Ko se ne seća svojih predaka nema ni budućnost, prva je lekcija profesora Simeunovića. Lik i delo njegovog pradede Dimitrija Begovića otišao je u legendu, ali njegov život i junačka smrt živi u kolektivnom pamćenju naroda jablaničkog i topličkog kraja.
„Moja porodica na čelu sa mojim pradedom Dimitrijem Begovićem dala je veliki doprinos Topličkom ustanku , trideset članova porodice su položili živote.“ za RTS priča profesor Dragan Simeunović.
Protiv daleko nadmoćnijeg okupatora slepo ga je pratilo na stotine saboraca a izdao samo jedan….
„Kada je izdat u februaru 1918. ceo lovački puk od 1700 ljudi opkolilo je njega i njegovog pratioca. Bugari su raspisali nagradu od 40 hiljada leva za njegovu glavu. On je prihvatio poziv da se preda, ali samo bugarskim oficirima. Kada su vojnici prišli njegovom utvrđenju poput bunkera, kakvih ima puno oko Đavolje varoši, i prišli da ga zarobe on je uradio nešto što je pre njega uradio Sinđelić. Opasao se eksplozivom, držao je dve odšrafljene bombe, koje se nisu videle od šinjela u februaru, aktivirao ih i ubio nekoliko Bugara u zadnjem času. I u toj situaciji se borio“, ponosno ističe Dragan Simeunović.
Usledio je odgovor okupatora, kaznena ekspedicija. Više od dvadeset hiljada ljudi je ubijeno, pedeset hiljada kuća zapaljeno. Započeta je bugarizacija stanovništva, zabranjen srpski jezik, narodna nošnja, šajkača, čak se i škola odvijala na bugarskom jeziku.
„Bugari su činili neviđena zverstva nad srpskim narodom i ustanak je podignut jer se nije moglo više izdržati. Bilo je to, kako kaže Ivo Andrić „grč tela koje se brani“. Ljudi nisu više mogli da izdrže silovanja, klanja dece, paranje utroba trudnim ženama, nabijanje na bajonete po pet fetusa….tako je i nastala bugarska okupaciona pesma „Pet na nož““, za RTS otkriva profesor Simeunović.
Fenomen Topličkog ustanka bile su žene, koje su se borile rame uz rame sa svojim sinovima, muževima, braćom.
„Nakon toga Bugari su ih zverski mučili, odsecali su im sekirama i testerama noge i dojke i puštali ih tako da žive. Moju su prababu živu zakopali, da tako umre.“, na strašne sudbine žena tog vremena podseća naš sagovornik.
Istorija ne pamti hrabriji, odlučniji narod kao te 1917 godine. Istorija koju su ispisali obični ljudi i zbog toga najsurovije kažnjeni. Ljudi bez iskustva u ratovanju već samo hrabri, spremni da za slobodu daju svoj i život svojih bližnjih.
