Dom izuzetno cenjenog srpskog slikara ovde u Americi Arsa Ivanovića, poreklom iz Danilovgrada, uređen je tako da odaje svog stanara. U prelepom naselju Karlsbad, na brdu sa koga puca pogled prema okeanu, u kući našeg domaćina detalji iz zavičaja. U dvorištu smokva i šipak iz Bara, na zidu trpezarije fotografije patrijarha Pavla, Svetog Save, knjaza Nikole, Karadžića i Mladića. Po sobama i holovima nesvakidašnje slike na kojima se ističu motivi Gračanice, Pećke patrijaršije, Lovćena … Prepoznajemo među tim bogatstvom i Pikasa, Šagala, sa zida se smeši Dega. Njegova kuća je prijatan dom, bogata galerija i produktivan atelje.
– Ovde u Americi sam samo fizički, a duhovno tamo u Srbiji – veli umetnik, koji po svojim svetskim referencama i ovdašnjoj statistici spada u pet hiljada najeminentnijih stvaralaca na Zemljinoj kugli.
Stvaranje na minus deset
Fizički, Arso Ivanović je već 35 godina van otadžbine. Za to vreme uspešno je završio školovanje u Americi, bio je među najboljima na Univerzitetu Medison, pre roka magistrirao na slikarstvu u ulju i litografiji. Od doktorata je odustao, uveren da će ga publika i istorija ceniti po onome što slika, a ne po onome kakvo zvanje ima.
– Želeo sam da doktoriram na svojim slikama, budući da su mnogi od mojih kolega magistrirali na njima, ali to ovdašnjim pravilima nije dozvoljeno – objašnjava, ističući da je tehnika slikanja kristalizacijom ili zamrzavanjem, koju on primenjuje, originalna i njegov pronalazak zanimljiv za istoričare umetnosti i zaljubljenike u slike.
Na Svetskoj izložbi u Njujorku izlagao je među 200 umetnika i u toj konkurenciji proglašen za slikara sa najzanimljivijom tehnikom. Podatak da je za tu izložbu na spisku potencijalnih učesnika bilo deset hiljada umetnika dodatno objašnjava kakav je rejting ovog našeg čoveka.
– Tehnika kristalizacije podrazumeva potpunu saradnju slikara sa prirodom, jer se stvara na minus deset stepeni. Tada se pigment jako brzo steže, što obavezuje umetnika da zna šta hoće, da radi brzo. To sam radio u Viskonsinu, ovde u sunčanom i toplom San Dijegu za to ne postoje uslovi – objašnjava. U takvoj tehnici boja se raščlanjava na milione kristalnih nijansi, što Ivanovićevim slikama daje posebnu draž i izaziva nesvakidašnje asocijacije.
Ovu tehniku naš domaćin predavao je na Univerzitetu u Milvokiju više od šest godina, polaznici su mu bili svršeni slikari sa diplomama, ugledni ljudi iz sveta američkog slikarstva koji su Ivanoviću izuzetno verovali. Toliko da su jedino uvažavali njegov umetnički sud, a kada je on zbog bolesti morao da odustane od daljeg pedagoškog rada katedra u Milvokiju je – zatvorena.
U međuvremenu, došao je istražujući do čak devet varijanti ove malo poznate tehnike. Vrhunac njegovog rada jeste primena kristalizacije na uljanim radovima, što je protiv fizičkih zakona, budući da – kako ima običaj da kaže – ulje i voda moraju da ostanu u diplomatskim odnosima. Lično smatra da mu je to najveći napredak u poslednjih 15 godina, vrednost koja će tek dobiti javnu potvrdu.
– Najgore je kad ljudi pokušavaju da imitiraju drugoga i onda se izgube. Došao sam iz srpske Crne Gore i gde god sam bio po svetu još je u meni prisutan crnogorski kamen, srpstvo, patriotizam, srpska istorija i uvek ćete u tim radovima videti nešto od ovih motiva. Bez obzira na to šta je bilo u prošlosti, moje su misli vezane za moju zemlju, pa tako, iako sam u San Dijegu, na mojim slikama su Simonida, Primorje, naša ribarska sela, Lovćen – veli, dodajući da svaki put kad se vrati iz otadžbine ima neku novu snagu koja ga tera da proizvede nekoliko, za njega, dobrih radova.
U svojoj karijeri imao je 39 samostalnih izložbi, ušao je u sve američke umetničke enciklopedije i svih 12 vrsta izdanja „Ko je ko u američkoj umetnosti“, tako da se procenjuje da za našeg Arsa Ivanovića zna oko sedam miliona ljudi, govore precizne ovdašnje statistike.
Prodaje bez problema
– Uprkos svim svetskim referencama ni izbliza u otadžbini nisam dobio ono što bi bilo normalno. Izlagao sam u Podgorici, Beogradu i Sarajevu, ali valjda se kod nas priznanja dobijaju preko političara, pa još niko nije ni ponudio, recimo, da se uradi neka vrsta monografije ili slično, što mi je inače ovde već nekoliko puta nuđeno – primećuje.
Na američkom umetničkom tržištu jedan od kriterijuma kvaliteta jeste i to kako se prodaju slike. Arso Ivanović veli da ih nerado otuđuje, pa je upravo u toku posao na selekciji onih radova koje će ostaviti za sebe i čije će kopije samo prodavati.
– Cene su dosta visoke i mogu maltene kad hoću da prodam sliku. Sada bih odmah mogao da prodam 5-6 slika, ali mi, iskreno rečeno, nije neophodno – govori otvoreno, a luksuz i lagodnost kojom ovde živi najbolja su potvrda njegovih reči.
Ljubitelji umetnosti u otadžbini mogu se sresti sa Ivanovićevim radom u Muzeju genocida u Beogradu, gde se nalazi velika kompozicija, četiri puta dva metra, pod nazivom „Srpski genocid“. U njegovom ateljeu vidimo još nekoliko sličnih kompozicija sa prepoznatljivim likovima svetskih lidera i sagnutim likom Kipa slobode, kao svojevrsnog simbola onoga što je Amerika uradila Ivanovićevim sunarodnicima u otadžbini.
Što sam stariji sve me više proganja želja da u otadžbini, Beogradu ili Podgorici, otvorim neku galeriju i sve radove prebacim tamo. To je moja dužnost – veli na kraju Arso Ivanović.
