Kada sa 1894 metra nadmorske visine, koliko je visok vrh Planai, pogledate nadole, kuce sa alpskim kosim krovovima izgledaju vam kao tacke, žicare i putevi kao crni konac na belom pokrivacu, a skijaši – kao još manje tackice koje se cas spajaju, cas razdvajaju.
Prethodno smo se ukrcali u brze ski-kabine dole u Šladmingu, bez tiskanja i gužve. Sve je funkcionisalo baš kako i dolici jednom od pet najboljih i najpoznatijih ski-centara ne samo u Austriji nego i u Evropi.
A na „sedlu“, kakav je taj vrh Planai, postoji sve kao da je dolina a ne suri vrh koji para oblake. I škola skijanja, i restoran, i kolibe za iznajmljivanje opreme. Velike i male žicare rade gotovo bešumno. Staze za svakoga, od totalnih pocetnika, dece, amatera, pa do onih za profesionalce od cijih vratolomija zastaja dah.
Lep suncan dan, osmi decembar predviden je za svecano otvaranje skijaške sezone. Od jutra su se kolone automobila sa skijama na krovovima slivale ka tom regionu koji se zove Dahštajn-Tauern, udaljenom dva i po sata vožnje od Beca. I ono što je neobicno i izdvaja ovaj region od ostalih: bilo kuda da iz podnožja ova cetiri planinska vrha sa ski-pasom krenete karuselom nagore, ne morate više taj dan da se penjete, a sve možete da ih obidete. Jednostavno, povezani su žicarama s vrha na vrh masiva.
Od direktora Turistickog saveza ovog regiona Georga Blima saznajemo gotovo neverovatne podatke. Region ima uredenih i osiguranih staza u dužini od 860 kilometara, koliko je, na primer, razdaljina od Beograda do ovih gradica u Štajerskoj. A 270 ski-liftova razvozi posetioce i više od hiljadu snežnih topova pravi sneg ako ga, ne daj bože, ponestane. A bilo ga je na radost domacina, a i nas. U hiljadu i sedamsto gostionica, pansiona i hotela, region može dnevno da ugosti više od dvadeset hiljada gostiju, a preko cele zime ostvaruje se više od milion i po nocenja.
Gospodin Blim s ponosom istice da je ovde održano nekoliko svetskih ski-kupova ali i takmicenja u nordijskom skijanju, biatlonu i spustu. I, što je zanimljivo: ovde dolaze mnoge svetske smucarske reprezentacije na pripreme jer su i leti na obližnjem gleceru moguci trening i skijanje.
Za novi pocetak
Uz caj s rumom na otvorenom šanku, pod belinom koja šljašti tako da i oci moraju da se priviknu na taj odsjaj, sve je podredeno gostu koji je ovde bukvalno – kralj. Iz golemih zvucnika rasporedenih duž staza izvire moderna muzika, ne preglasna, a vašar upotpunjuju gosti u najrazlicitijoj šarenoj opremi, gde i deca, tek prohodala, smelo stoje na skijama i pokazuju prve odlike buducih vladara snežnih staza.
Povod da se nademo na ovom planinskom biseru Evrope jeste ideja gospodina Zorana Kalabica, vec dugo Beclije, koji je sa svojom agencijom „Falkon-turs“ rešio da ostvari zamisao i poveže Austrijance i Jugoslovene tako što ce i srpske banje i planine da ponudi austrijskim penzionerima i rekreativcima, a naše zaljubljenike u beli sport odvede tamo gde mogu da ostvare sve svoje želje. Naravno, iza njega bukvalno stoje i austrijski turisticki poslenici, sve do ministarstva za privredu i turizam, a s naše strane takode su ukljuceni ljudi koji donose važne državne odluke. No, dok se mi privikavamo na privatnu inicijativu, gospodin Kalabic je sa austrijskom visokom delegacijom prvo došao u Beograd i napravio promociju kakva se pamti. Cak je doveo i austrijske folklorne muzicare da bi sredinom novembra u beogradskom Domu Vojske Jugoslavije oduševili sve prisutne.
– Posle godina koje smo preživeli, cak skrivajuci svoj identitet jer se o nama Srbima pisalo sve najgore, gotovo da nisam mogao da poverujem da u austrijskoj štampi pišu kako su njihovi zvanicnici fascinirani posetom Beogradu i našom srdacnošcu i toplom prijemom – govori nam Zoran Kalabic koji nije žalio novca da uloži u kampanju povezivanja dve zemlje, poštujuci svetlo tržišno pravilo da bez ulaganja nema profita.
Ovaj Paracinac je pre petnćst godina stigao u Bec, kao sportista, bokser polusrednje kategorije iz jagodinskog kluba „Kablovi“, da bi postao dva puta prvak Austrije, osvajac više trofeja na medunarodnim revijama, a po okoncanju bokserske karijere uputio se u vode biznisa.
– Ovde se jako teško stice ugled, potrebne su godine truda, ali zato može sve da se izgubi za tili cas. Jedna greška i – brišu te iz svega, vrata koja su vam otvorena zatvaraju se zauvek. To je jedini nacin da se radi pošteno. Strahovao sam pomalo da mi svojom ležernošcu ne upropastimo stvar, ali je pobedio u meni neki unutrašnji motiv, patriotizam. Zasad sve izgleda dobro, cak idealno. Austrijanci su rešeni da ulažu u naš zimski turizam, poklonice cak i nekoliko žicara našim centrima, primace i naše ugostiteljske radnike da se obucavaju, a gosti koji nece žaliti novac da dodu nece se pokajati, garantujem.
Nova slika
I zaista, domacini to rade na visokom nivou. Obišli smo za tri dana i Remzau, Haus i Šladming, srdacno nas primali gradonacelnici i direktori turistickih saveza, bez imalo zadrške ili neckanja i silnih molbi kakav je uvrežen obicaj kod nas. I svi nasmejani, neposredni, spremni da odgovore na svako naše pitanje. Umesto mi njima, oni nama na noge, kako se to kaže, prilagodavajuci se našoj satnici i planu.
Slika o Srbiji i Jugoslaviji je izmenjena. Na kraju posete, u Becu, na svecanosti u klubu „Jedinstvo“ koji okuplja naše ljude, na 22. „Pasuljijadi“ jedan do drugog su sedeli naš ambasador u Austriji Mihajlo Kovac i predsednik jedne od nekoliko beckih opština Gerhard Kubik, i obojica ponovili, svako na svoj nacin, ovaj stav o dvema državama kao ravnopravnim partnerima u svemu, pocev od turizma, privrede, kulture, sporta… Tu se zatekla i delegacija grada Budve sa gradonacelnikom đordem Pribilovicem, koja je došla da utvrdi pravce zajednickog delovanja i rada, od razmene turista do privrednog povezivanja i ispomaganja.
Uz pesmu i igru, pasulj i pecenje, svima je moralo da bude prijatno kada vide kako se naši i njihovi druže bez predrasuda. Pa, uzdravlje!
