Na prste jedne ruke mogli bi da se izbroje ozbiljniji kulturni dogadaji namenjeni našim ljudima na podrucju Cikaga u protekloj, a i prethodnim godinama. Nije bilo mnogo izložbi, nije odigrana ni jedna pozorišna predstava, ne pamte se filmske projekcije, u secanju je samo nekoliko zanimljivih književnih veceri.
Za kulturni dogadaj godine smatraju se izvanredni koncerti Duvackog orkestra Bobana Markovica, uz podsecanje da su ih organizovale americke institucije. Kao i na ostalim americkim prostorima, kulturna (ili pre zabavna) ponuda se svela na koncerte narodne muzike i lokalne zabave, bez konkretnih ideja da se stvari u dogledno vreme promene ili ozbiljnijih nagoveštaja da se o ovom problemu razgovara otvoreno i argumentima.
U Kanadi druga prica
Problem je višeslojan, ali svi naši sagovornici se slažu sa ocenom da nije nerešiv i da bi institucionalizacijom, profesionalnim bavljenjem kulturom i organizovanjem zanimljivih dogadaja mogao da se napravi znacajan pomak. Specificnu težinu tako prazne slike samo povecava nedostatak sredstava, nepostojanje profesionalnih institucija, udaljenost od matice i ocigledno prisutna nezainteresovanost za promenom stanja.
– Poredenja sa Kanadom nisu uopšte umesna, iako znamo da se u Kanadi, u našoj zajednici, veoma cesto dešavaju zanimljive stvari iz oblasti kulture. Oni imaju izložbe naših umetnika, i iz zemlje i iz rasejanja, oni imaju festivale naših filmova, i rok koncerte, i pozorišne predstave, škole i seminare, ali ne smemo zaboraviti da kanadska država delimicno finansira etnicke kulturne programe i stvara povoljne uslove za bavljenje kulturom. U surovom americkom životu to nije slucaj, jer osim što skoro svi radimo mnogo sati ili dva razlicita posla, mi nemamo ni mesto na kome bismo mogli da konkretizujemo i izrazimo kulturne potrebe ili planiramo kulturne sadržaje. I u tome je glavni problem – kaže za „Vesti“ Miša Tot, reditelj koji priprema snimanje igranog filma, emigrantske trilogije, i ima odlican uvid u svu težinu procesa realizacije jednog umetnickog projekta.
Donacija „Džo Buli“
Drugi veliki problem je nepostojanje privatnih ili državnih institucija kulture, pa tako i lica zaduženih za poslove organizacije i realizacije.
– Naša kulturna ponuda se jeste svela na koncerte novokomponovane muzike, ali samo zato što odredeni ljudi skupe snagu i požele da organizuju koncert. I ja nemam ništa protiv toga, cak mislim da i oni ulažu izuzetne napore radeci na izradi viza, organizovanju boravka i pristojnih uslova za nastup. Ali, sve dok se to bude dešavalo ad hok i volonterski, sve dok ne budemo imali profesionalce zadužene za oblast kulturnog delovanja, slika nece i ne može biti mnogo drugacija. Svaki projekat iz Srbije koji bi se ovde predstavio, bilo da se radi o pozorišnoj predstavi ili nekakvom filmskom festivalu, bio bi veoma skup, a za sada ne postoji institucija koja bi mogla da snosi te troškove – kaže Miroslav Vuckovic, dizajner.
Udaljavanje od tokova matice
Prekookeanska udaljenost, retke pojedinacne inicijative ljudi koji su spremni da urade nešto, kao i volontersko bavljenje kulturom, kako se ocenjuje, ucinili su da se publika u Cikagu potpuno udalji od tokova u našoj likovnoj, pozorišnoj, muzickoj i filmskoj umetnosti. Bojazan da ce ovakvim procesima siromašna kulturna ponuda biti potpuno izjednacena sa pojednostavljenom kulturnom tražnjom ne nagoveštava bolje dane za našu kulturu na širokim americkim prostorima.
Glavni organizatori vecih manifestacija na ovim prostorima su crkveno-školske opštine koje redovno vrata svojih sala otvaraju i za retka gostovanja naših umetnika. U Cikagu postoji i Srpski akademski klub, koji godišnje organizuje nekoliko izložbi, književnih veceri i koncerata, kao i Kulturni klub „Sveti Sava“, koji vec godinama kuburi sa orijentacijom i izborom pravih sadržaja. NJegove prostorije u samom centru grada omogucile bi i održavanje filmskih projekcija, književnih veceri, zanimljivih izložbi, susreta sa umetnicima, ali se na tom planu još ništa konkretno ne dešava.
– Trenutno smo pokrenuli inicijativu da u saradnji sa manastirom Nova Gracanica radimo na otvaranju biblioteke u Klubu „Sveti Sava“.
Mnogi naši sugradani ne znaju da je pokojni DŽo Buli, naš covek poreklom iz cuvene porodice Šever iz Gerija (poznati distributeri piva), manastiru Nova Gracanica ostavio fondaciju od milion dolara, namenjenu otvaranju biblioteke, sa idejom da se ne troši glavnica, nego samo kamata na taj iznos. Sada je to naraslo na skoro 300.000 dolara, taj novac bi bio namenjen nabavci knjiga i opremanju kvalitetne biblioteke u klubu i odeljenja pri manastirskoj knjižari. Time bi bile ispunjene obaveze prema fondu „DŽo Buli“, a i realizovana dugogodišnja ideja za otvaranje biblioteke. Zgrada Kluba bi bila idealno rešenje, a onda bismo mogli da se ozbiljno bavimo i drugim kulturnim sadržajima. Pregovori su u toku i ja se nadam da cemo naci zajednicki jezik, u interesu našeg naroda – kaže Vlado Bjelopetrovic, predsednik Upravnog odbora Kluba „Sveti Sava“.
Obnova centra u NJujorku?
Zbog loše kulturne ponude, mnogi naši sugradani potpuno su se okrenuli raznovrsnim cikaškim kulturnim dešavanjima, mnogi naši ovdašnji umetnici potpuno su se posvetili americkom tržištu, u potrazi za promocijom i afirmacijom, mnogi su posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da se oživi pozorišna ili filmska scena skoro potpuno odustali. I ne veruju u boljitak, osim ako se ne desi cudo i ozbiljniji angažman zvanicnih državnih institucija.
Otvaranjem Konzulata u Cikagu nade su povecane, uz razumevanje finansijskih problema i cinjenice da se možda moramo baviti precim poslovima nego što je kultura. Ali, kako se ocenjuje, ne treba zaboraviti da se pravim umetnickim ostvarenjima takode mogu otvoriti mnoga vrata Amerike i nadograditi mostovi porušeni u protekloj deceniji. Zato i naši zvanicnici veliku nadu poklanjaju ideji za obnavljanje rada Kulturnog centra u NJujorku, u tom važnom svetskom centru u kome se nekada mnogo više znalo i govorilo o nama, u kome smo bili prisutni i duhom, i tradicijom, i važnim kulturnim ostvarenjima.
