednom je, u Crnoj Gori, u Dalmaciji ili negde na putu, Sima imao samo dve košulje, a Crnogorac se jedan našao od nekud bez i jedne. Sima mu da jednu svoju, a on ostane samo s jednom. Posle nekoliko godina nađe se s istim crnogorcem u Galcu, koji mu se obraduje kao bratu rođenom, odvede ga sa svom družinom, s kojom je bio, svojoj kući, i pri polasku pokloni mu dva srebrnjaka, koje Sima jedva primi. — Ako je imao poviše novaca — veli Ignjatović — odmah mi je kazao, nudeći me da uzmem koliko hoću. 1845. godine odredi ga državni „sovjet“ srpski, da vodi šest srpskih pitomaca u Kijevo. Na putni trošak do Kijeva da im se pet stotina dukata. Kad su bili na polovini puta, opaze pitomci, da Sima nemilice pare prosiplje. Prosjaku na ulici baci on po dva tri dukata u kapu. Kad oni vide, da tako neće moći ni iz Vlaške izaći, a kamo li do Kijeva doći, skinu ćemer s njega i pripašu ga jednom pitomcu, sadašnjem srpskom velikodstojniku, na što se Sima nije ni malo ražljutio.
ISTORIJA SERBIJE — POSVETA JOVANU OBRENOVIĆU
Tako je vreme bilo u nas u početku ovoga veka. Takim je uzrokom Sima docnije prešao k epskoj i dramskoj pojeziji, koje nisu bile ni prema njegovu daru ni prema njegovu obrazovanju. Činilo se Simi da će ga lirika odvesti k egoizmu, da neće biti moćna, da dobra tvori. Za to ni ovih prvina nije za života štampao. Za to nije ni pevao docnije lirskih pesama; a što je pevao, to je bilo slabo. Ugušivši u sebi prirodno oduševljenje, oduševljenje svoga dara, on se posle veštački oduševljavao za ono, što mu se činilo da je dobro. Ljubav ka opštem dobru turila mu je srce pod vladu razuma, koji nije imao sreće da se potpuno obrazuje i emancipuje. Svakojako se opet vratio u Srbiju oko 1818. No ni ovde se dugo ne zadrža. Da li što se zaželeo roditelja, ili drugo što — ostavi opet Srbiju i pođe k roditeljima u Besarabiju. Kako je našao troška za taj put i koliko je tada bio u Srbiji i šta je radio — to je tajna. Jedan biograf veli, da je tada bio opet pisar kod brata kn. Miloševa, Jovana. Možda mu je on i troška na put dao. Njemu je Sima posvetio svoju Istoriju Serbije od 1813 do 1815. Ami Bue veli, da mu je kn. Miloš davao troška da štampa neka dela, a i troška na putovanje. — U Besarabiji nađe svoje roditelje u Kišenjevu. Tamo onda još bejahu i mnoge srpske vojvode prvoga ustanka. Njihovim pričanjem mogao je Sima obnoviti i proširiti svoje uspomene od 1804. do 1813. i sastaviti građu za Serbijanku.
DRUŽENJE SA GETEOM
Godine 1825 krene se preko Odese u Nemačku i dođe u Lipisku 1826. g. štampa tu četiri knjige Serbijanke i Nekolike pjesnice stare, nove, prevedene i sočinjene. Pored toga posla pohodio je universitetska predavanja i upoznavao se s odličnim i nemačkim književnicima, kao Herderom, Krugom, Grimom, Ulandom, Amal. Talfi, V. Gerhardom. Kod Kruga je slušao filosofiju. Njemu je i jednu odu napisao. Čuveni prevodilac srpskih narodnih pesama, Gerhard, veli: „Uleto 1826. upoznadoh se s ovim čestitim, vrlo obrazovanim i darovitim čovekom. Uz njega se iduće zime usudih spustiti se u zlatne rudnike srpske pojezije i njemu imam zahvaliti za najviše objašnjenja u ovom glosarijumu o običajima njegovih zemljaka i njihovih suseda. I. A. Talfi se sigurno koristila njegovom pomoću prevodeći srp. nar. pesme. O njoj veli J. Ignjatović: „Kad bi (Sima) spomenuo tu spisateljku, to je bilo sa oduševljenim riječima i moglo se vidjeti, da je prema njoj imao veću nego spisateljsku naklonost. Ako je bio rđavo raspoložen, čelo bi mu se razvedrilo, kad bi mu ko spomenuo Amaliju Talfi“.
Sima ostane u Nemačkoj do 1827. Te godine u maju pozove ga knez Miloš u Srbiju. Ali on ne hte otići iz Nemačke, dok lično ne vidi najslavnijega nemačkog pesnika Getea, koji je prvi Nemcima pohvalio srp. nar. pesme, prevodavši sam pesmu Hasan-aginica. Iste godine već stari Gete radosno javlja Nemcima o tome poznanstvu. O Simi veli: strani“Die herliche Einfalt u. Biederkeit, die seiner Nation eigen, beceichnet ihn njie sein Gedicht“strani. Veli, da bi želeo, da Gerhard ili Talfi, koji su srpske nar. pesme prevodili, prevedu i Siminu Serbijanku. Gete nije ni slutio, kakve bi muke nemački prevodioci imali sa Serbijankom; a iz ostaloga govora njegova o njoj vidi se, da mu je Sima o svome spevu i suviše pojetski referovao. Ipak je Gerhard preveo neke pesme iz Serbijanke uz pomoć Siminu.
Stojimo pred muškim vekom pesnikovim. Vreme od 1826 do 1844 godine — to je vreme obilatoga rada Simina. Posle Serbijanke i Nekolikih pjesnica (1826) iziđe 1827 u Budimu Zorica, 1833 u Budimu Pjevanija cernogorska i hercegovačka — nar. pesme, 1835 na Cetinju drama Dika crnogorska, 1835 u Beogradu Istorija Cerne Gore od iskona do novijega vremena, 1837 u Lipisci Trojesestarstvo, 1837 u Lipisci Istorija Serbije od početka 1813 do konca 1815 godine, 1837 u Lipisci tragedija Obilić, 1837 u Lipisci drugo, popunjeno izdanje Pjevanije, 1839 u Budimu Serboslav — „stihotvorenije svekolikomu serbinstvu za čestitanje Teodorove Subote“ — 1839 u Pešti Otziv na poziv — polemična brošira — 1840 u N. Sadu Usklik — na inštalaciju episkopa bačkog Georgija Hranislava“ — 1842 u Zemunu Srbin — „na dan i poklon srbskom živom ustavu tj. j. g. Kosti Tomiću Radisavljeviću, svojemu prijatelju“ — 1842 u Beogradu Odusovjet Đorđu Grozdanoviću, 1842 u Beogradu Otpjev — „na prevratni strmoglav prebolesnog Ivana Sokolovića nazovi — Kablarca od zdravoga Srba Srbovića ozbiljskog Ovčarca“ — 1844 u Beogradu Trojebratstvo — „to jest rod, put i nad muža, tvorevina u tri pjesme za u Serbijanku“. — Osim ovoga više članaka i pesama iziđe u Narodnom Listu, u Podunavci, Zabavniku Davidovićevom, Glasniku, Grlici, Letopisu.
Obilat osamnaestogodišnji rad! U istoriji književnosti vazda sretamo ovaj pojav kod preveć oduševljenih ljudi. Rad se njihov odlikuje neumornošću, naglošću i nekom lakošću. No to nije prirodna lakost, već lakost od hitanja. Za to često kakvoća strada. Kako je Sima brzo radio, svedoči ovaj primer. 1827 godine, pošavši u Srbiju na poziv kneza Miloša, Sima se na putu predomisli, ili dobije drugi poziv od vladike crnogorskog Petra I Petrovića NJeguša, da ide na Cetinje. Jedan biograf veli, da u Srbiju nije mogao ići. On okrene k Cetinju. U Trijestu se zadrži mesec dana kod poznanika i prijatelja. Tu se tada desi i Mušicki. Razgovarajući se jednom, „a za sofrom punom“, o njegovim pesmama, rekne mu Jevta Popović:
Toprv posad od tebe se ište,
Dramu koju da sočiniš serbsku —
a Sima odgovori:
Već da, rečem, Miloš Obilića
Tragediju ako b’ uzmogao,
Da preduzmem pokušati sreću,
Njegov slučaj u duši m’ je svagda,
Nejma drugog, za kog tolik marim
U svoj staroj našoj povjestnici.
PESNICI U PESMI I U ŽIVOTU
Jedan suvremenik Simin, pričajući mi o Simi, reče: „Ja sam poznavao svega tri srpska pesnika, koje priznajem za pesnike — Simu, Mušickoga i Branka. Oni su bili pesnici u pesmi i u životu. Ovo drugo su sve filistri. Jedno pevaju, a drugo misle; i sve gledaju da što lepše prožive. Oni, koji žive kao drugi obični ljudi, kod mene nisu pesnici“. Tako i jeste.
Sima Milutinović Sarajlija ovako je objašnjavao šta znači Muhamed. To su, govorio je dve reči: muha i med
