PET SATIRA
– Od Kaplana Burovića –
NI U SNU !
Uhapsili majci sina. Ona je bila učiteljica prvog razreda osnovne škole, a njen sin na velikoj maturi. Te godine trebao je da završi srednje obrazovanje, pa da pođe na studije. Upravo pred same maturske ispite uhapsiše ga i pozvaše mu majku u Unutrašnji otsek. Šef se prokašlja i reče joj kao sa žaljenjem:
-Vaš je sin, drugarice Vera, narodni neprijatelj. Povezao se i sa stranom obaveštajnom službom i radio na surviranju naše narodne, socijalističke vlasti. Zato smo ga i uhapsili. Narodni sud će ga suditi i dati mu ono što je zaslužio, što mu po zakonu pripada.
Majci, kojoj je zastao dah još kad joj je direktor škole rekao da otpusti decu kući i da se hitno prijavi u Unutrašnji otsek, kad ču da su joj sina uhapsili, njenog jedinca i mezimca, samo što je ne udari kap.
Gledajući kao izbezumljena u šefa Otseka, ona nije verovala ne samo u ono što joj on reče, već ni da je on pred njom i ona tu – u Otsek unutrašnjih poslova. O, Bože, Bože! U Otsek unutrašnjih poslova! U UDB-i! Osećala se i mislila je da je u snu. Sa dušom na vrh nosa očekivala je da se otrezni, da se vrati iz tog strašnog sna na javi, da se probudi i vidi sebe bar kod kuće, ako ne i u razred, kod svojih učenika.
Šef Otseka nastavi:
-Kao majka narodnog neprijatelja, vi, drugarice Vera, ne možete više biti vaspitačica, učiteljica naše dece.
Dok je on govorio, ona je prizivala boga i molila:
Daj, Bože, da se što pre probudim iz ovog sna!
-Druge smo majke i internirali,- nastavi šef.- Vi ste naša. Bili ste i nadamo se da ćete uvek biti uz našu vlast. Zato vas nećemo internirati. Radićete jedno vreme u Komunalno preduzeće, čistićete ulice grada, a kasnije – videćemo. Sve zavisi od vašeg držanja.
Bože!…Bože!…Bože!…
-Vaša prva dužnost je da javno izjavite da se odričete sina…da više ne pitate za njega ni da li je živ…Nećete otići ni u zatvor da mu nosite hranu, ni odeću, veš, ništa…Nećete uzeti učešća ni u sudskoj sali, na njegovo suđenje…Nećete ga više ni spomenuti…
Bože!..Bože!…
– A ako vam ga ko spomene, javićete nam to odmah…
Bože!…
I dok je šef nastavio sa njegovim preporukama, ona je govorila u sebi:
Pa daj, bože, da se probudim! Dosta me izmuči ovim strašnim snom! Izlude me, bože, izlude me!…
Dani, nedelje i meseci su prolazili jedan za drugim, jedan teži, mučniji od drugog. Počeše da prolaze i godine.
Ona se striktno pridžavala saveta šefa Otseka unutrašnjih poslova. Prolazila je kroz grad nečujno, kao senka, hitno, kao da je što ukrala i žurila se da to negde sakrije. čistila je ulice i, zajedno sa smećem, pribirala prezrive poglede svih, i onih čiju je decu do jučer vaspitavala.
-Majka narodnog neprijatelja!- sašaptavali su se sa prezrenjem, a pokoji je to i glasno govorio, cinično, zlurado, zločinačkim zadovoljstvom.
Bilo je i onih koji su spuštali pogled po zemlji i nečujno prolazili pored nje, pa i ubrzanim hodom.
Bilo je i onih koji su usporavali hod i šaputali joj: Drži se, Vera! Neće ovo dugo potrajati! Posle toga bi i oni ubrzali hod. Gubili se kao senke.
Bilo je i onih koji su joj u prolazu, hitno, spretno, tutnuli koju paru u džep i, ne osvrćući se, išli dalje, gubili se iz vida i same nje.
Jadna majka jadne snove snila, ali je to pomno krila, tajila. Ni reči nikome nije rekla, ni svojoj majci, ni svom ocu, pa ni svom mužu. Krila ih je to od svakoga. I od sebe same!
Posle mnogih noći probdenih više ne sklopljenih očiju, uze je san i odvede je kud joj je srce kucalo. Moguće je bila prošla ponoć. Kad otvori oči i vrati se iz tog sna, onako znojava i uzrujana, uznemirena, probudi muža i reče mu tiho, šapatom, tajanstveno:
-U s n u l a s a m s i n a !
-ćuti, ženo, ćutnjom se zalila!- uznemireno joj reče on odmah i razrogači oči na sve strane, gledajući da nema još koga u sobi, da je ko nije čuo. Iako se uveri da su sami, razdra se na nju:
-Ni reči o tome, ženo moja jadna! čuješ li me, ni reči o tome ! Nikome! Ni meni! Ni sebi! Zaboravi da si ga u snu videla! Zaboravi sve! I da si ga rodila!
Sutradan on nije pošao na posao. Od kad se probudio posle pola noći, oka nije sklopio: Supruga mu sanjala sina! Uhapšenog sina! Narodnog neprijatelja! Od tih misli on se razbolje. Nije se usudio da izađe na ulicu, kamoli i da se javi na posao. činilo mu se da će mu svi pročitati u lice da je njegova supruga sanjala sina, uhapšenog sina, narodnog neprijatelja!
– Idi ti, ženo, na posao i, ako te ko pita za mene, reci im da sam bolestan!
I ona pođe na posao sva uznemirena, stresirana, sa strahom da i njoj ko ne vidi u lice da je te noći sanjala sina, uhapšenog sina, narodnog neprijatelja!
čim je izašla na ulicu, operativac kvarta joj se primače i šapnu:
-Šef Unutrašnjeg otseka vas čeka!
Kad je ušla u njegovu kancelariju, ona odmah primeti da je šef jako-jako mrzovoljan. Šta li se to desilo?! Njegov izgled nije slutio na dobro.
-Vera,- reče joj on bez onog drugarice,- ti si sanjala sina! Našeg neprijatelja! Onog zločinca, koji nam je radio o glavi, koji je hteo da svrgne sa vlasti nas, sinove radnog naroda, i da nam dovede na vlast krvopije, buržuje!
Ni pomislila nije da to porekne.
Ali, za boga!- pomisli.- Oklen on ovo saznade?! Ko me čuo?! Ko me to prijavio?! Da i zidovi mog stana nemaju uši?!…Moj me muž sigurno nije prijavio!…Ostavih ga kod kuće, bolesnog, nemoćnog!…Ne, ne, on me nije prijavio !…A ko onda ?!…Mora da i zidovi naših stanova imaju uši!!! »
-Je li istina da ste sanjali sina ?!- ponovi šef.
-Pa-a…jeste…,- pribra sebe jadna majka i nastavi odvažnije: -Sanjala sam ga, druže šefe…
-Ne nazivajte me drugom! Mi nismo više drugovi!- izdra se on na nju.
Ona se sledi, opet pribra snage i nastavi:
-Nehotice, gospodine šefe, nehotice…Što sam jadna mogla…Majka sam…duša me boli…sin mi je…
-Kakav sin?!…Pa ti si se njega odrekla!!!- prostreli je on svojim krvavim pogledom.
-Je-jesam…jesam…odrekla sam se ja njega…odrekla se…ali du-duša…duša moja…eto…gospodine šefe…nije se odrekla…Oprostite mi, molim vas, gospodine šefe!…- promuca ona očiju punih suza.- Sin se od duše…ot-otkinuti…ne da…
Od tog dana ona više nije čistila ulice. Internirali su je u blatišta, gde su i ostale majke, blato pirinčanih polja mesile svakodenevno svojim suzama i snovima o svojoj nesrećnoj deci, sinovima i kćerkama, koji – uhapšeni kao narodni neprijatelji – čamili su po memljivim zatvorskim ćelijama zemlje, koju je pokrila urnebesna huka i buka pjesama o slobodi i demokratiji, o pravu reči i štampe, o najvećoj ljudskoj pravdi, najvećem blagostanju i sreći.
ŽANETA
Žanetu su svi poznavali u gradu. Bila je odlična učenica, odlična studentkinja, pa je postala i odličan radnik našeg društva, sudija. Preko svega – i odlična majka. Imala je i odlične roditelje. I majku i oca, Avda Derviša! Pa i tetku, očevu sestru! Preko svega – i ujaka, istaknutog književnika Kaplana.
Ali eto – jednog dana vlasti joj uhapsiše ujaka kao disidentnog književnika.
Nju nisu dirnuli. Sudija je bila i kao sudija je nastavila da radi i živi. Imala je jako zaljeđe: otac izašao iz rata kao partizan i oficir, član partije, direktor jedne škole u gradu; a tetka – i ona izašla iz rata kao partizanka, član partije, službenica Sreskog partijskog komiteta.
Ipak, od dana hapšenja njenog ujaka, niko je nije više zvao ni njenim prezimenom, niti imenom. Ponajmanje na ime njenog oca. Svi su šaputali:
Sestričina književnika Kaplana!
Gledali je krajičkom oka, muvali se laktovima, očito joj zavideli: ne što je sestričina književnika Kaplana (Bože sačuvaj!), već što je sudija, na tako lepom i dobro plaćenom mestu, koje su žudeli za sebe.
Očekivali su da je skinu sa tog posla.
Pa ujaka je imala u zatvor! Osuđen i kažnjen politički, kao narodni neprijatelj !! Druge su i internirali !!! I hapsili !!! Pa i kad su bili u daljem srodstvu !!! Ne za ujaka i strica, za tetke, već i za najobičnije srodstvo, bože sačuvaj i prijateljstvo, sa narodnim neprijateljom !!!
Nju, Žanetu, niko ne dira! Niko joj oči u oči ne sme prebaciti ni reč što joj je ujak narodni neprijatelj. Svi ćute.
Ali je svi i gledaju popreko. Svi i šapuću za njom: Sestričina književnika Kaplana!
Jedna od njih, jednog dana, osmeli se pa, ma da je znala kakve veze ima sa književnikom, upita je zlurado:
-Drugarice Žaneta, je li istina da ste sestričina književnika Kaplana?!
-Jeste, istina je!- odgovori joj ona smelo.
-A-a?! Nisam znala!- učini ona tobože iznenađena i odmah se udali od nje, ni da se plašila da joj Žaneta ne prenese šugu.
-E pa sada, znajte i to!- isprati je Žaneta hladnokrvno.
Žaneta je radila savesno i gledala svoja posla. Sa svima korektno. Posebno sa vlastima. A pošto joj je otac umro, ona je udvostručila opreznost. Vaistinu, imala je podršku i njegovih ratnih drugova, koji su još uvek bili živi i odani. Tako se održala na vlast, iako neprekidnom strepnjom, pa i očekivanjem da će je otpustiti sa posla, ako ne i uhapsiti. Stresirani su bili sokoro svi, kamoli ovi koji su imali koga u zatvor.
Posle nekoliko decenija (sinovi joj odrasli, završili studije, jedan se i oženio, sama se Žaneta pripremila da izađe u penziju!) nastadoše neke promene u zemlji. Nešto se komešalo, menjalo. Govorilo se o slobodi i demokratiji, o ljudskim pravima i uspostavljanju pravnog sistema, pravne države.
Sasvim neočekivano, kad je izašla iz zgrade Sreskog suda, vide svog ujaka Kaplana na suprotnom trotoaru ulice.
-Ujače!- uskliknu glasno da su je svi čuli, pojuri, pređe ulicu i baci mu se u zagrljaj.
Posle toliko godina, decenija zatvora, ona vide svog dragog ujaka, za kojim je čeznula i ćutala, strepeći za sebe i svoju decu.
Od tog dana nju više nisu zvali Sestričina književnika Kaplana!
Sada su je zvali Kćerka Avda Derviša!
I glasno su govorili to, pa su još i dodavali:
-Ona je kćerka onog krvavog komuniste, onog komunjara! Dokle će je držati za sudiju?! Ona da nam sudi?! Pa dosta nam je sudila dok su njeni komunjari bili na vlasti! Živela sloboda, demokratija!…Dole komunjari!…
Više od svih drala se upravo ona – ona drugarica, koja je upita onaj dan: Je li istina da ste sestričina književnika Kaplana?!
Žaneta je dala ostavku na tu dužnost i iseljila se iz tog grada, svog rodnog mesta, u jedan drugi grad, gde nisu poznavali ni nju niti njenog oca, i nastavila da živi nečujno, neprimećeno od nikoga ni za što.
ADEM DEMAčI
Albanski književnik sa Kosova Adem Demaçi, pod istragom, dao je jednu izjavu protiv jugoslovenskog književnika Kaplana Burovića, kao i protiv mnogih drugih, svojih kolega, pa je zatim, 1959. godine, izveden u Tetovo i pred sud Akademika da posvedoči ono što je izlajao pod istragom. Pošto su izdržali kaznu i obojica izašli iz zatvora, albanski novinar Salih Kabaši, duž jednog intervjua, upita Akademika Burovića:
-Ko je u Jugoslaviji slavniji, Vi ili Adem Demači?
-Adem Demači!- odgovori mu Akademik odmah, i ne razmišljajući o tome nimalo.
-Kako je to moguće, profesore?!- usprotivi mu se novinar.- Pa on je izašao protiv Vas pred sud kao svedok optužnice, a ne Vi protiv njega! Kažu da je i bezobrazno lagao protiv Vas, sa nadom da će ga pustiti iz zatvora. Pa i na svom suđenju, tamo u Prištini, nije se držao ni najmanje junački. On je sve priznao i upropastio mnoge svoje kolege, koji su zatim uhapšeni.
-Sve je to istina, ali ipak nevažno,- reče mu Akademik Burović.- Važno je da, kad su mene sudili u Tetovo, sudska je sala bila prazna. Apsolutno nijedna osoba nije došla, ni da me vidi, kamoli i da me sluša. Pa i milicioneri su stajali iza vrata, u hodniku, jer ni oni nisu hteli ni da me vide, ni – ni da puste druge da me vide! A kad su sudili Adema u Prištini, sudska je sala bila puna i prepuna. Milicioneri, ne samo da nisu stajali iza vrata i nisu nikoga sprečavali da uđe tu, već su, obučeni kao civili, jurili gore-dolje po Prištini da bi obavestili ljude i pozvali ih da prisustvuju suđenju Adema Demači, pa – i da ga čuju kako pred sud peva…kao slavuj i lepse od slavuja. Ni da ga je rodila Nedžmije Pagaruša!
Nisu mu uzalud dali i Saharovu nagradu !
-Ajme-me, Sa-ha-ro-ve!- učini Salih Kabaši.
ISMAILJ KADARE
Na vrhuncu svoje književne i političke slave, prilikom učlanjenja u Partiju rada („komunističke“!) Albanije, Ismail Kadare je tog dana tražio od Envera Hodže da oškopi političke osuđenike zatvora u Burelju, za koje je čuo da su jako opasni za njihovu vlast. Ali ne i one obične, lopove i ubice, koji nisu pretstavljani nikakvu opasnost za njih.
Godine 1997. saznade se da je Ismail Kadare (iz Pariza!) sarađivao sa onima koji u Albaniji opljačkaše albansku sirotinju preko tzv. obmanjujućih piramida pretsednika Republike Sali Beriše. Iako je Kadare izjavio i preko štampe da je spreman da vrati ugrabljeni novac, jedan mu novinar reče:
-Sigurno, sigurno ! Vratićete, gospodine Kadare, ugrabljeni novac, ali ćete i pred sud izaći, pa i u zatvor poći da moralno, materijalno i krivično odgovarate!
Kad se vrati kući, tamo u Parizu, gdje je tražio i dali mu politički status, čim ispriča svojoj ženi Eleni šta mu to reče novinar, ona mu odgovori:
-Pa-a, ako je u Albaniji uspostavljena zakonitost, tebi i pripada da odležiš za to nekoliko dobrih godina zatvora, moj mužiću !
-Ti, Leno, kao da to jedva čekaš ?!- reče joj on, gledajući je ispod oka, podozrivo.
Ona mu okrenu leđa i protrese zadnjicu.
Te noći Ismail nije sklopio oči, moleći boga da u Albaniji sve ide po starome, kao za vrijeme njegovog duhovnog oca i mecene Envera Hodže. A kad pred zoru od umora sklopi oči, namah ga zgrabiše njemu poznati policajci i tresnuše ga u zloglasni zatvor Burelja. Preko svega – u ćeljiji gdje su škopili političke osuđenike.
čim je saznao ovo, diže se Ismail na noge, jurnu na vrata i poče da ih lupa i trese pesnicama i klocama kao izbezumljen. Istovremeno urliknuo je u nebesa, pozivajuci gardiane zatvora da mu otvore vrata.
Kaplan Burović, ležeći u jednom uglu te ćeljije, sav osedeo, slomljenih zuba i kostiju, reče mu umorno:
-Šta ti je Ismaile?! Što urličeš tako, bre?!…Dolijao si i ti, a?!
-Ovo je ćeljija onih koje će oškopiti!- odgovori mu Kadare razrogačenih očiju.
-Pa neka je! Što se buniš i urličeš tako?!
-Oškopiće i mene!!!- nastavi Kadare uzrujano.
-A ne, ne! Ne boj se, Ismaile! Neće tebe oškopiti Enver Hodža, jer ti nisi politički zatvorenik! Ti si običan, ordinaran, lopov, pljačkaš…Zato-o, znaš kako…prekini to urlikanje i dođi, sedi ovde, pored mene, jer ima više decenija što si zaslužio ovaj bajbuk, pa te od vremena i čekam ovde!
-O, Kaplane Buroviću,- uskliknu Ismail Kadare zgranut,- ne poznaješ ti ove još! Dok budu saznali da ja nisam politički uhapšenik, da sam običan lopov, otimač, ostadoh ja bez muda!
DRUŽE, SVETI PETRE !
Kako ste sigurno čuli, iako su Kaplana Burovića preporučili Satani lično Stalin, Tito, Enver Hodža, pa i Ismail Kadare, njalepšim karakteristikama o njegovom držanju i stvaranju, Satana ga nije primio u Paklu iz bojazni da i njemu ne organizuje puč i svrgne ga sa vlasti, kao što je to učinio u Savezu Sovjetskih Socijalističkig Republika, u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, u Socijalističkoj Narodnoj Republici Albaniji i u Supersocijalističkoj Buržuaskoj Konfederativnoj Republici Švajcarskoj. Bojao se Satana da mu ovaj Kaplan i šejtan ne ujedini Pakao Jugoslaviji kao sedmu republiku!
Ne znajući kud će sa njim, Bog ga posla Svetome Petru u Raj. Ovo se ni najmanje nije svidelo ni Stalinu, ni Titu, ni Enveru Hodži, pa niti Ismailu Kadare, ali – što su mogli: Bog je Bog i njegove odluke su pravnosnažne. Niko nema pravo da ih menja, pa ni da ih diskutira.
Na graničnom prelazu za u Raj, zaustavi Kaplana Sveti Petar i, pošto mu pregleda dokumenta, putne isprave, pasoš, vizu, avijonsku kartu i prtljag, reče mu namrgođen, ne baš tako uljudno :
-Slušajte me, Buroviću ! Pazite da ne zloupotrebite našu široku i duboku demokratiju, koju ovde imamo kao nigde drugo na svetu, ni na Zemlji ni na Nebu ! Ovde možete govoriti i pisati koliko god budete željeli i kako god budete željeli. I protiv mene ! I protiv Isusa Hrista, Muhameda, Bude, Boga i Alaha. Samo protiv Stalina, Tita, Envera Hodže i Ismaila Kadare nemojte pogrešiti da kome prišapnete što, kamoli i da pišete i objavite bilo što, jer tada – vi sigurno znate što će vas snaći! Okusili ste već to tamo – na Zemlji, na vašoj čapri deset puta odranoj i štavljenoj. Nadamo se da niste zaboravili što ste prepatili, pa – sledstveno – i da nećete ponoviti ono što ste tamo učinili! Mi znamo da ste stostruki recidivista, nepopravljivi. Ali, ako su vas na Zemlji najzad pomilovali i pustili iz zatvora, ovde toga nema…
Dok mu je Sveti Petar tako govorio, Kaplan pomisli:
O-bo-bo!…Ajme-me, što me snađe! Pa zar su i u Raju proklamirali Stalinov, Titov i Enver Hodžin socijalizam?!…
-Ajme-me, Sveti Petre ! Što ste to od Raja učinili?!- nastavi glasno Kaplan, i ne shvaćajući to.
-Što, što to rekoste, Buroviću?!- nakostreši se na njega Sveti Petar.
-Ništa, ništa, druže Sveti Petre!- promrmlja Kaplan odmah, grizući protezama jezik i usne.
