Bogatstvo boja na platnima slikara Nenada Žilića na posmatrača deluje toplo i mistično, pa se mašta lako rasplamsa. Iz vatrometa boja izviru strasti, eksplozije, ali i nostalgija, a nagrade često stižu.
Nedavno su u Normandiji, u „umetničkom raju“ Mulan Dande, Nenadovi crteži bili izloženi dva meseca. Ali, još lepši raj ljubitelji slika mogu videti na Nenadovom imanju u Berneju, 150 kilometara od Pariza i 50 kilometara od poznatog letovališta Dovil.
– U ovoj bivšoj vojnoj postaji vitezova templara iz 13. veka živim već osam godina. Posle Pariza bila mi je potrebna baš ovakva promena , tim pre što sam dete asfalta. Nemam rođake na selu, ali u međuvremenu sam naučio da razlikujem drveće, biljke… – vedro Nenad počinje razgovor.
Mesto na kojem živi, po oceni većine posetilaca, liči na bajku ili san, a taj dar prirode Nenada hrani inspiracijom.
Sa kacigom po kući
Ukoliko Utu jednog dana Nenad i Irena napuste, pamtiće je po mnogo lavirintskih soba („u početku nismo znali gde se nalazimo“), po pet kamina, ali i po niskim gredama.
– Ni sam ne znam koliko sam puta raskrvavio glavu. čak sam, kako bih se navikao da prolazeći kroz vrata spuštam glavu, jedno vreme nosio kacigu. A i kad mi u goste dođe neko visok, preventive radi, ponudim mu kacigu – priča Nenad.
– Stalno sam u ateljeu, mada dnevno slikam dva-tri sata. Primećujem da se ovde menjam, na primer, ranije nikad nisam slikao zeleno, a kako sada moj svaki pogled obuhvata samo zeleno, probao sam da tu boju prenesem na platno. I upravo me to oslobodilo, sada više nemam „svoju boju“ – priznaje Nena u ateljeu u kojem dominiraju ogromni stakleni zid i srednjovekovne grede. – Meni je crtež glavni, boju sam tek kasnije osetio. A ovde je tako lepo, priroda se stalno menja. Ima još jedna pogodnost: da nisam došao ovde, ne bih nikad naučio francuski, naterao me je na to život sa Francuzima.
Nenad slika i, kaže, ima sreću, da ga i nagrađuju. Počelo je od naše Akademije do Fondacije „Gvozdenović“, pa fondacija u Beču…
A tu, na normandijskom imanju Uta, kako je nazvao ovaj „čardak i na nebu i na zemlji“, u šumi, uz tišinu, ptice i mirise, Nenadu i njegovoj saputnici, rediteljki Ireni Bilić, večno društvo pravi Lav, kao sneg beli švajcarski ovčar, kombinacija sibirskog vuka i nemačkog vučjaka, težak 57 kilograma.
– Naš je čuvar, a i maza. S njim sve počinje i završava se.
Naredni Nenadov nastup je Moskva, gde je već izlagao 2004. u galeriji-muzeju „Mars“, a kako kaže, za „očuvanje obraza“ temeljito se priprema.
– U slikanju je lepo da slikaš, ali moraš da imaš život koji sve to prati. Kad radim, mučim se, to je kao da se porađam. Ne popravljam svoje slike, svaka mora da me iznenadi. Inače, najviše bih voleo kada bih mogao samo da slikam, to je kao da si sam na svetu. A kad završim sliku i ljudi to vide, ja više nisam sam – zaključio je Nenad.
