Sidnejske hadžije proslaviše svoju hadžijsku slavu svete Bogom krunisane ravnoapostole careve, cara Konstantina i majku mu Jelenu (Avgustu).
Avgust znači – veličanstven.
Videvši znak krsta tvoga na nebu i kao Pavle primivši poziv ne od ljudi, među carevima apostol tvoj Gospode, carvstveni grad položi u ruke Tvoje; čuvaj ga uvek u miru molitvama Presvete Bogorodice, jedini čovekoljupče“ – tropar caru Konstantinu, tj. pohvalna pesma.
U prva tri veka hrišćanstvo je bilo strašno gonjeno. Hrišćani su mučeni i ubijani. Zato nam je pun kalendar svetih mučenika i velikomučenika. Na krvi mučenika je i sagrađena Crkva Hristova, i na moštima.
Zato i danas kad se osvećuje hram u njega se polažu mošti svetih mučenika. Ne svetih vladara, ispovednika, molčalnika, jurodivih, ne, nego samo svetih mučenika.
Sveti car Konstantin nije bio mučenik, ali je bio i sad jeste sveti ravnoapostol.
Kako i zašto?
Kako rekosmo, vera Hristova se goni. Ubijaju se vernici, bez obzira na čin i položaj u društvu. Episkop, sveštenik, mirjanin, tj, civil iliti vojvoda, zapovednik, tribunal… Vladike, sveštenici i đakoni koji su mučenici, piše im se sveti sveštenomučenik…
Jedno vreme i za vreme nekih careva rimskih, mada su njih mnogo bili rodom sa teritorije današnje Srbije, bio je zakon kad ubiješ čoveka samo dokažeš da je hrišćanin i ne odgovaraš za ubistvo. Dakle, kao ljudi bili su stavljeni van zakona, van čuvenog rimskog zakona, koji se i danas pomalo studira na pravnim fakultetima u celom svetu. Doduše, bilo je careva koji su bili naklonjeni hrišćanstvu, ali mu nisu mogli mnogo pomoći. Tako šta čitamo u Ohridskom prologu od svetog vladike Nikolaja Žičkog.
Krstom pobeđuj!
Kad Bog dade i sreća junačka, al’ eto ti Kraljevića Marka. U ovom slučaju – al’ eto ti cara Konstantina.
Kako kaže narodna pesma:
„I dva srpska cara pogubili Konstantina u sred Carigradai Lazara na polju Kosovu“.
Samo, nisu ovoga Konstantina pogubili u Carigradu nego Konstantina Dragaša, 29. maja 1453. godine, koji je bio srpskog porekla, kao i ovaj koga danas slavimo, Konstantin iz 4. veka.
Bilo kako bilo, Konstantin iz 4. veka bio je rodom od Niša i sa takvim se hvalimo, mada je bilo desetak rimskih careva, kako rekosmo, poreklom sa teritorije današnje svete nam Srbije.
Nasledivši od oca Flora presto imađaše tri velike muke – borbu sa Maksencijem, borbu sa Vizantijom i sa Skitima na Dunavu.
Sve tri je rešio u svoju korist a sa Maksencijem je tako rešena što mu je Gospod na nebu pokazao veliki krst i rekao: „Ovim pobeđuj“. Car je naredio da se naprave krstovi i tako su pobedili daleko nadmoćnijeg Maksencija i Konstantin zavlada celim carstvom sveta u to vreme. Tada je sav kulturni svet bio pod vlašću Rimskog carstva. I to je bilo po promislu Božjoj, da bi se vera Hristova lakše širila. Jednostavno, ne treba misionarima nikakav dokumenat, pasoš, ne prelazi u drugu carevinu nego propoveda u svojoj državi.
Ima još uvek gonjenja hrišćanstva, te se u vreme cara Konstantina donosi Edikt 313. godine, kojim se proglašava hrišćanstvo za slobodnu religiju. To je za Crkvu Hristovu bilo više nego odlično. Religija cveta. Cveta po celoj Zemljinoj kugli. Baš od Istoka do Zapada.
Bolovao je od neizlečive bolesti. Bilo mu je predloženo da se okupa krvlju dece, ali je on to odbio. Posle mu se javilo da se krsti kod episkopa Silvestra. Pre krštenja carevog bio je sazvan Prvi Vaseljenski sabor, na kom saboru je on predsedavao i to kao nekršten. Ništa to nije smetalo da se sve odluke donesu kako treba, na dobro Crkve sve do danas, i do skončanja veka, zauvek. Nije onim episkopima smetalo što im predsedava nekršten, jer su dobro znali da je to sila Božija koja će uskoro da zasija pravim sjajem vere. Tako je i bilo.
Osniva Novi Rim, tj. Carigrad ili – Konstantinopolj. Polis znači grad u ovoj reči, tako da to znači Konstantinov grad.
U taj grad!
Kad smo kod Carigrada, da objasnimo i zašto se zove Istambul. Ova reč nama ne leži dobro jer nam liči na tursku neku reč, a nije tako.
U staro vreme poštari su trčali od jednog mesta do drugog i predavali poštaru poštu govoreći mu: U (taj) grad – Is tam polis. Ovo polis se nije čulo, samo se čulo kao da kaže „iz tam bul“ jer je u to vreme svaki glavni grad države nazivan jednostavno grad. Dakle, kad poštar ovome poštaru kaže „U grad“, to se zna da je glavni grad, tj. Carigrad. Is tam bul ili Konstantinov grad iliti Drugi Rim.
Iz Carigrada je mnogo vekova krojena kapa celom svetu, do dolaska Turaka u 15. veku. Kad je pao Carigrad 1453. godine, kako rekosmo kad se car Konstantin Dragaš borio kao običan vojnik i poginuo, samo su ga prepoznali po čizmama među telesima vizantijskih vojnika, jer je samo car nosio čizme purpurne boje i niko više. Ali, opet sad pričamo o vremenu iz 15. veka.
Hajdemo nazad u 4. vek po Hristu.
Sveta carica Jelena odlazi u Jerusalim da se pokloni svetinjama. Uspeva da pronađe Časni krst. Da podigne dosta hramova, te je to ostalo tako da su i srpski carevi i vladari podizali zadužbine. Jelena, Avgusta, umire a posle deset godina umire i sveti car Konstantin koji je sila i slava nama hrišćanima od onda, tj. do skončanija vjeka.
Molitvama svetih careva Konstantina i Jelene, Bože pomiluj nas.
U Svetoj zemlji
Tako su sidnejske hadžije iz 2000. godine bili u hramu svetih careva Konstantina i Jelene na Veliku sredu i učestvovali na svetoj tajni jeleosveđenja. U narodu se kaže sveštanje masla, te smo zavoleli to i uzeli sebi za zaštitnike svete careve Konstantina i Jelenu. To beše predlog Dušanke Vukoman i ona beše domaćin hadžijske slave prve godine. O tome će, nadam se, kasnije biti reči.
I mi smo godinama slavili svoju slavu kao i ove 2020. godine. Domaćini behu Nikola Borić i sinovci mu Cvijo i Dejan, kao i Obrad Marić, sva četvorica sa Kupresa. Sva četvorica parohijani Lazarice, zato su odredili mesto proslave u Lazarici. Obično domaćin ili domaćini određuju mesto molitve i gozbe, a ostali se pridružuju.
Sestre hadžijine i one koje to nisu a dolaze, donesu salate, gibanice i kolača, a domaćini pripreme kolač, žito, sveću i vino. Donesu dobru večeru, jagnjetine i prasetine, donesu pića, ponajmanje alkoholnog, mada ima i takvog. Sedne se u crkvenoj sali i dobro se povečera, osveže se uspomene na provođene dane po Svetoj zemlji i sutradan na svetu liturgiju, jer se u većini slučajeva proslavlja uoči samog praznika.
Večernje bogosluženje služio je prota Nikola Bilić, a po večernju kolač je presekao paroh Miodrag Perić, hadžija, paroh lazarički i sidnejski namesnik.
Za sledeću godinu domaćinstva se primio brat hadžija Ljubo Bogićević, pod uslovom da bude tada u Australiji. Neka nam ga Gospod poživi bio ili ne bio u Australiji.
Dakle, zvanično prvi put su Srbi iz Australije pošli za Jerusalim 2000. godine, mada je bilo i ranije nešto slično. Bila je jedna grupa pre desetak godina, o čemu se jako malo zna, a trebalo bi više. Neko bi trebalo da opiše to putovanje i o tome o čemu želim da odmucam, odmucam nekoliko reči.
Mucati je jedno, a kucati je drugo. Otkucati nekoliko slova na pisaćoj mašini je drugo, a drugo je odmucati.
Kaže učiteljica Perici: „Ko ti je ispleo tako lep džemper?“
– Moja pra, pra, pra, pra – baba.
Veli učiteljica:
– Pa, ona je onda mnogo stara.
– Nije – veli Perica – nego ja mucam.
Upotpuniti spisak
Tako su išli još neki pre ove grupe i s pravom nose titulu hadžija. S. Borovina i drugi. M. Đokić i S. Bulj bili su službeno dvadesetak godina po Velikom ratu, ali nisu uopšte tada znali šta znači Jerusalim u hrišćanskom smislu te reči i tako nemaju titulu hadžija, jer nisu ispunili sve ono što čoveka čini hadžijom. To je napisano na diplomama hadžijskim.
Otac Nikola je vodio sedam puta grupu, a to je svega 101 čeljade. Od njih je umrlo do sad: Petar Živkov iz Sidneja, Milica Živkov iz Sidneja, Vukosava Ivanović iz Melburna, Miroslav Ivanović iz Melburna, Radmila Radojković iz Brizbejna, Milenko Golijanin iz Melburna, Jana Kočoska iz Sidneja, Ljiljana Spirov iz Sidneja, Stanko Vranešević iz Perta, Dušan Malinović iz Lajtning Ridža.
Neka im je pokoj dušama!
Svakako, ovde je jako malo rečeno o onima koji su poslednje dve-tri godine išli sa Dobročinstvom. Ove godine se nije išlo radi korone virusa.
I da ponovim, bilo bi dobro da se late posla neki, a mogli bi i parohijski sveštenici, te da se upotpuni spisak hadžija, Srba koji iz Australije otidoše do Svete zenlje i nose titulu hadžija. Trebaće za daleka neka pokolenja, što nam reče vladika, pesnik, filosof i vladar Crne Gore, vo vremja ono.
Hadžijama sidnejskim srećna slava i da je mnogo godina proslavljaju bez ometanja korona virusom, što zaboravih da napomenem. Neki nisu došli, a neki ni pozvani, samo radi ograničenja broja prisutnih zbog zakona koji određuje koliko može da prisustvuje na sabranjima narodnim.
Dosadašnji domaćini
Možda nije zgoreg da opišemo kako je ko i kad bio domaćin hadžijskih slava:
2000.
Dušanka Vukoman – u privatnoj kući
Dragica Petrović takođe
Zora Papić takođe.
Prota Nikola Bilić – u Lazarici.
Sofija Trifković – u Lazarici.
Dušanka i Momir Vukoman – u Lazarici.
Radovan i Dragica Petrović – u kući.
Pavle (Pajo) i Milanka Lasica – u Lazarici.
Braća Smiljan i Bojan Nikić – u Blektaunu.
Petrovići i Papići – kod Papića u domu.
2010.
Rade Radovanović (Falkon). Dragan Savić i prota Nikola Bilić – u Kabramati.
Milica Milić, Dušan Čupić, dr Zora Šebez – u Kabramati.
Prota Nikola Bilić – u Flemingtonu.
Supružnici Jovan Ardalić i dr Ružica Ardalić, dr Zora Šebez, dr Milica Đorđević, Robert i Cena Hristovski – u Kabramati.
2014.
Prota Nikola Bilić – u Flemingtonu.
Dragica i Radovan Petrović – u Lazarici.
Prota Nikola Bilić – u Lazarici.
Radivoje Mačković – Flemingtonu.
Prota Nikola Bilić i Radovan i Dragica Petrović – u Lazarici.
Braća Bojan i Smiljan Nikić, Rajko i Rosa Špirić, Kole (Nikola) i Lepa Đorđević – u Lazarici ili Kabramati.
Nikola, Cvijo i Dejan Borić i Obrad Marić – u Lazarici.
Svi domaćini su, naravno, hadžije.
Za sledeću se, kako rekoh, primio Ljubo Bogićević, ako bude ovde u Australiji. Ostalo nam je da se molimo Bogu da bude živ i zdrav i da bude u Australiji. Amin! Daj Bože!
Чланак Slavu proslaviše sidnejske hadžije се појављује прво на Vesti online.
