Neka uobicajena predstava o srpskim ministrima – pogotovo onim bivšim, a bogami i današnjim – jeste da su to ljudi koji ne izlaze iz najnovijih modela mercedesa i audija, mogu da igraju fudbal u svojim stanovima, u džepovima sakoa drže samo sitninu od po sto maraka, i da se politikom bave kako bi uvecali svoje ionako ogromno bogatstvo. Na racun naroda, naravno. Miloševicevi saradnici, kako tvrde, muški su se borili, satrli se zapravo da odole davoljem iskušenju maraka, franaka, dolara. I odoleli su. Nešto je ostalo i gradanima.
Ministri iz vlade Zorana đindica teško da bi se složili sa opisom sa pocetka teksta. Na osnovu odgovora koje su dali u Reporterovoj anketi, moglo bi se reci da ministri srpske vlade žive tek na nešto višoj nozi nego pucanstvo i da taj viši standard placaju krvnickim radom. Cak i to da sami sebe placaju.
Do 600 DEM: Dakle, foto-robot jednog srpskog ministra izgleda ovako: obucen je u odelo sa domacom markom, recimo Beko ili Nikolas, seda u kola strane proizvodnje koja je kupio otprilike pre pet godina, odlazi na posao na kome boravi od minimalnih osam do cak 20 casova. Tamo zaraduje od 300 do 600 maraka, sa svim dodacima, koje razvlaci od prvog do prvog, a ako razvlacenje ne uspe poseže za uštedevinom koju cuva u slamarici. Zatim putuje do svog stana koji se nalazi u nekom od naselja srpske i jugoslovenske prestonice, otkupljen ili kupljen pre dolaska u vladu. Odatle planira svoje slobodno vreme kojeg je – kako nam tvrde srpski ministri – sve manje i manje, a i kada ga nadu nemaju ili bar ne koriste privilegije za koje se misli da ih imaju kao clanovi srpske vlade. Dakle, sami placaju svoje racune. Podeljena je licnost kada su u pitanju godišnji odmori: duša bi da se odmori, ali obaveze ne daju. I đindic.
Tašte: Poimenicno, od onoga što prime kao platu žive Nebojša Covic, Marija Rašeta Vukosavljevic, Momcilo Perišic, Dragan Milovanovic, Aleksandar Pravdic, Dragoslav Šumarac. Medu njima je i Slobodan Milosavljevic, ministar za trgovinu koji kaže da „može da živi od ministarske plate ali vrlo teško“. „Uostalom, žive ljudi i sa dve do tri hiljada dinara mesecno. Nemam privatni biznis tako da sada krckam uštedevinu. Uz to, imam roditelje, tasta i taštu – oni nam cuvaju dete, a kako ne stižemo supruga i ja da kuvamo, odemo cesto kod njih i na rucak i na veceru“, kaže Milosavljevic. Dragan Veselinov kaže da može da se „uklopi u ministarsku platu“.
„Nije tajna kolika je kada sam državni službenik. To je negde oko 14-15 hiljada dinara, pa onda tu idu još kojekakve prinadležnosti, dnevnice i onda se iz toga može formirati nešto novca“, tvrdi Veselinov, koji nije želeo da odgovori na pitanje da li ima uštedevinu jer se o tome „ne razgovara“.
Na drugom kraju nalaze se ministri koji priznaju da ne mogu da pokriju troškove platom – mizernom za položaj koji zauzimaju – i moraju da prizivaju u pomoc druge prihode. Na pitanje da li može da živi od svoje plate Dušan Mihajlovic je odgovorio da on svoju platu „daje ženi za pijacu“, a da troši „uštedevinu i prihode od akcija koje ima“.
Ekonomicnost: Jožef Kasa, potpredsednik vlade Srbije, uz platu od oko 10.500 dinara i poslanicki dodatak od oko 7.000, svoje troškove pokriva dodatnim prihodima: „Ostvarujem ih poljoprivrednom proizvodnjom, imam vocnjak i plastenik“.
Goran Pitic tvrdi da njegova plata nije dovoljna za mesecne obaveze: „Od dodatnih prihoda trošim uštedevinu. Ja sam radio u privatnoj firmi (Diloit&Tuš) gde sam imao svoj izvor prihoda koji mi sad omogucuje da budem ministar. Sada primam platu od oko 10.000 dinara na ekonomskom fakultetu, gde sam profesor, ne primam platu u vladi. Ponekad imam neki honorar od par hiljada dinara od predavanja u Alternativnoj akademskoj mreži“, kaže Pitic. Goran Novakovic takode ima uštedevinu, stecenu višegodišnjim radom u inostranstvu.
Božidar đelic, ministar finansija i ekonomije je pronašao – u skladu sa resorom za koji odgovara – najjekonomicnije rešenje: „Živim na poslu i jedem neke sendvice“.
Konfekcija: U staroj se državi obuca i odeca domace proizvodnje smatrala za neku vrstu uniforme politicara, a nošenje strane firmirane predstavljalo je neku vrstu izdaje. Da li iz poštovanja prema kvalitetu koji dostiže domaca tekstilna industrija ili iz nekog drugog razloga – tek vecina ministara u srpskoj vladi okrenuta je domacim proizvodacima.
Drugih razloga sigurno ima, bar u slucaju Jožefa Kase. „Nosim, naravno, odecu i obucu domace proizvodnje. Šta bih od ovih prihoda? Žena mi sve to kupuje“, kaže.
Dragan Milovanovic se opredelio za Beko, Pravdic kupuje u Gornjem Milanovcu, „cini mi se da su domace marke“, Milosavljevic na sebi ima Zekstra odelo, Vlahovic u Nikolasu, Šumarac u Nikolasu i Kluzu. Perišic takode „reklamira“ neku domacu firmu.
Dvojica „stranaca“ u đindicevoj ekipi – Pitic i đelic se opredeljuju za strane marke (Armani i Bos) mada nisu alergicni na domace, dok je ostalim ministrima sasvim svejedno ko je proizvodac. Niko, kao što se to cinilo nekad, ne prelazi granicu da bi se obukao u nekom stranom butiku.
Luksuz: Jedino po cemu bi đindicevi ministri mogli da lice na one iz predanja, jesu skupoceni automobili koji ih razvoze što po prestonici, što po državi. Ali nijedan od tih audija iz serije A niti be-em-vea ne pripada njima. Ministri su u prednosti nad pucanstvom utoliko što niko nije prijavio da vozi jugo, ali bi njihov vozni park – da su na zapadu – davno bio obnovljen, jer je star od najcešce tri do 11 godina. Izuzetak je Vlahovic koji vozi opel star godinu dana. Trogodišnjake imaju Mihajlovic (lancija), Milosavljevic (felicija), Covic (pasat), Veselinov (dćvu) i Kasa (kia prajd), Milovanovic vozi ford star pet godina, Pitic pežo 405 iz iste godine. Najstarija kola imaju Šumarac i đelic: ministar gradevine vozi deceniju staru ferozu (?!), dok mu kolega ima pežo 405, ali u Francuskoj. Rašeta Vukosavljevic vozi „porodicni automobil“, dok Perišicu „sin pozajmljuje punto“. Novakovic i Pravdic uopšte nemaju kola. Svi clanovi vlade bez ustezanja kažu da za posao koriste službene automobile.
„Navikao sam se na šofera jer maksimalno pomaže da moj život bude jednostavniji. Ne moram da razmišljam o parkingu, da li ce pauk da mi uzme kola… A omogucava mi i da za vreme vožnje razmišljam o poslu, da se pripremim za sastanak. Nikada ne zloupotrebljavam službeni automobil i kad god mogu ja vozim sam“, kaže Pitic.
Podstanari: Koliko je Reporter uspeo da utvrdi, nijedan clan vlade za svog istina kratkog mandata nije dobio stan od države. Prema izjavama samih ministara, štaviše, dvojica su podstanari (Milovanovic i Novakovic), dok Kasa i đelic žive kod bliže i dalje rodbine. đelic se odrekao ideje da traži stan: „Imajuci u vidu koliko je bivši režim opljackao stambeni fond, koliko vrednih i pametnih ljudi ceka da dode do stana i sam cu ga iznajmiti“, kaže đelic, koji ocekuje dolazak svoje porodice iz inostranstva, dok njegov kolega iz vlade Pravdic živi u Gornjem Milanovcu i odatle putuje na posao. U najboljoj situaciji kada je rec o stanovima je Vlahovic koji pored kuce u Sopotu ima i stan, a stan takode ima i u Beogradu i Herceg Novom. Stambeno su zbrinuti i svi ostali anketirani clanovi vlade koji imaju po jedan stan, a tek se za dvojicu može reci da imaju kvadrate u elitnijim delovima grada.
Od tzv. obicnih gradana ministri se ne razlikuju ni kada je u pitanju godišnji odmor – više od polovine nece ici nikuda. „Premijer je rekao da ove godine nema odmora“, kaže Šumarac. O odmoru u inostranstvu razmišlja samo Veselinov, u Crnu Goru ce možda Pitic, đelic i Milosavljevic. Ostali – kod kuce ili na selu.
Investicije: Kada se sve sabere, od ministara pomenutih na pocetku price ni traga ni glasa. Naš ministar zapravo zaraduje koliko i prodavacica u boljem butiku, taksista koji radi duže od nekoliko sati, ili malo bolji novinar. Kada se uzme u obzir da je vecina ministara prinudena da iz svojih privatnih crnih fondova pokriva troškove – a njihovi su troškovi ipak veci nego nekog službenika – dolazimo do zakljucka da ministri sami sebi placaju mesta u vladi.
Ipak, ne budimo naivni – nije poznat slucaj da je neki ministar zakucao na vrata narodne kuhinje. Pozicija u vladi se pre ili kasnije naplati. Uzmimo slucaj dva ministra iz prethodnog režima kojima je zapalo da opreme stan od 200 kvadrata. Niko ih nije pitao da li oni imaju para za to.
Dakle, može da se naplati, bilo stanom, bilo nekim provizijama.
Ili trgovinom, recimo, cigaretama.
Sve to – da ne bude zabune – može da bude i potpuno legalno – ne može se nikom prebaciti to što ima pristup odredenim informacijama ili po prirodi funkcije dolazi u priliku da stekne poslovne veze koje može po prestanku rada u vladi da iskoristi. Da bi do toga došli – ako im je to cilj – ministri moraju da investiraju u buducnost zemlje, a usput i u sebe same.
