Tamara đokić iz sidnejske Kabramate i Jelena Damjanović iz Rendvika su, po završetku srednje škole, krajem prošle godine podelile prvo mesto u Novom Južnom Velsu u uspehu iz srpskog jezika. Sa Tamarom i njenom nastavnicom LJiljanom Obrenović iz subotnje škole u Liverpulu razgovaramo o tome zašto je uopšte vredno žrtvovati još tri sata nedeljno da bi se učio maternji jezik.
Pitanje nije bez razloga, na nivou cele Australije, protekle godine, bilo je svega 60 srednjoškolaca koji su odlučili da, dodatno, uče i srpski. Godinu ranije, bilo je skoro dvostruko više – 116. U Novom Južnom Velsu, od najmanje oko hiljadu dece, ukupno njih 24 upisalo se na nastavu koju su pohađali u Liverpulu, Rendviku i Vulongongu. Na značajno opadanje interesovanja nedavno su u „Vestima“ upozoravali i srpski nastavnici iz Viktorije. Oni su tada uprli prstom u roditelje, smatrajući ih dobrim delom odgovornim što mladi nemaju dovoljno podsticaja za učenje.
Tamara je sada prezadovoljna. Uz ostalo, ispostavilo se da joj je konačni uspeh na testu iz srpskog značajno popravio opšti prosek i podigao ga 97,65 odsto.
Na početku školske godine koja je ostala iza nje, međutim, stvari su izgledale bitno drugačije.
Pitamo je da li joj je bilo teško da ustaje svake subote ujutro?
– Joj jeste, bilo je puno dana kada mi se nije ustajalo. Bilo je dana kada sam, odmah posle škole, išla još i na posao. Ali se isplatilo.
Gospođa Obrenović kaže da decu treba razumeti.
– NJima je teško da posle pet radnih napornih dana ustaju ranije još i u subotu. Pa i Tamaru smo morali da ubeđujemo – veli ona.
Tamara objašnjava i zašto je to, verovatno, razmišljanje većine.
– Kad si u 11. godini srednje škole, puno je novih predmeta. Ja sam računala da sam već dovoljno opterećena redovnom nastavom i da su mi na prvom mestu engleski i matematika. Uz to, ovde sam ukupno četiri godine, znači imala sam osam godina školovanja u Srbiji i smatrala sam da za maternjim jezikom nije bilo potrebe. Dalje, obeshrabrilo me i da dobijam obavezu više, da i u srpskom imam jako dobar rezultat na kraju. U suprotnom, pokvarilo bi mi ceo prosek. Pa sam rekla sebi: zašto da trošim vreme i na to, umesto na ono što je izgledalo važnije. Nisam htela da idem u školu jer sam mislila da oni tamo uče azbuku i ćirilicu, što ja naravno znam.
• A, šta je rekla vaša majka kad ste ipak razmišljali o tome da žrtvujete još jedan za nastavu?
– Isto što i ja. Rekla je: „Pa ti već znaš srpski, šta će ti to?“. Ja sam ipak krenula i sada je i ona zadovoljna. Mislim da je i ona primetila da mi je jezik sada mnogo bolji.
„Ne sedimo i ćaskamo“
– Pogrešno je misliti da se u subotnjoj školi uči samo srpski. Uči se naravno, ali ovde se uči i od događajima u svetu, o globalizaciji, sportu, muzici, o svemu se priča – jezik se vežba kroz nešto. I sve se radi na srednješkolskom nivou koji njih sprema za ispit. Ne sedimo mi samo tu i ćaskamo – veli nastavnica.
• Sada ste, dakle, obe promenile mišljenje. Osim samog uspeha, šta je to zbog čega danas drugačije gledate na celu stvar?
– Unapredili smo jezik, svakako, ali se meni čini da mi je danas glavno što smo od tog našeg malog razreda napravili zajednicu prijatelja koji se i danas druže. Celo vreme, recimo, pomagali smo jedni drugima kad smo spremali ispite. Ovaj sistem je drugačiji, učenici se podstiču da se takmiče jedan s drugim, a ne da se pomažu, a mi smo se pomagali, učeći zajedno. Koliko to vredi govori i primer naših drugara Nikole i Dragana koji su ovde rođeni, ili kao veoma mali došli u Australiju, a i oni su bili zadovoljniji i svi smo videli na njihovim licima koliko su sretniji kad dobiju bolje ocene, zahvaljujući zajedničkom radu – kaže Tamara.
Bolje i sa engleskim
LJiljana Obrenović kaže da srpski jezik pomaže i pri učenju – engleskog.
– Deca zbog lošeg poznavanja engleskog vrlo teško prate i ono malo instrukcija što im daju u njihovoj redovnoj školi. Mi smo ovde učili pravila, objašnjavala sam im kako se prave glagolska vremena, kako se šta piše i odgovara na pitanja, kako se analizira pitanje, njima je to lakše da razumeju na srpskom i onda primenjuju kod engleskog. Ovde se, recimo, gramatika u školi ne predaje, čak ni kada uče strani jezik.
Kada su počinjali, veli ona, znala je samo jednu vršnjakinju iz razreda.
– Sada se svi viđamo zajedno. Za vreme nastave, takođe, sve me jako podsećalo na Srbiju. U redovnoj školi, družila sam se sa jednom, najviše dve osobe iz naše domovine. A ovde smo svi bili negde odande i ta atmosfera mi je bila najlepša od svega. I verujte, znali smo to da cenimo. Recimo, jedan naš drugar je iz Maunt Druita dolazio svake subote, to mu je bilo sat vremena u jednom pravcu. Ja sam iz Kabramate ponekad išla vozom, ponekad vozila sama, ponekad me drugarica moja prebacivala, snađeš se. Vremenom smo shvatili koliko nam je to stvarno važno . Bilo nam je zadovoljstvo da učimo. Jedna moja drugarica, došla je ovde pre osam-devet godina iz Dalmacije, nije znala ćirilicu. Zaboravila da piše. Posle ove nastave, taj problem ne postoji. Ovde sam i sama shvatila, iako sam tu samo četiri godine, iako čitam naše novine i knjige, iakopričamo kod kuće srpski, jezik se ipak zaboravlja. I zato mi je ova nastava tako dobro došla.
