U Ameriku je, na poziv prijatelja, ljubitelja fudbala, stigao pre 18 godina i tu ostao, nakon iskustava na našim i fudbalskim terenima Francuske i Grcke. I doneo sa sobom u srcu Crvenu zvezdu i veliku ljubav za igru koju Amerikanci nikada nisu stavljali u prvi plan, cak joj i imenom (soker) smanjuju važnost.
Dragoslav Jahic je verovao u svoj talenat, znao kako svoje znanje može preneti drugima. I, evo, ovde vec uspešno živi i radi svih ovih godina – kao igrac, trener i sada vlasnik fudbalske škole „Chicago United“.
– U Toronto sam stigao kao igrac jednog grckog tima i sticajem srecnih okolnosti stupio u kontakt sa ljudima koji su me angažovali u Americi.
Znacaj izbora
Naravno, skoro sva deca u Americi u ranim uzrastima imaju razlicite mogucnosti za istraživanje sportova, pa treniraju nekoliko sportova u isto vreme, i zato su ponekad konfuzni i nisu u stanju da naprave dobar izbor. Tako se cesto u srednjoškolskom uzrastu izgube u mnoštvu ponuda i ne stignu do kraja ni u cemu. Mnogo je važno da i dete i roditelj znaju šta žele. Moji ucenici ulažu u sebe u ovoj školi i mnogi od njih i ostanu u fudbalu.
Tada su mi govorili i o Bogicevicu, Kinalji i Mileru, koji su u to vreme bili velika fudbalska imena i igrali ovde. Meni je kao anonimcu bila cast da prihvatim ponudu i potpišem za Rocester, koji je bio u Severnoamerickoj fudbalskoj ligi. Bili su u njoj tada veliki klubovi i velika fudbalska imena. Tu sam ostao godinu dana, a onda sam otišao u San Dijego (Kalifornija). Tada je vec fudbal nekako krenuo silaznom linijom. Preorijentisao sam se na mali fudbal. Put me odveo na Floridu, pa u Ohajo, a pre pet godina sam stigao u Cikago i ovde se stabilizovao. Otvorio sam svoju fudbalsku školu i mislim da me taj posao potpuno ispunjava.
Susreti sa svojima
Mnogo je Srba u Cikagu koji se bave fudbalskim trenerskim radom. Sa svima je dobar prijatelj, ponekad na turnirima njihovi timovi igraju jedan protiv drugih, cesto zaigraju zajedno rekreativno.
– Tu je i moj prijatelj Željko Antonijevic, i Hristo Stoickov, i Denis Škaric, i Bora Petric, i mnogi drugi. U srcu smo uvek zajedno.
Svakog petka igramo rekreativno fudbal u ovdašnjem poznatom sportskom centru „41“. Setimo se starih dana, kao da smo u Beogradu. Beograd mi mnogo nedostaje, moj Dorcol posebno. U srcu sam „zvezdaš“, ali kada odem na odmor obucen Partizanov dres sa veteranima, jer su oni nekako otvoreniji i srdacniji.
Moj pomocnik je naš Mladen Maric, nekadašnji igrac Željeznicara. Veoma sam zainteresovan da dovedem i Nebojšu Vucicevica iz Partizana, jer su obojica strucnjaci sa kojima bih ostvario odlicnu saradnju. I oni i ja smo posveceni mladoj talentovanoj generaciji.
Kriza u otadžbini
Razocaran je dešavanjima u našem fudbalu, ne shvata zašto se pažnja ne posvecuje radu sa decom.
– Ovde se radi sa mališanima od 5-6 godina, veliki je broj fudbalskih kampova, privatnih treninga, škola… Mi jesmo najtalentovanija nacija individualno, ali fudbal je kolektivan sport i na njemu se u tom smislu kod nas skoro ništa ne radi. Ja dva puta godišnje idem u Jugoslaviju i u toku sam sa svim dešavanjima. Žao mi je što mi, kao talentovana fudbalska nacija, propadamo. Gubi se na kreativnosti, sve je postalo biznis i sve se vrti oko novca.
Srce vuce u Beograd
Citav život posvetio je fudbalu, zadovoljan i svojim igrama i trenerskim i uciteljskim poslom. Ipak, želeo bi da postane i vlasnik kluba.
– U pregovorima sam sa ljudima u Beogradu i nadam se da cemo uskoro imati lepe vesti o tome. Želeo bih da postanem vlasnik „Palilulca“ iz Krnjace i tako još jednom potvrdim svoje fudbalske i menadžerske sposobnosti. Želim da se vratim u moj Beograd kada se steknu svi uslovi, ali za sada ostajem tu gde jesam.
I on se srece sa problemima otudenosti, jer se formirao kao licnost u inostranstvu, pa se u svom rodnom Beogradu ponekad oseca kao stranac, iako nikada nije postao kompletan Amerikanac. Ponosan je na svoje prve korake u Crvenoj zvezdi.
– Neopisivo je bilo to uzbudenje kada su me kao decaka odabrali za tim Crvene zvezde. To je bilo ostvarenje mog decackog sna. Danas se ne radi sa decacima, treneri nemaju takta. Agresivni su u radu sa mladima, a i kada otkriju talenat, žure da od njega naprave biznis, a ne dobrog igraca. Naravno, sa druge strane stvari su realno opravdane, jer tamo niko nema para da finansijski podrži dobrog igraca, niko nema novca za kvalitetnu opremu, pripreme, ishranu, ako hocete. I tako se vrte u tom zacaranom krugu, a naš fudbal generalno propada.
Nastava za 150 mališana
„Chicago United“ je velika fudbalska škola u kojoj se veštini ove igre uci oko 150 mališana od 8 do 14 godina, i decaka i devojcica, uz treninge za srednjoškolce i nekoliko razlicitih timova. Radi se veoma ozbiljno.
– Moj program je posvecen kompletnoj izgradnji igraca, ukoliko su zainteresovani da uce. Ozbiljno razgovaram sa roditeljima i njihovim namerama i volji da pomognu deci treninzima. Ima roditelja koji su veliki entuzijasti, imao sam i veoma talentovanu decu. Svaki trener ima specifican glas. Moj glas je glas instruktora, ja sa njima uvek imam pozitivan odnos, ucim ih pozitivnim vrednostima i usmeravam ka kvalitetu. Nije mi cudno to što fudbalu ucim i devojcice. One jesu osetljivije, ali su pažljiviji ucenici, bolje me slušaju, veoma dobro napreduju. Posle pobede njihove ženske reprezentacije na Svetskom prvenstvu fudbal za žene je postao mnogo popularniji.
