У покушају да сазнамо ставове делегата Скупштине дијаспоре и Срба у региону који се односе на будућност ове институције свим делегатима смо послали електронски упитник са следећим питањима: Да ли сматрате да Скупштина дијаспоре и Срба у региону треба да постоји?
Који су по вама основни проблеми у досадашњем функционисању Скупштине дијаспоре и Срба у региону? Да ли имате предлоге за решења која би превазишла досадашње проблеме?
Радивоје Петрикић, један од три делегата из Аустрије каже да ова институција „није била плод стварне жеље за унапређењем односа са дијаспором и суштинског заокрета у односу према дијаспори, већ настојања да се оправда и задржи један гломазни апарат службеника у Министарству за дијаспору“. Петрикић наводи нетранспарентност избора делегата и органа Скупштине, као и нефункционални Пословник о раду као разлоге који су блокирали укључивање Скупштине у решавање проблема дијаспоре.
„Скупштина дијаспоре је, и поред њеног гламурозног конституисања и бројних помпезних најава у периоду након тога, маргинализована и упркос тежњи и бројним иницијативања једног дела њених делегата, није постигла никаве видљиве резултате рада“, каже Петрикић и истиче да одговорност за овакво стање носи председништво Скупштине које се није изборило за другачији однос према Скупштини, нити је узимало у обрзир иницијативе и идеје једног броја делегата.
„Треба напоменути и делимичну инертност и незалагање једног дела делегата, чије су се амбиције у погледу Скупштине дијаспоре завршиле избором за делегата, без проактивног приступа и са минималним учешћем у њеном раду“, написао је Петрикић у писму упућеном Програму за дијаспору РТС-а.
Имајући у виду то да се „реч дијаспора скоро уопште не чује у наступима и деловању носилаца политичких функција у Србији“, као и да се ефекти рада Канцеларрије за дијаспору још увек не виде Петрикић је резервисан када је реч о будућности Скупштине дијаспоре и Срба у региону.
„Уз наслеђене и нерешене проблеме у функционисању Скупштине дијаспоре тешко је замислити да ће она у будућности остварити циљеве због којих је конституисана и имати значајнију улогу у креирању новог односа између матице и дијаспоре и успостављању нарушеног поверења“, каже Петрикић.
Скоро идентичне ставове, али са више детаља предочила нам је Виолета Бракус, потпредседница у оставци и делегат Скупштине дијаспоре, једна од три представника Срба из Швајцарске. Бракус је због бројних неправилности већ након Друге скупштине најавила оставке на своје функције. На инсистирање активиста српске заједнице у Швајцарској оставка је поднета само на потпредседничку функцију. Како треће заседање Скупштине никада није одржано оставка није ни потврђена.
„Још током прве Скупштине сам хтела да изађем из приче, а након прве сам јавно нагласила да је недопустиво да у Председништву нема представника прекоокеанске дијаспоре и да сам спремна да уступим своје потпредседничко место, представнику те групације“, каже Виолета Бракус.
Своје неслагање са начином на који је Скупштина конципирана Бракус је изражавала у више наврата.
„Писала, иницирала, тражила… а кад на све то не добијете ни потврду о пријему онога што сте послали, а камоли да има најаве за решавањем, онда се поставља питање: „шта ћете у том колу?“, образлаже Виолета Бракус своју оставку.
Судећи по упућеним дописима основни проблеми Скупштине су дефинисани још након првог заседања, а највећи је нетранспарентност методологије одлучивања делегата „екстериторијално по важним питањима, мимо скупштинског заседања, те нас тако догађаји претичу“, наводи Виолета Бракус. Начин на који би се одлучивало на даљину, упркос бројним захтевима делегата, никада није дефинисан. Иначе, међу бројним предлозима Бракусове било је и такозвано Председништво Скупштине са „ротирајућим потредседницима“, као и увођење територијалних известилаца.
Срђан Младеновић, представник Српског савеза из Шведске у Скупштини дијаспоре и Срба у региону као један од главних проблема наводи нетранспарентсност по питању избора делегата.
Према Закону о дијаспори, Скупштина броји 45 делегата. На оснивачкој Скупштини 2010. године ми смо изабрали 49 делегата што је супротно Закону“, каже Младеновић и наводи да се након заседања појавио и Записник са 51 именом.
„Проблем око делегата није само што ми не знамо да ли нас има 45, 49 или 51 делегата већ и то што нигде није дефинисано ко може да бира делегате. У Шведској је то једноставно зато што постоје две кровне организације и обе дају по једног делегата“, истиче Младеновић . Супротно овом примеру добре праксе Младеновић наводи пример из Немачке, где је уместо 4 верификовано чак 7 мандата, нетранспарентно и на различите периоде, без опште примењеног критеријума. Неправилнсоти око избора делегата из Немачке су између осталог завршиле као предмет у Агенцији за борбу против корупције, а Младеновић наводи и нерегуларности поводом избора делегата из Кине.
„Ми делегати смо често водили преписке о овом проблему, али нисмо наишли на разумевање код МЗД или код председника Гвозденовића. Тражили смо да нам се доставе сви извештаји о избору делегата који постоје у згради МЗД. Ми то до данас још нисмо добили“, истиче Младеновић недостатак комуникације са матичним министарством.
Ана Милошевић је била делегат Скупштине од 2010. до 2012. и представљала је Србе у Белгији, Холандији и Луксембургу. Она истиче реалну потребу за интензивнијим учешћем дијаспоре у политичко-друштвеном животу матице.
Због неповерења у будући рад нове Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону нашла се међу присталицама оснивања Независне канцеларије за дијаспору у Србији. Милошевићева је такође скептична по питањима функционисања Скупштине, уколико се настави досадашња пракса односа на линији Скупштине дијаспоре и владиног органа задуженог за дијаспору.
„Скупштина ће се одржати када се за то створе технички услови, и када се о неком евентуалном предлогу надлежног органа који је законом одговоран за техничке послове организације, изјасне сви делегати“, објашњава Ана Милошевић.
„Уколико се, пак, Канцеларија руководи досадашњим патерналистичким ставом Министарства дијаспоре, те без консултација са делегатима сама креира наше време и породични буџет (Скупштина дијаспоре постоји захваљујући финансијама наших породица), онда заиста нема смисла губити драгоцено време и трошити новац грађана Србије на дневнице оних који нам не могу дати одговоре на питања од интереса“, закључује Ана Милошевић.
Миодраг Крецуљ је такође бивши делегат Скупштине дијаспоре и Срба у региону, до 2012. године. Након, како истиче Крецуљ „двогодишњег негативног искуства разочаравајуће наде, маргинализације конституисане Скупштине дијаспоре и Срба у региону, непоштовања личности и статуса делегата, кршења Закона о дијаспори“ истиче нужност персоналне и организационе реконструкције владиног органа задуженог за послове дијаспоре, али и конструктивне предлоге за унапређење рада Скупштине дијаспоре и Срба у региону као и односе ове Скупштине са Народном скупштином Републике Србије, Владом Србије и другим државним институцијама.
Свој предлог Крецуљ је у јулу 2012. упутио свим делегатима Скупштине дијаспоре, као и Александру Вучићу, првом потпредседнику Владе Србије.
У делу који се односи на проблеме у раду Скупштине дијаспоре Крецуљ наводи да је већ „предлог Пословника својим садржајем наговестио како ће изгледати будући рад Скупштине и маркирао домен делегатских права и могућности“.
Мањкавост Пословника није исправљена ни амандманима, тако да је Скупштина остала протоколарно тело без праве могућности да утиче државне институције када је реч о дијаспори и Србима у региону.
Један од предлога Крецуља односио се и на „могућност да делегати тј. Скупштина дијаспоре буду предлагачи – иницијатори (преко посредника (Министарства или Канцеларије) законских уредби и других подзаконских аката или самих закона у домену права и обавеза који се тичу расејања“.
С друге стране утицај и надлежности владиног органа, како би Скупштина самостално доносила и спроводила одлуке „треба ограничити и свести на саветодавну и техничку подршку без могућности мешетарења и других злоупотреба“.
Никола Тодоровић, делегат Скупштине дијаспоре и Срба у региону из Словеније сматра да ова Скупштина треба да постоји и да представља добро решење уз одговарајуће измене и допуне закона може бити од велике користи и матици и дијаспори.
„Корупција и нерад бившег вођства Министарства вера и дијаспоре, као и нестручан рад стручних сарадника у досадашњем МВД, или недостатак слободе, код тумачења правних прописа, уз корумпираност садашњег вођства Скупштине дијаспоре и Срба у региону“, основни су проблеми са којима се Скупштина суочила, по речима Николе Тодоровића.
„Рад Скупштине је могуће унапредити, када се тај рад смести у постојеће законске оквире, а што је могуће само са новим вођством Скупштине. Ново вођство канцаларије, ако не падне под утисак својих (не)стручних служби, може бити гаранција доброме раду Скупштине“, каже Никола Тодоровић.
Славомир Гвозденовић, председник Скупштине дијаспоре и Срба у региону сматра да Скупштина треба да постоји, али признаје да јој је реорганизација потребна, како би постала функционалнија.
Основни проблем досадашњег неуспеха Скупштине по Гвозденовићу, је лоша комуникација.
„Не најбоља комуникација са (до сада) Министарством вера и дијаспоре, као и комуникација између делагата Скупштине. Један од проблема у досадашњем функционисању Скупштине јесте и недовољна обавештеност о активностима репрезентативних српских организација у расејању (које су и дале делегате); чини ми се да смо пре сваке расправе дужни да информишемо и новоосновану Канцеларију и своје колеге делегате о својим активностима, о разлозима њиховог органозовања и резултатима који се постижу, каква је сарадња у тим активностима са дипломатским представништвима Србије и колико су те активности уважене (и подржане, и материјално од држава у којима живимо и радимо)“, каже Гвозденовић и додаје да тек у том случају делегати могу да износе ставове, примедбе и предлоге.
Гвозденовић додаје да у циљу побољшања функционалности Скупштине треба активирати постојеће одборе и организовати седнице Скупштине два пута годишње, бар „једно од два заседања имало и консултативан карактер“.
