Brana Crnčević, pisac i bivši predsednik Matice iseljenika Srbije, nedavno je u Haškom tribunalu spomenut kao blizak prijatelj Slobodana Miloševića i čovek koji je organizovao šverc teškog naoružanja za Srbe u Bosni i Krajini. O optužbama, Haškom tribunalu, haškim optuženicima, pričao je za „Vesti“ kako sam kaže, kao čovek u čijoj ličnoj karti piše „trajna isprava“ i koji ima više prava da gleda unazad, nego unapred. Za politiku kaže da nije kurva nego kupleraj i da niko iz nje ne izlazi čist.
„Osećanje krivice ima svako ljudsko biće, među njima i ja. Ali se zbog toga ne kajem. Da sam mogao da pošaljem Srbima hiljade šlepera bilo čega, ja bih poslao, ali nisam mogao. I moja nevinost je polovična.“
• Kako komentarišete optužbe da je Matica, na čijem čelu ste bili, švercovala oružje za Srbe u Bosni i Krajini?
– Da sam ja zaista prošvercovao za godinu ili dve dana 1.200 kamiona teškog naoružanja verovatno bi Martić i Karadžić dobili taj rat.
Matica iseljenika raspolagala je ličnim naoružanjem koje je nosilo obezbeđenje i još imam dozvolu za jedan „makarov“ koji mi služi samo zato da se ubijem ako me neko napadne, jer nisam pucač. Nisam ratni tip, nisam u ratu učestvovao na taj način. Pomagao sam i Hrvatima i Muslimanima. Sa rezignacijom odbijam ideju da sam preko svog prijatelja Slobodana Miloševića ili Jovice Stanišića u nekim mračnim prostorijama organizovao šverc oružja. To je bilo vreme kada se oružje nije švercovalo nego slalo, vreme kada je svako naoružavao svakog da se idiotski plan razbijanja Jugoslavije ispuni, što se i dogodilo. Prema tome, da sam u tome učestvovao, ne bih to krio, jer je bilo zakonomerno da svako bude na svojoj strani. Nikada nisam krio da sam u toku rata bio na strani Srba, a ko nije na strani svog naroda nije nikakav čovek. Zato razumem i Hrvate i Muslimane, ali nikada nisam razumeo Srbe koji su protiv Srba.
• Zašto bi neko o vama pričao tako nešto?
– Ne mogu, ne smem i neću da govorim ko je B – 179. NJegove optužbe su nesuvisle, iskonstruisane i, blago rečeno, prikazuju čoveka koji je infantilan i koji je otišao tamo uveren da se nešto deli. Da li je zaista nešto dobio, ne znam. U osnovi mi je zaista žao tog čoveka, kao što mi je žao svakog Srbina koji je žrtva genetskih nesporazuma prethodnih generacija i koji povremeno svedoče sami protiv sebe ne bi li preživeli ili se nekome dopali. NJima je svejedno, Bogu ili đavolu.
Zašto je moje ime tamo spominjano nije mi poznato, nisam imao ni komandnu niti neku drugu odgovornost, bavio sam se izbeglicama i humanitarnom pomoći koja je odavde išla tamo gde je trebalo. Primećujem da me nisu preskočili, ali ne znam da li da se tome radujem ili da budem tužan. Biram između ta dva osećanja.
• Kažete da ste u Srbiji protiv Miloševića, a u Hagu za njega.
– Bili smo dosta dobri prijatelji, ali on je mene razočarao onog trenutka kada je iz jedne ozbiljne mogućnosti da napravi državu ušao u pogodbu sa Zapadom i stavio Srbe pred ultimatum – da prihvate Vens-Ovenov plan ili da ih ne bude. Nakon toga Srbiji uvodi embargo, tada sam ja izašao iz politike jer nisam mogao da podnesem da jedan deo srpskog naroda kažnjava drugi. Mi smo oko toga imali teorijski spor. On je rekao da sam i ja njega razočarao, da ja ne razumem, da postoji svet kojem se moramo prilagoditi, ali on je to govorio sa zakašnjenjem. Prilagođavanje se moralo desiti ili ranije ili nikada.
Nisam prestao da mu budem prijatelj jer prijateljstvo je trajna kategorija. Sretali smo se, dugo šetali. On je tvrdio da ja ne razumem o čemu se radi, ja sam to isto tvrdio za njega. Naši razgovori su bili iskreni i savršeno nekorisni.
• Da li ćete se odazvati ukoliko vas Milošević ili Stanišić pozovu za svedoka?
– Odazvaću se ako me Milošević ili bilo ko bude zvao da svedočim. Veoma ću rado svedočiti za ono što on nije uradio. Ne znam kako bih se ponašao pred sudom istorije. Milošević je preda mnom kriv, ali pred Hagom nije. Stanišić je policajac legalista, čovek koji nikome nije nanosio zlo. NJemu bi pre ličilo da bude ono što je nameravao da bude u mladosti – reditelj ili muzičar. Ali, neka druga muzika ga je odvela na taj položaj u centar vlasti.
• Da li imate konatakte sa vašim prijateljima koji su u Hagu?
– I Stanišić i Martić mi se javljaju telefonom. Razgovaramo kao da sam ja tamo, a oni ovde. Mogu da zaključim da srpskoj nesreći nema kraja. Ko god se tamo obreo on je i nesrećan i privilegovan – može nešto da kaže. Ali ropstvo nije prirodno stanje čoveka. Kada vam uzmu ponos, kada vas drže u mraku poverujete da više i niste čovek, a to je zločin protiv čovečnosti. Oni se drže dobro, nisu se promenili. U glasu se vidi volja da izdrže, međutim, sve se ne može izdržati. Sa Miloševićem se ne čujem, ne znam da li zna moj telefon.
• Kako će se završiti ovo poglavlje srpske istorije?
– Nemam misiju sem jedne – da ne budem protiv svojih i da ne govorim previše ružno o njima i onda kada vidim da su ružni ni da se divim svemu što je sjajno. Ostaje razočaranje, u njih, u sebe, i neverica u budućnost. Mislim da smo padali duboko, ali da nikada nismo padali niže. Ja dno još ne vidim…
Freska sa Karadžićem
– Verujem da će Radovan Karadžić biti freska. Već ga vidim na freskama sa Sarajevom ili Palama u rukama, onako kako su slikali mučenike. Tu će biti i mesto i za Milana Martića. Svi oni koje Haški tribunal progoni u našoj nacionalnoj veri će postati mučenici.
Verujem da je moguće da se to dogodi, kao što verujem da njihova ljudska sudbina može biti veoma teška, da Karadžića mogu ubiti ili da mogu narediti pratnji da ga ubije. On nije samoubica, jer je vernik.
Bog ih napustio
• Šta mislite o ljudima koji priznaju krivicu?
– Mogu da rade šta hoće, ali u svoje ime, a ne u ime nacije. Plavšić, i svi koji priznaju krivicu, mogu to uraditi samo u svoje ime i to ako su duboko religiozni. A ja verujem da ih je Bog napustio.
