Beograd je spavao tog ranog jutra, baš kao i svi pravednici. U to gluvo doba, koje je oteralo čak i prodavačice ljubavi iz parkova nadomak železničke i autobuske stanice, samo je nekoliko beskućnika na klupama, pod vedrim nebom, snivalo bolji život u Srbiji. Cik zore, četiri sata, a ekipa „Vesti“ čekala je na dolaznim peronima BAS-ove autobuske stanice zemljake iz Beča koji će letnji godišnji odmor provesti u rodnom kraju. Jedini budni i razgovorljivi bili su taksisti „divljaci“.
Kupanje u oktobru
– Na godišnji odmor iću ću kad prođe letnja sezona. Sad imamo najveću gužvu i najviše putnika, na nama je da im samo poželimo lep provod, a mi da radimo punom parom – veli vozač Tomislav. – Kraj septembra je moje vreme za odmaranje i, kao i uvek, sa suprugom ću u toplije krajeve, toliko sebi mogu da priuštim posle godina rada i odricanja. Taj luksuz ćemo moći da podnesemo.
Pristizali su autobusi iz Ohrida, Kosovske Mitrovice, Podgorice, Banjaluke, sve, reklo bi se, međunarodne linije, samo nikako naše Bečlije. Evo ga, ulazi na peron nenajavljen, oko pet sati. Sanjivi i umorni putnici od dugog putovanja i prelaska nekoliko granica izađoše u Beogradu, njih nekoliko, isto ih toliko osta u autobusu, nastavljajući ka Požarevcu, a posle, kud koji mili moji.
U tuđini zarade, u otadžbini potroše
– Kad već decu ne vodimo na more, bar kući možemo da ih dovedemo – naglas razmišlja Danijela. – Kako rastu, sve više pokazuju želje da se vrate u Srbiju. Prošle godine smo im obećali provod na moru, ali nikad dovoljno novca za sve. Prvo moramo da završimo ono što smo počeli, da zidamo kod kuće, pa tek onda da mislimo na zabavu.
– O, kakva čast da nas sačekaju „Vesti“, čime smo to zaslužili?! – veselo će vozač „Fudeksovog“ autobusa Tomislav đurić, koji 28 godina „jede hleb od volana“ kako sam kaže, a tek poslednjih nekoliko „drži“ liniju Požarevac – Beograd – Beč – Beograd – Požarevac.
– Volim svoj posao, a za sve ove godine, koliko mi je volan u rukama, nisam ni jedan jedini put platio kaznu, a kamoli, ne daj Bože, imao saobraćajku. Što se zarade tiče, ne radim u inostranstvu, nego u Srbiji, prema konju i samar, kažu u mom kraju. Dobri su moji putnici, vredni i marljivi ljudi, većinu ih znam godinama, kad se sretnemo izljubimo se i ispozdravljamo, kako dolikuje znancima. Težak je njihov život, rade po 16 sati dnevno, odvojeni su od porodica, ali na putu koji su izabrali ništa ih ne može zaustaviti.
Iz prenatrpanog prtljažnika u koji više ne bi mogla ni igla da stane sanjivi putnici izvlače svoje torbe. Sveže beogradsko jutro ih budi, ali ne sasvim, probudiće se dok pronađu drugi autobus kojim nastavljaju put do svojih kuća.
– Konačno stigosmo u Srbiju, idemo u naš čačak – ote se 35-godišnjoj Danijeli DŽunić, koja je sa decom pošla u zavičaj da obiđe kuću. – Suprug nije mogao da uzme godišnji odmor, pa sam i ja razmišljala šta da radim, da li da krećem ili ne. Deca, Sofija i Danijel mnogo vole kad su u Srbiji, i oni navalili da dođemo, nismo imali kud, pa pristadosmo. Tri nedelje u mom čačku, u našoj kući, biće mi dovoljno da se odmorim do idućeg leta. Ne, ne, nećemo da se slikamo, da ceo svet vidi naš umor. Možda, jednom, u lepšem izdanju.
Sunce tek odskočilo na nebu, a naša sagovornica, natovarena koferima, torbama i kesama s poklonima, praćena klincima, hrli ka šalteru za karte. Za njima su išli nosači, nudeći usluge, „skoro džabe“, licitirajući od 50 do 10 evra, ali Danijela nije obraćala pažnju na njih. Navikao je život, veli, da sve može i ume sama.
– Ma, kakvo more, ko je od njega video vajdu?! – pita se naglas 38-godišnji Slobodan Jovanović iz Beča koji je krenuo u rodno Kučevo. – Ne znam šta ću pre kad dođemo u zavičaj. Dok sredimo kuću, obiđemo familiju, popričamo s komšijama, a onda nešto i poradimo po imanju i oko kuće, proleti vreme, a već potrošismo ovo malo ušteđevine. Na moru nikad nisam bio, pa mi neće biti ništa ni ove godine. Bunila se deca, gore su, spavaju, iscrpelo ih 12 sati vožnje, njih troje, 15-godišnja Lida, 13-godišnji Aleksandar i najmlađi Dominik. Oni žele da konačno vide more, ali nema se para! Kad budu svoji ljudi, ako hoće, nek rade za letovanje na moru, ja i žena mi Zorica nećemo. Nigde lepšeg odmora nego kad si svoj na svome. Kućo, čekaj me, stižem!
