– Veliš, nije te bilo godinama na ovoj strani sveta?- miran pogled mršavog seljaka zaustavi se na mom licu. Znala sam da mi se ne seća imena, ali zna čija sam jer s godinama, sve više lićim na majku.
I ja poznajem njega.
Znam gde mu je kuća, a znam i za ognjište njegovih dedova…Ista nas vatra grejala, ali to beše davno. Skoro da se i zaboravilo. Moj čukundeda Srećko imao je tri kćeri: Milicu, Miliju i Pavliju. Milicu je udao u Tuđin i njen je rod, na žalost, izgubio ime u našem kolektivnom sećanju. Daljina je valjda ubrzala zaborav, ali se u ime sećanja na tu Milicu i njen izgubljeni rod, niti ženimo, niti udajemo u to selo. Miliju je udao bliže kući, da ih ima ko pogledati pod stare dane, i od nje potiče tih nekoliko familija koje i dalje rado dočekujemo i još nazivamo rođacima, mi, koji potičemo od Pavlije, koju oženiše nekim nahodom Ostojom, da se pod Glavicom ne ugasi ime Mitrovića, jer se i on tako prezivao…
I tako, znamo se,više po liku i sećanju nego po imenu. Nekako tužno, ali to valjda ima veze sa onih četvrt veka koliko ima a da ja ni jednom ne siđoh niz staru džadu, u obližnje selo gde sam nekada išla u školu…
Ali praznici, sneg, nemirna i radoznala deca uvek pokvare sve što pažljivo isplanirate. Dan ranije, tri- četiri sata sam uzalud tražila đorđa, ali se on zagubio od prilike u vreme kad je moj stariji brat krenuo u nabavku .
Za dva dana su Oci, trebalo je kupiuti slatkiše za čak dvanaestoro dece koji će doći da zavežu dedu, čiču i ujaka. Nećak je molećivo pogledao ujaka; ujak je kradom namignuo na nećaka i vratili su se nekoliko sati kasnije puni nedorečenih priča zaverenički opominjući jedan drugog na ćutanje i time još više podsticali zavist ostale dece…Eto, to je bilo juče, a ja danas pešačim već deset kilometara da bi Aleksandar shvatio da to i nije baš zabavno kao što je mislio. Bila sam sigurna da je mrtav umoran, ali on neće pomoliti bela zuba da bi to slučajno priznao. Ponekad samo zastane i zagleda se u beskrajnu belinu kroz koju između retkih vrba vijuga nezaleđena Tamnava, i upita znam li još čije su kuće po okolnim brdima, i da li sam poznavala ljude koji žive tu. Sasluša vrlo pažljivo ono što pričam, pa uzdahne i krene prtinom ispred mene. Tako je davno pre susreta sa rođakom stiglo pitanje da li ga poznajem.
Poznajem ga, pozdravljam ga, i normalno, pitam kako je. Šta ima novo u njihovoj familiji, da li su svi zdravi i srećni, da li ih obilaze deca? Pitam to ma da znam da bi ih mogli obilaziti i unuci, jer su mu deca podosta starija od mene. Ne mogu da odlučim šta me više čudi: broj izanđalih gunjeva na njegovim povijenim plećima ili… ili činjenica da je uopšte živ! Jer, ja sam ga pamtila kao čoveka koji je imao oko šezdeset godina u vreme kada sam ja krenula u školu. Sada sigurno ima više od osamdeset…
Bože, koliko li je u tim godinama hladna ova zima, pitam sebe, a njega pitam kako podnose ovu hladnoću.
– Ranka jedva da izlazi iz kuće, ja unesem malo drva, Rade nam jesenas nasek’o, pa dovuk’o kući i pocep’o. Mi samo složili blizu kuće, pa sad sedimo uz vatru, grejemo stare kosti i gledamo niz put ‘oće li ko god proći.- Tu se malo nasmeši,pa tužno nastavi.- Al’ mladi ljudi više vole da idu kolima. Retko ko da naiđe, a kamo li da navrati; pa kad spazim da ko prolazi ja, eto, izađem na kapiju da reknem koju reč sa kak’im živim stvorom…Ne zadržavam vas, valjda?-pita.
– O, ne, nikako!- odbijam ja i dodajem:- Taman da se dete malo odmori…Otkud da niste proprtili do štala?
– Eeee,- oteže starac tužno i lagano zaklima glavom,- ne držimo više stoku. Ima desetak godina kako ’ranimo samo nekol’ko kokoški i leti dvoje- troje svinja.
Zagledasmo se odsutno u gole grane vrba oko Tamnave. Kroz moja sećanja on je lagano koračao iza desetak krava i ponosno gledao preko njihovih širokih leđa blago zatalasanih u sporom dokonom hodu. Tada je još mirno čekao vreme buduće, i očigledno, nije mislio šta će mu ono doneti. Ovo nije očekivao, jer se kroz hladan zimski vazduh ne bi tako zarazno širila njegova seta.
– Da l’ pantiš pokojnog Raku?- pita potiho, kao da se boji da naruši tišinu između nas.
Raku?
Pamtim li Raku?
Zaranjam u sećanje i tragam za ljudima koje sam poznavala pre četvrt veka. Prvo nalazim drage, ljude koje pamtim po nekim lepim uspomenama. čudno, zar je moguće da se sve ove godine ni jednom nisam upitala gde su oni sada? Vinka, koja je i u ono doba bila prastara, davala nam je po lonče vode i kocku šećera svaki put kad naiđemo pored njenog dvorišta. Uvek je sedela pod trešnjom i okretala vitlo namotavajući pređu… Živela je sa sinom i snahom koji su radili kao mravi, a danas nisam videla da se iz njihovog odžaka vije dim.
U uglu čedine i Marijine bašte stajao je samo spomenik sa njihovim slikama i spiskom ožalošćenih. Nigde njihovih ovaca, ni velikog pirgavog petla koji je uvek čučao na plotu pored kapije… Malo dalje, kod njihovih prvih komšija, iza krupnih stabala starih jabuka, kroz krošnje pune neorezanih mladica vodopija nazirao se naheren krov žute kućice obrastao lišajevima.
“ Na ovo selo ne pada sneg, nego tuga…Tuga…Bela, golema, kao u narodnim pesmama…Valjda ću uz put otkriti još nekog živog, bar među onima koje nisam baš volela.“ pokušala sam da utešim samu sebe. Sigurno još negde neko živi…Ali Raka? Ko li beše Raka, a svakako je bio neko koga sam se morala sećati…Ili neko koga su svi morali znati?
Nije bilo pomoći, činilo mi se da je to sećanje zauvek izgubljeno, pa sam tužno odmahnula glavom i pogledala u svog sagovornika.
– Ama, dijete, kako neznaš?- začudio se on.- Pa uvek je posrt’o putem iza čitavog dželepa mršavih goveda…
Nije bilo potrebe da završi rečenicu. Tog Raku sam i ja pamtila, ali mu nisam znala ime. Uvek je nosio iznošena radna odela svog sina. Nogavice na pantalonama su mu dosezale do polovine listova, i leti i zimi je nosio opanke i vunene čarape, i u svako godišnje doba i u svim vremenskim uslovima nastupao za svojom mršavom stokom oslanjajući se na kamdžiju. Nije morao da se brine da će mu se stoka zaigrati i pobeći, njegova stoka je bila tako mršava da se putem kretala zaplićući zadnje noge jednu za drugu. Nije bilo čoveka kome se srce ne bi steglo pri pogledu na tog nesrećnog starca i njegovu izgladnelu stoku.
Sam je živeo godinama, a u životu ga je održavala samo nada da će se njegov sin vratiti kući. A sin je živeo u Šapcu, mesio svoje hlebove, i nikada se nije upitao da li njegov otac za jelo ima još nešto osim hleba. Siroti Raka je u proleće čuvao stoku oko puta i po grablju sa kamdžujpm u jednoj i korom suvog hleba u drugoj ruci. U leto je išao po tuđim strništima i objašnjavao ljudima kad ga pitaju što se džaba muči: „Kapital je u malu! Na šta će doći Ratko, s čim će početi ako ja ne zakopitim?“ U jesen je obično išao po livadama oko Tamnave, a po celu zimu napasao je stoku po nepožnjevenim kukuruzištima i premeštao se s noge na nogu da koloko toliko ugreje promrzla stopala, jer se Ratko nikada nije setio da ocu kupi čizme. U Ratkov povratek nije verovao niko osim njegovog oca Rake, a na kraju se ispostavi da je samo Raka bio u pravu.
Inflacija, i borba za goli život koja je išla pod ruku sa njom, natera Ratka da se vrati ocu u selo. Kao pekar imao je beneficirani radni staž i ništa više jer u to vreme novac nije vredeo ništa. čula sam da se vratio, jednog leta, uz berbu maline pričalo se o tom njegovom povratku…
– Znaš, dijete, kad se njemu vratio sin, svi pomislismo da će se jadnik malo odmoriti, al’ jok! Klamao je on i po vremenu i po nevremenu još nekolko godina za stokom. Samo, ne treba dušu grešiti, sa Ratkom došla i Mara, pa je makar bio sit i čist, i vala, nisu ga puštali da stoku izgoni zimi, dok su veliki snegovi. Al’ otkad ulista šuma pa do mrtve jeseni, kad mraz ne pušta po ceo dan k’o besna lovačka džukela; e, svaki je bogovetni dan on posrt’o za svojom stokom. I kad god ga pitaš što se muči kad mu, eto, više nije za nevolju, on bi stao, oslonio se o kamdžiju i polako počeo da se ispravlja; pa kad se ispravi dođe za glavu viši od povisokog čoveka, pa pogleda u oči i kaže: “ A eto, čuvam ih, nek’ ima. Bog dao, ostaće podosta iza mene, pa da moj Ratko ima da meni zakolje za dušu june, da jede narod jer mi nikad niko nije branio kad čuvam po tuđim njivama, ni me je kad ko grdio kad kakvog zijana napravim…“
– Išao je tako i tri-čet’ri godine pred smrt ponavljao kako čuva stoku da bi njegov Ratko, kad on umre, imao da zakolje june da narod jede…A mi nekako opet oguglasmo na tu njegovu priču.
– Onda nas potera neki utuk, osu se selo. Jedan’es’ se kuća zapusti za dve, dve ipo godine… I uz prvu kopnju devedeset i šeste, umre i Raka. Pred stokom…
– A njegov Ratko, suočen sa činjenicom da na sahrani neće biti više od tri’es’- četr’es’ živi’ duša, ode u mesaru pa kupi čovek deset- petn’es’ kila junetine…I tako ispratismo Raku…uz lep dan i lep ručak pričasmo do podugo u noć. A kol’ko se sećam, i noć beše lepa i vedra, puna zvezda.
– A njima je groblje gor’ kod Meana, baš ispod putića kojim vaši skreću u Kovilja. Nama podaleko od sela, a i kuće se proredile; mi dijete, ostarili, nema se ni snage da iz čista mira obilazimo jedni druge, pa još u po’ leta, kad su najžešći radovi…Dok se okreneš, a ono već stigla i četr’es’nica. Skupismo se mi, opet se setismo našeg veselog Rake, popismo za spokoja, lepo večerasmo, pa kući, k’o uvek što su ljudi radili.Svi smo valjda te večeri mislili kako li će biti spremljeno za nama, i ko li će nama napijati za dušu, i svako se nadao da neće biti onaj poslednji koga nema ko ni sa’raniti niti za dušu napiti, k’o što je od starina adet.
– Vratio se ja kući pa tako pričam sa mojom Rankom, a njoj se nešto stužilo pa počela plakati. A mene nešto pritislo, skopalo za gušu pa samo da udavi, da me nije bilo sramota žene, i da se nisam boj’o da će me čuti ko, na sav glas bi zajaukao…Ujutro, otišao ja u štalu da namirim stoku, i samo što sam odbacio balegu, kad trči Ranka i veli zove me Ratko na telefon. Ona ostade da pušta krave u obor, a ja požurim u kuću. Uzmem onu slušalicu i javim se Ratku, kad on pita mogu li doći da mu pomognem, noćas im majkalo najbolje june, pa da zakopamo. Nisam mogao a da se ne setim Rake i njegove želje da mu sin pred dušu priloži june, ali šta ću? Nije ljudski ne pomoći čoveku, pa reko’ da ću doći čim budem naš’o ašov.
– Znaš dijete, selo k’o selo, razglabalo se neko vreme svašta, i o Raki i o Ratku. Džaba smo svi mi, koji smo bili na sa’rani, pričali da smo mi ubeđivali Ratka da ne kolje goveče nego da u kasapnici kupi goveđeg mesa; jok, nije brate vredilo ništa! Ona baba Višnja, gor’ s’ brda, što je večito namotavala na vitlo neku pređu pod trešnjom presudila je u celoj toj priči:“Pokojni je Raka,“ veli ona,“ june tražio za svoju dušu, a ne za pratnju!“ A mi odustasmo od objašnjavanja; velimo- stara, pa izlapila…
-E, sledeće godine, nekako u isto doba, opet me pozva Ratko da zakopamo june. Opet majkalo. Prekrstim se ja, uzmem ašov, pa ‘ajde da pomognem čoveku. Kad me je pozvao i treće godine,prvo sam im pomog’o da zakopaju, a posle, kad smo se vratili kući, kažem ja njemu kako sam od stariji’ čuo, k’o što i jesam, da bi trebao da zakolje kak’o june i namene ocu za dušu, ne bi li dao Bog da mu među stokom stane ta pomora. Naljuti se Ratko; planu k’o živa vatra i izgrdi mene na pasja kola. Ne znam koga je više ‘sov’o, da l’ mene, da l’ svog pokojnog oca. Pokupim se ja, uzmem moj ašov, pa aj’ kući. Od tad mi se Ratko više ni na putu ne javlja. A i meni ne osta ništa drugo nego da ćutim.
– četvrte godine opet puče selom glas da mu je majkalo june. Ja odmahnu’ rukom pa odoh za svojim poslom, nadajući se da će se opametiti pa me poslušati, al’ pete godine opet ista reč prođe selom i ja se nešto zamisli. Gled’o sam moju stoku i sećao se pokojnog Rake. Bio je skroman i pametan čovek, i nikad nisam čuo da je poželeo nešto osim tog juneta kad umre, a sad se nešto ispizmio pa svake godine uzima po jedno, i još bira najbolje…Ko zna šta nosi dan, a šta noć; možda ću pod starost i ja da poludim, pa da posle smrti nanosim toliku štetu svojoj deci…
– A opet, Raka je celog života bio zadnji u selu, niko na njega nije obraćao više pažnje nego na miša, i valjda je bar pred smrt hteo malo uvažavanja i poštovanja. Kažu da u Raju svako čuva svog brava, možda je ‘teo da ga neki koji su ga ponižavali vide kako, za razliku od njih, ide za juncom? Sve sam tako prebir’o po pameti, pa jednom pozovem mog Rada i Maru da dođu kod nas u subotu. A oni se valjda uplašili da je koje od nas zanemoglo, pa da krijemo, i došli dijete odma’! I ja im onda ispričam da sam odlučio da prodam stoku. Uvek sam im’o dobre krave, i kako se čulo da prodajem, ode k’o alva…
– Od tada po malo radim, po malo živim, jedino je zimi malo teže. Niko da naiđe da reč progovorim, pa tako mislim o svemu, pa mi i Raka na pamet dođe. Izađe mi pred oči kako onako suv skoro posrće za onom mršavom stokom oslanjajući se na kamdžiju, pa sve češće pomislim kako ću kad dođem u Raj, sigurno videti sirotog Raku kako po Raju napasa onih dvan’estoro goveda…
– Ako je sreća- baš je i ona nekako sirotinjska. I ovde i tamo ići za stadom goveda…- odmahujem glavom gledajući niz nepožnjevena kukuruzišta niz koje već četvrt veka šušti samo vetar.
– Da, da…baš prava sirotinjska sreća; ona što se ogleda u ispijenim ljudima i nezadovoljnim ženama, što prvo siromi u žito pošalje plamenjaču i gusenicu u voće. Kod takvog siromaha ni sreća nije kao kod ostali’ ljudi. Kod njih je i sreća nekako više k’o neka srećica…Mala, jedva da se srećom može i nazvati. Prava sirotinjska srećica!
BILJANA JANKOVIć
Valjevo
