Slaviša Pavlović: „Bilo bi dobro da je tada Obama dobio knjigu, a ne Putin”

Roman Slaviše Pavlovića „Zavet heroja”, poklonjen je Vladimiru Putinu prilikom posete Srbiji 2014. godine. „Iskren da budem, bilo bi dobro da je Obama dobio knjigu, a ne Putin, jer bi to bilo korisnije i svrsishodnije. Putin je dobro upućen u srpsku priču, tako da od mene nema ništa posebno da nauči, za razliku od Obame, koji bi mogao da shvati srpsko biće, srpske težnje, potrebe i ideale, koji su zasnovani na pravdi”, izjavio je svojevremeno Slaviša Pavlović, današnjem osnivaču medijskog portala Rasejanje.info.

„Kao što su Pupin i vladika Nikolaj lobirali za Srbe u svetu, tako danas, dijaspora predstavlja skup najboljih pojedinaca” naglasio je mladi srpski pisac Slaviša Pavlović. Kako se roman „Zavet heroja” našao u ruskoj Dumi, koja je poklonjena i potpisana za Putin, Lavrova, Šojgua.. i koji je uspeh postigao tim svojim postigao Slaviša Pavlović prenosimo razgovor sa Slavišom Pavlovićem koji je vođen u februaru mesecu 2016. godine. Vodila ga je današnja urednica, novinarka i osnivač medijskoj portala Rasejanje.info. Intervju je i dalje aktuelan i koliko se stanje u Srbiji od tada pa do danas promenilo ocenite sami. A povod za ovaj intervju je nova zbirka priča „Osvetnici i klevetnici” u izdanju Lagune.
U narednom periodu razgovaraćemo sa Slavišom o aktuelnim temama a propratiti njegova gostovanja širom srpskog rasejanja.

Koji je bio glavni motiv za nastanak knjige Zavet heroja?

– Potreba da podignem spomenik herojima, večniji je od onog mermernog, kog poplave, ljudi i bombe ne mogu uništiti. Ako bi smo tražili heroja u Prvom svetskom sukobu, onda su to sigurno naši vojnici, jer je, u Srbiji, svaka bitka bila i Marna i Galipolje. Naravno, motiv je i želja da prikažem vrednosti te slavne i tragične generacije, koja je svojom žrtvom i krvlju obezbedila slobodu narednim generacijama, ali i zanimljiva priča do koje sam došao. Zbog toga sam se i trudio, da likove u knjizi prikažem na način kako  ja lično doživljavam generacije Srba tog vremena, odnosno kakve bi vrednosti trebali i mi danas, kao društvo, da razvijamo i podstičemo.

Mislim da je danas veoma bitno, kroz sve sfere delovanja, ukazati na vrednosti poput časti, herojstva, žrtve za opšte dobro, kao protiv težu različitim opskurnim i skaradnim televizijskim formatima koji nemaju veze sa kulturom, nego naprotiv, da što pre dovedu narod do stanja u kome više nije sposoban da misli svojom glavom. 

Kako se Vaša knjiga našla u ruskoj Dumi?

– Odbor za obeležavanje stogodišnjice Velikog rata u Rusiji tražio je knjigu sa pričom koja govori o Velikom ratu. Kontaktirao me je ruski senator Lisicin, koji je potpredsednik tog odbora, a i predsednik Dume je uzeo učešće tako što je napisao predgovor. Kasnije sam potpisao knjige za Putina, Lavrova, Šojgua…

Kakve ste utiske poneli sa prezentacije knjige i kakva je bila reakcija ruske publike i ruskih velikana sa kojima ste se sreli?

Bio sam iznenađen ogromnom pažnjom medija i publike. Nisam ni sanjao da će se knjiga naći na top listama u Rusiji pored značajnih imena svetske književnosti. Nadam se da nije tačno „da svako ima svojih pet minuta slave” jer sam ih onda iskoristio. Nedavno mi je bilo simpatično kada sam pročitao naslov u jednom ruskom listu gde su Zavet heroja nazvali „srpski Tihi Don”. To mi je bio najlepši kompliment.

Kakvo je njihovo mišljenje o Srbiji i Srbima?

– Veoma pozitivno, čak mislim da su oduševljeni nama. Imao sam priliku da posetim sever Rusije, ali i Krim, gde sam razgovarao i sa ljudima koji nisu političari, pa samim tim, nemaju diplomatske manire da pohvale i kad ne treba. Stičem utisak da Rusi misle da smo najhrabriji narod, ali nas i nazivaju njihovom braćom.

Velika je čast kada se knjiga mladog pisca nađe u rukama najmočnijeg čoveka današnjice -Vladimira Putina. Kakva je bila Vaša reakcija kada ste čuli za to, kroz kakve ste emocije prošli?

– To sam pročitao u ruskim novinama, čitajući intervju ruskog senatora, koji je govorio o poseti Putina Srbiji, kada su dva primerka knjige poklonjena – jedan Putinu, drugi predsedniku Nikoliću, kao pokazatelj kulturne saradnje dve države. Moje znanje ruskog nije na nekom zavidnom nivou, pa sam pozvao prevodioca da proverim da li sam dobro razumeo tekst. Naravno, to je bila velika satisfakcija, nakon nekoliko godina rada na knjizi, ali to ne posmatram samo kao svoj lični uspeh, nego kao uspeh one slavne srpske generacije o kojoj sam pisao. Njihovi viteški postupci i žrtve su toliko snažno urezani u istoriji, da i danas koriste svima, pa i nama koji se bavimo umetnošću.

Iskren da budem, bilo bi dobro da je Obama dobio knjigu, a ne Putin, jer bi to bilo korisnije i svrsishodnije. Putin je dobro upućen u srpsku priču, tako da od mene nema ništa posebno da nauči, za razliku od Obame, koji bi mogao da shvati srpsko biće, srpske težnje, potrebe i ideale, koji su zasnovani na pravdi, a ne da izgovara neistine poput priče nepostojećem kosovskom referendumu.

Da li može da se pohvali država Srbija (i sve srpske vlade poslednjih decenija) da su odale zahvalnost svom nastradalom stanovništvu ( i građanima, i seljacima i vojnicima) u Prvom svetskom ratu?

– Srbija kao država, računam na sve prethodne vlade proteklih decenija, može da se pohvali samo uništavanjem kulture i vrednosti. Koliko su energije uložili u to, a još uvek, na sreću nisu uspeli, govori da su jednako nesposobni i da sagrade, a i da unište. Naravno bilo je, a i danas ima izuzetaka, međutim oni se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Uglavnom se svodi na akcije pojedinaca, koji se trude da sačuvaju ili sagrade nešto, a država se izgleda navikla da će uvek biti neki pojedinac, koji će iskoristiti svoje znanje i talenat. Na primer, angažovanje Emira Kusturice ima nemerljiv značaj, vredan koliko i borba naših predaka u Velikom ratu.

Međutim, da ne budem samo kritičar, sadašnja vlast je podigla spomenik Gavrilu Principu u blizini zgrade Vlade Srbije, što zaista zaslužuje veliki aplauz, ne samo zbog spomenika, nego zbog onog kome je podignut spomenik. Podsetiću i da je za vreme Tita, koji je bio austrougarski vojnik, snimljen film Marš na Drinu u čast pedesetogodišnjice Cerske bitke.

Ali, šta god su ova vlada, i sve prethodne uradile, veće je od onog što je uradila novostvorena kraljevina SHS 1918. godine, odnosno kralj Aleksandar.

Nakon rata, Milunka Savić je bila čistačica, telo vojvode Putnika država nije sahranila čak nekoliko godina, majoru Gavriloviću, branitelju Beograda, zabranjeno je napredovanje, vojvoda Mišić je tražio da ga kralj penzioniše, jer nije želeo da trpi egocentrika, invalidi sa Cera i Kajmakčalana su prosili na ulicama, dok su hrvatski vojnici napredovali mnogo brže. Ti nesrećni srpski heroji su toliko poniženi nakon rata od strane države i kralja, da danas, šta god uradimo, kao narod, pojedinci ili na državnom nivou, veće je od onog što su dobili nakon rata.

Koliko smo mi uopšte svesni i koliko želimo da saznamo šta se sve dešavalo srpskom seljaku u Prvom, Drugom svetskom ratu? 

– Mislim da smo mi među prvima u Evropi, kada je u pitanju znanje o Velikom ratu. Dok sam prikupljao građu za knjigu, imao sam prilike da razgovaram sa polupismenim starcima, koji su dobro poznavali taj period istorije i preneli mi stvarne priče, koje se, naravno, poklapaju sa istorijskim podacima. Mislim da mi o tome ne govorimo dovoljno, iako nam ne fali znanje. Što se tiče Drugog svetskog rata, to je toliko komplikovano, naročito nakon što su komunisti napisali svoju istoriju, da je pitanje da li ćemo ikada i imati pravu sliku o tom nesrećnom periodu, kada smo se međusobno ubijali. Ipak, jednog dana, kada se dovoljno izmešamo da svi budemo potomci i četnika i partizana, možda ćemo sa manje agresije, a sa više žaljenja, posmatrati Drugi svetski rat, iz koga moramo izvući pouke, jer je pouka jedini put ka pomirenju.

Svuda u svetu su bile velike proslave, tribine, diskusije na temu Prvog svetskog rata. Da li smo se i mi proslavili na tom polju bar kod sebe, kada u inostranstvu nismo?

– Učestvovao sam na istorijskom skupu u Moskvi i bio zbunjen kada su me organizatori pitali zašto, osim mene i ambasadora Terzića, nisu došli ljudi iz Ministarstva kulture kojima su poslali pozivnicu. Nisam imao odgovor, pa je to jedan od razloga što se nismo proslavili u inostranstvu, ali i činjenica da istoričari nisu imali novca da otputuju na skupove te vrste. Pozive smo dobijali, ali neko to mora da podrži. Kad znate da ministarstvo neće da prisustvuje  skupovima na koje su pozvani, onda se unapred i nametne odgovor šta bi se dogodilo da zatražite novac za put. Dakle, da bi neko ratovao za državu, morate mu dati pušku, municiju, uniformu i logistiku, odnosno morate bar platiti put pojedincima da brane interese države na međunarodnim skupovima.

Na Zapadu se uveliko uči i to već godinama da je Srbija kriva za izbijanje Prvog svetskog rata. Šta mislite, šta na tom polju treba da uradimo i da kakvu snagu na tom polju vidite u srpskoj dijaspori?

– Lično mislim da je toj priči pridata velika važnost. Revizija je oborena, a kvazinovinari su, poput žute štampe, pisali o tome, jer je interesantno. Ono što je bitno jeste šta kažu najznačajniji istoričari u svetu, a ne neki poljoprivrednik koji je pročitao u nemačkim novinama da je Princip terorista.

Džon Rol, možda i najbolji poznavalac Velikog rata i prilika koju su mu prethodile, izneo je jasne dokaze da je Nemačka pripremala rat mnogo ranije, što je opšti stav, kao i da je Sarajevski atentat bio samo povod. U naučnim krugovima, više se to pitanje ne postavlja, a Nemačka je, naravno, dobro smišljenom propagandom, pokušala da promeni pogled na Veliki rat, kako ne bi snosila krivicu za dva najveća sukoba u istoriji.

Svedoci smo pokušaja promene istorije, imamo vlade predsednike i premijere koji se izvinjavaju za sve i svašta. Da li u tom kontekstu treba da se izvinimo i što 1914. godine nismo prihvatali Austrougarski ultimatum?

– Čak je i tada Srbija, i pored protivljenja javnog mnjenja i vojnih i političkih krugova, bila spremna da ispuni sve uslove Ultimatuma, osim jednog. Da je ispunila i taj jedan, to ne bi ništa značilo, jer je rat pripreman godinama ranije.

Međutim, ona izvinjavanja i klečanja su tako sramna i ponižavajuća za jedan narod, jer na prvom mestu, niko nema prava da se izvinjava u moje ime. Nisam ratovao, protivnik sam rata, ne osećam nikakvu odgovornost za ono što se desilo, uostalom kao i svi Srbi, pa samim tim neću da se izvinjavam. Kada će meni neko da se izvini za bombardovanje? Za osiromašeni uranijum?

Kakvo je Vaše mišljenje uopšte o srpskom rasejanju?

– Kao što su nekada Pupin i vladika Nikolaj lobirali za Srbe u svetu, isto tako danas, dijaspora predstavlja skup najboljih pojedinaca, koji nose znanje i iskustvo iz svih krajeva sveta, ali i srpski arhetip. Svaka država, koja želi boljitak, to mora da iskoristi. Kralj Milan i knjaz Miloš su tako stvorili modernu Srbiju.

Čini mi se da je problem što ovoj državi rasejanje je potrebno samo kada treba da se uplati novac, ali nikako da upotrebi njihovo znanje i veštine, jer se političari plaše konkurencije sa kojom ne mogu da se nose. Kako će neko sa poklonjenom diplomom da sluša nekog ko je diplomirao u Hajdelbergu, Oksfordu ili Jejlu? Pa on je jedva dobio svoje mesto i sad da dođe neko iz inostranstva da mu ga oduzme.

Mnogo je ljudi koji su, proteklih decenija, otišli iz Srbije, a mnogo njih će i otići,  nezadovoljni nezdravom konkurencijom. Ako se nešto ne promeni, ono najvrednije će uskoro živeti u rasejanju. Možda bi dobro rešenje bilo da dijaspora ima nekoliko svojih predstavnika u parlamentu, da narod čuje njihov glas i ideje.
Mnogo je ljudi koji su, proteklih decenija, otišli iz Srbije, a mnogo njih će i otići,  nezadovoljni nezdravom konkurencijom. Ako se nešto ne promeni, ono najvrednije će uskoro živeti u rasejanju. Možda bi dobro rešenje bilo da dijaspora ima nekoliko svojih predstavnika u parlamentu, da narod čuje njihov glas i ideje.

Biografija

Slаvišа Pаvlović, mladi srpski pisac, scenarista, pesnik i novinar objavio je, kako smo pisali, zbirku priča „Osvetnici i klevetnici” u izdanju Lagune. Od prošle nedelje knjiga se prodaje u knjižarama širom Srbije. Autor je više romana Zavet (2010), Nema šanse da ne uspem (2012), Zavet heroja (2014), Apisov apostol (2016), Himerina krv – roman o Dučiću (2020), kao i istorijsko-dokumentarne knjige Ratnici Crne ruke (2017). Objavio je i zbirku poezije Osvit večnosti (2014). Prevođen je na ruski jezik.

Roman Zavet heroja objavljen je na ruskom jeziku povodom obeležavanja stogodišnjice Velikog rata u Ruskoj Federaciji. Predgovor za ovo izdanje napisao je Sergej Nariškin, predsednik Državne dume Rusije. Na poziv Ruskog istorijskog društva i Asocijacije „Francusko–ruski dijalog” učestvovao je na više međunarodnih naučno-istorijskih skupova posvećenih Prvom svetskom ratu

Bavi se i novinarstvom. Bio je glavni i odgovorni urednik mesečnika Restart. Nekoliko godina je bio kolumnista lista Srpski glas iz Australije. Pisao je i za francusku mrežu Volter i ruski onlajn magazin Jugoslovo. Učesnik je Međunarodne konferencije mladih novinara Evrope i Azije Krim. Pogled iz drugog ugla, održane u Jalti i Sevastopolju 2015. godine.

Deo je grupe pisaca koji bojkotuju Ninovu nagradu.Scenarista je deset epizoda serije Feliks, nastale po motivima istoimenog romana Vladimira Kecmanovića. Pisac je scenarija za seriju U klinču, koja se emituje na prvom programu RTS-u.  U martu 2022. godine, odlikovan je Krstom vožda Đorđa Stratimirovića za doprinos i očuvanje srpske tradicije i kulture. Rođen je u Ljuboviji, živi u Beogradu.

Razgovor vodila Katarina Krstić-Tadić
Izvor: Rasejanje.info