Hladnokrvni gospodin Marović, inače Predsednik svega ovoga, nije otišao na svečano i radno zasedanje OUN, umesto njega su tamo dva ministra spoljnih nam poslova. U Njujorku bi gospodin Marović morao da zastupa zajednicu SCG, a to je neprijatan, i u meri gadljiv, posao. Kad bi gospodin Marović govorio u OUN izgledalo bi da slova S i CG pripadaju istom jeziku i pismu a to, evo ima već neko doba, nije tačno. Vuk Drašković će, sva je prilika, predstavljati u Njujorku samo jedno slovo, a njegov crnogorski partner po zanatu čak dva.
Crna Gora se baš svojski potrudila da u raspravama sa Srbijom ima, ako ne celu reč, makar jedno slovo više, jebo te. Slutio sam, ne bez razloga, da će spor Dinkić-Davinić uticati na odnose Srbije i Crne Gore, ali nisam verovao da će uzrokovati ovakav sukob između lozovače i šljivovice! Kad je gospodin Dinkić, onako kako samo on to ume, više nego natuknuo da u aferi Davinić postoji neka, makar i kakva-takva, odgovornost gospodina Marovića jer je, budući da je Predsednik svega ovoga, automatski i neka vrsta, makar i malog, Vrhovnog komandanta svega ovoga, usledio je žestok odgovor. Marović je rekao da neće dozvoliti da ga Dinkić optužuje i da mu sudi, a gorljivi članovi njegovog kabineta otišli su jednu reč dalje. Rekoše da neće dozvoliti da im gospodin Dinkić bude „tužilac, sudija i dželat“, sve to istovremeno. Otmeni gospodin Marović nikada ne bi upotrebio reč dželat, premda je to ona reč više kojom pristalice maternjeg jezika u Crnoj Gori rado upotrebljavaju kao zamenu za reč Srbija. I više od toga.
Usledila je pretnja da se negde, nisam razumeo da l’ samo u kabinetu gospodina Marovića ili i u zvaničnoj crnoj Gori, razmišlja o povlačenju članova crnogorske administracije iz Saveznih organa. Šta je to, jebo te!? Nisu li se, nekada, povlačenjem delova administracije bavili Amerika i Engleska s jedne, a SSSR i članice Varšavskog pakta s druge strane? Da l je ovo početak hladnog rata između Crne Gore i Srbije? Tek, neka je zavesa između nas. Koje ime da joj damo? Izbor je veliki, možemo je nazivati gvozdenom, limenom, drvenom, ili novčanom zavesom. Pričinjava mi je da je naziv „novčana zavesa“ ipak najprikladniji. Novčana zavesa starija je, i jača, od svake gvozdene. Kafanski filozofi se zajebavaju, prete jedni drugima da će preći sa lozovače na šljivovicu, ili obrnuto. Šta smo mi? Zar grožđe u buradima moćnih država? Gaze nas Davinićevim čizmama ne bi li od nas napravili vino za svoju trpezu. Gospodin Najs, ispitujući Miloševićevog svedoka gospodina Voju Šešelja, drži glavu u tri omiljena položaja. Kad se obraća Sudskom veću izvlači glavu iz ramena i nekako je viši, čvrst je, i spreman, onako lukavo i engleski, na svaki koristan kompromis. Kad mu se učini da je kakvim neprijatnim pitanjem uspeo da uznemiri svedoka stavlja stavlja lakat na pult a glavu smešta između palca i kažiprsta, kad mu Šešeljev odgovor ne prija odmenjuje palac i kažiprst dlanom desne ruke. Gospodin Najs svaki položaj svoje glave propraća dobro proučenim osmesima. Kad se obraća Sudskom veću tu je blagi osmeh razumevanja; kad mu je glava između palca i kažiprsta njegov bi osmeh u Dikensovim romanima bio opisan kao ciničan, i pričinjava mi se da ga je izvadio iz Dikensovog kataloga; kad stavi glavu na dlan desne ruke obavezno sužava oči u dva radoznala proreza i trudi se da izgleda kao da je zaprepašćen odgovorom svedoka. Unakrsno ispitivanje gospodina Voje Šešelja u predigri sa gospodinom Najsom liči na probu za komediografsko suđenje Voji Šešelju. Pitanja gospodina Najsa nisu tek puki pokušaj diskreditovanja svedoka. Obilje televizijskih zapisa i citata iz intervjua gospodina Šešelja liči na javni trening optužnice koju je gospodin Najs protiv ovog svedoka već napisao, a sad je samo dopisuje.
To obojica znaju. Šešelj uživa u Najsovim pitanjima, uzgred ih obesmišljava, a ponekad se ponaša kao da, naivno i bezazleno, pomaže gospodinu Najsu da koliko-toliko učvrsti, i dopiše, svoju klimavu optužnicu. Prateći Haški dvoboj sudije se ponašaju različito. Predsedavajući sudija gospodin Robinson prekoreva Šešelja zbog visine tona i neodmerenih odgovora, ali češće nego u drugim unakrsnim ispitivanja, odmereno ali primetno, upozorava i gospodina Najsa da bi mogao i drugačije da vodi ispitivanje. Sudija Kvon radoznalo prati dvoboj i ima manje pitanja nego inače. Sudija Bonami je aktivniji nego ikad. često pokazuje da ga Šešeljevi odgovori iznenađuju, i da je u prevodu na engleski Šešeljev jezik nedozvoljeno kolokvijalan. Zanimljiva sudsko-politička scena. Gde sam sve to video? Na svojoj omiljenoj B92, slava joj. Koliko juče, gost sve zanimljivije gospođice Gojgić u „TV Procesu“ bio je profesor Vojin Dimitrijević. Dobar i čvrst razgovor sve do poslednjeg pitanja. Gospođica Gojgić je, uz osmeh, priznala da oseća neodoljivu potrebu da upita profesora Dimitrijevića prati li Šešeljevo svedočenje i šta o tome misli?
Profesor je gledao ponešto, ne sve. Rekao je da su neki ljudi, a da ih nažalost ima previše, ljubitelji sudskih viceva i šala, ali veruje da se broj razumnih ljudi koji shvataju da sud nije šala, sva je prilika, povećava. Nada se da će razumni ljudi shvatiti da smo mi taoci haških optuženika, a ne oni naši. Privikava li nas B92, kad god i gde god to može, na ideju da je katarza jedini put u budućnost, i da je prirodno da zbog nas i budućnosti naše dece svaki Srbin koji stigne pred Haški tribunal bude osuđen? Meni se, uprkos mraku u kojem živim, pričinjava da je obrnuto. Pre „TV Procesa“ na B92 najviše sam voleo Kafkin „Proces“, i čitam ga i danas, ponovo i ponovo. Ne samo zbog gospođice Gojgić, ponavljam u sebi poslednje reči Jozefa K: „Stid će nas sve nadživeti.“
