Poslednja decenija dvadesetog veka predstavljala je za srpski narod možda i najteži period u njegovoj novijoj istoriji. U nedavno minulom ratu Srbi su kolektivno bili izloženi progonu i uništenju ne, kao ranije, od stranog neprijatelja ili okupatora, već od svojih sugrađana sa kojima su stvorili i izgradili obe prethodne Jugoslavije. Zato podnete žrtve: iznad svega nekoliko desetina hiljada izgubljenih života i neuporedivo više invalida, dece bez roditelja i samohranih roditelja bez dece, ali i pretrpljena zlostavljanja, pogotovo u zatvorima i logorima, uvrede, progoni veliki ekonomski i materijalni gubici – sve doživljeno i pretrpljeno od doskorašnjih školskih drugova, komšija, kolega, pa i kumova – teže su pali srpskom narodu nego znatno veća stradanja od stranih agresora i okupatora u prethodnim svetskim ratovima početkom i sredinom proteklog veka.
Borba protiv zavojevača i okupatora u srpskom narodu je uvek izazivala sveopšti otpor, a uz to sledile su, kao po pravilu, velike žrtve. Pogotovo najvitalnijeg, reproduktivnog, dela stanovništva. Istina, i u tim ranijim ratovima ljudski i materijalni gubici i stradanja srpskog naroda bili su prouzrokovani ne samo od stranog okupatora, već i od njegovih ovdašnjih lokalnih saveznika i saradnika, prvenstveno pripadnika drugih vera ili nacija, njihovih političkih, intelektualnih i verskih predvodnika… Posledice su poznate: srpska populacija je tokom dvadesetog veka, usled tih ratova, više nego prepolovljena u svim područjima nekadašnje Jugoslavije: Bosni i Hercegovini, Kosovu i Metohiji, Hrvatskoj, Dalmaciji, Slavoniji, Lici, Vojvodini, Kninskoj krajini, Baniji ili Kordunu, pa i u samoj matici, takozvanoj užoj, Srbiji.
Poslednji rat koji su Srbi pretrpeli krajem prošlog veka – i za koji je još uvek dosta teško odrediti vreme početka i vreme okončanja – nije počeo na ranije uobičajen način, direktnim napadom stranog zavojevača. (U ovom slučaju, kao i obično kad je reč o ratu, ne mislimo isključivo na oružana dejstva, već i ostale komponente koje su nerazlučiv činilac svakog rata. Pritom posebno imamo u vidu: političke, diplomatske i medijske pritiske, manipulacije i podvale, ekonomske blokade, ucene, i dr. za šta je još uvek teško precizno odrediti vreme početka i sagledati vreme kraja.) Spoljni učesnici su u ovom ratu – naročito početnih godina – delovali delikatno, prikriveno i sa distance, uglavnom političkim i tajnim diplomatskim sredstvima, a nečasan, prljav i krvav deo posla obavili su isključivo sami podanici jugoslovenske države. Možda je izostanak neposrednog oružanog učešća stranog faktora bio presudan razlog što su za ovaj, u nepunih sto godina već treći, genocidni pohod koji su doživeli Srbi bili psihološki nepripremljeni, a usled toga u dobroj meri zbunjeni i iznenađeni… Posledice su poznate. To je sasvim neefikasna, diplomatska, politička i oružana odbrana i zaštita vlastitog stanovništva na prostorima bivše Jugoslavije. Takvo stanje je prouzrokovalo neku vrstu lančane reakcije koja još uvek traje i verovatno će trajati dok mi sami ne sagledamo i razlučimo ko nam je prijatelj, a ko neprijatelj, i koji su njihovi, bar kad se o nama i našim zemljama radi, ciljevi i interesi.
Na neka neprijateljstva, spoljna ili unutrašnja, koja su se gotovo ciklično javljala i ponavljala, srpski narod je već oguglao, a na druga, pretežno unutrašnja, koja je s vremena na vreme uočavao, pretežno prikrivena, navikavao se i trpeljivo ih, ćutke, podnosio. Sve ostalo izvan toga moglo je da bude i bilo je iznenađenje. Najveće iznenađenje, možda je bolje reći zbunjenost, izazvali su neprijateljske manifestacije – pri čemu se ne mogu izostaviti i zločini – Slovenaca prema Srbiji, ali i srpskom narodu u celini bez obzira u kojoj se jugoslovenskoj republici nalazio.
Slovenci su svoju težnju da istupanjem iz Jugoslavije konačno ostvare davno izgubljenu i zaboravljenu samostalnost i nacionalnu državu osmislili i ostvarili za Srbe na veoma nepošten i uvredljiv način.
Oni su nastupili kao da im je za ostvarenje tih ideja jedino bio neophodan srpski narod kao tradicionalni, a ne samo aktuelni, neprijatelj. Time su se, najverovatnije, hteli da dodvore onima koji su ih materijalno, politički i diplomatski pomagali, podsticali i podupirali u namerama da prvi započnu već osmišljen sraman program i način rasturanja Jugoslavije. U akciju su krenuli i sve vreme se držali pogrešne procene da su Srbi protivnici njihove želje da imaju svoju državu. Najverovatnije su zbog toga srpski narod izvrgli ruglu i satanizovali do sveopšte mržnje koja je kod Slovenaca, po mnogim ispoljenim manifestacijama dostigla, ali i zadržala, neshvatljive razmere. Toliko strasno Slovenci svoju mržnju u svekolikoj svojoj prošlosti nisu ispoljili ni prema jednom susednom narodu, što je dosta uobičajeno, čak ni prema svojim tradicionalnim gospodarima, ili okupatorima, Italijanima, Mađarima ili Austrijancima. Možda ih je u tome, što ne treba gubiti iz vida, sprečavao viševekovni već genetski usađen strah od tih moćnih nacija i država. Za toliko ispoljenu mržnju prema Srbima morali su da postoje još neki, verovatno raniji, duboko ukorenjeni – možda silom istorijskog razvoja, u strahu, potisnuti i prikriveni – razlozi koji su u nastaloj euforiji sticanja nezavisnosti i vlastite države, uz moćnu stranu podršku, konačno i iskreno mogli i morali da budu ispoljeni. Ti raniji razlozi su početkom devedesetih godina prošlog veka pridodati novonastaloj situaciji. Uostalom kod njih je odavno, još 1914. nastala krilatica „Srbe na vrbe“. Njena postojbina je, što i Srbi oduvek znaju, Slovenija. To može da bude jedan od značajnih srpskih grehova prema Slovencima. Vidovdanski atentat na Nadvojvodu Ferdinanda u Sarajevu teško je pao Slovencima i to nikako nisu mogli da prežale i Srbima oproste. Svoju pretnju „Srbe na vrbe“ su i ostvarili kada su ušli u Srbiju. Po voćnjacima i drveću Mačve lelujala su se tela obešenih domaćina i njihovih ukućana, starica, žena i dece. U surovosti su se najviše isticali soldati austrougarskih regimenti koji su govorili srpski ili jezikom koji je mnogo ličio srpskom. To su bile regimente koje su pretežno sačinjavali muslimanski, hrvatski i slovenački vojnici. Horde ubica, palikuća i pljačkaša. Oni su po Srbiji sejali pustoš i u crno zavili krajeve kroz koje su prošli. Tako su svetili svoga Nadvojvodu. To je stalno u Srbiji i Jugoslaviji prikrivano i prećutkivano, pogotovo u vreme Drugog svetskog rata, kada su mnogi prognani Slovenci, potomci nekadašnjih legionara i ubica, svoje utočište i zaštitu potražili i našli u Srbiji.
Proterali su ih gospodari u čije ime su 1914-1918. god. žarili i palili po Srbiji, a primili su ih Srbi čije su roditelje, žene i decu klali i vešali.
Tragajući i ispitujući raniji srpski odnos, a možda i neki zaboravljeni greh, prema Slovencima nismo, ni u bližoj ni u daljoj prošlosti, naišli čak ni na tragove srpskog neprijateljstva, a kamo li na makakvo srpsko ogrešenje prema tom severnom, više nepoznatom nego poznatom, slovenskom, u ponečemu možda i srodnom, ali ipak stranom narodu. Naprotiv, Srbija je, kad joj se pružila prilika, posle Prvog svetskog rata – a pre toga malo je bilo spona koje su povezivale Srbiju i Sloveniju – sve učinila da sa svojim ratnim neprijateljima, znači i Slovencima, stvori zajedničku državu, bratsku zajednicu južnih Slovena.
Taj neshvatljiv postupak u kome je sila pobednica, Kraljevina Srbija, radi te novokomponovane države – Kraljevine Slovenaca, Hrvata i Srba, potom preimenovane u Kraljevinu Jugoslaviju – žrtvovala ne samo svoje u prethodnim oslobodilačkim ratovima proslavljeno ime i suverenitet, već je neprijatelju, znači i Slovencima, oprostila počinjene zločine, veliku ratnu odštetu, pa im dala čak i pravo da kao ravnopravni članovi uđu u novostvorenu državnu zajednicu. To je najčešće tumačeno kao čin tradicionalne i ukorenjene srpske pravoslavne, patrijahalne, ili primitivne, naivnosti, plemenitosti i velikodušnosti. Ako je tako otkuda onda neočekivano slovenačko neprijateljstvo prema toj zajedničoj državi koju su sami želeli? Da li se, pored atentata na austrougoraskog prestolonaslednika, i u stvaranju te države krije velika srpska krivica i nepravda naneta Slovencima? Predvodnici brojnih slovenačkih političkih i verskih, kulturnih i naučnih institucija, uporno su preko medija i u javnim istupima, kao neki svoj nacionalni refren, ponavljali da je Jugoslavija „Grobnica slovenačkog naroda“. To, kako mi tumačimo, znači da nije bilo te zajedničke države koju su Slovenci, kao i Hrvati 1918. svim silama hteli da stvore sa Srbima, odnosno da nije bilo Srba, koji su najviše doprineli njenom stvaranju i postojanju, slovenački narod ne bi tolike decenije proveo u nacionalnim, državnim, verskim, ekonomskim, prosvetnim, kulturnim i svim drugim nepravdama, mukama i nevoljama koje su ga snašle tokom decenija provedenih u toj državi. (To čak protivreči izjavi tadašnjeg njihovog veoma značajnog političkog predvodnika dr Antona Korošeca koji je, da parafraziram, stvaranje zajedničke države prokomentarisao rečima da su uzjahali dobrog konja, a napustiće ragu. Konj iz 1919. postao je islužen i nepotreban 1991.)
U dva navrata je srpska vojska s oružjem ušla u Sloveniju. I oba puta na zahtev i po želji samih Slovenaca i njihovog političkog i nacionalnog vođstva. Za čudo ni jednom, znači ni 1918. ni 1945. srpske oružane formacije Slovenci nisu dočekali i proglasili za okupatore. Naprotiv, dočekali su ih, pa čak i slavili, kao davno očekivane oslobodioce od dotadašnjih okupatora i spasioce od stalnih teritorijalnih aspiracija susednih država. Slovencima su Srbi, kao što vidimo, bili dobri dok su i kad su bili korisni. čim je prestala spoljna opasnost i kad su dobili garancije da će im granice ostati nedirnute taj odnos se izmenio. A poznato je da su Srbi bili korisni 1918. kad je iskusan ratnik potpukovnik Stevan Švabić, mučenik i težak invalid, na molbu i preklinjanje nacionalno uznemirenog i probuđenog, ali i uplašenog, nemoćnog slovenačkog rukovodstva i naroda, prilikom povratka iz zarobljeništva mobilisao Srbe, koji su se kao i on vraćali iz zarobljeništva, organizovao odbranu i spasao ne samo Ljubljanu već i dobar deo slovenačkih teritorija da ne budu posednute od stranih oružanih sila. Bili su korisni i 1945. kada su u ratu sa Italijanima, ali i u sukobu sa saveznicima iz Drugog svetskog rata, posebno Englezima, osvojili severni deo Jadranske obale, tzv. Primorsku Sloveniju, i time ovu republiku konačno izveli na more. U isto vreme jedinice 3. armije NOVJ su od Italije preotele Istru i Trst i time u velikoj meri proširili granice Jugoslavije koje je, bez vlastitih zasluga i žrtava, nasledila današnja država Slovenija. U tim ratnim operacijama ginuli su najviše Srbi, a najmanje Slovenaci. U oba navedena slučaja Srbi su Slovencima bili dobri. Sve diplomatske, oružane i vojne aktivnosti, sve krizne situacije, pa i neprijateljstva koje su Jugoslavija i Srbi imala posle Drugog svetskog rata sa svojim zapadnim saveznicima i susedima, pogotovo Italijom i Austrijom, bile su usmerene jedino na proširenje teritorija Slovenije i Hrvatske i stvaranju nekakve ujedinjene, ustvari danas velike, Slovenije. Njihova sloboda i nezavisnost u oba svetska rata stečena je, što pokazuju brojni primeri, na vlastitim kukavičkim zapomaganjima, moljakanjima, raznim manipulacijama i tuđim žrtvama.
Naša namera nije da branimo Jugoslaviju ili da kudimo Slovence što su poželeli da je napuste. (Da su imali priliku Srbi bi grešku koju su napravili 1918. ispravili 1941. ili 1945. i bili bi zadovoljni, više nego ostali jugoslovenski narodi, vlastitom nacionalnom državom bez Slovenaca, muslimana, Hrvata… Na žalost, Srbima se takva prilika nije pojavila ni na vidiku.) U izvesnoj meri i razumevajući slovenačke težnje da konačno jednom probaju živeti u vlastitoj državi, Srbima još uvek ostaje nejasno zašto Slovenci samo Srbe okrivljuju za stvaranje Jugoslavije i sve ono što se u njoj događalo. Zar, pre svega, nisu krivi sami Slovenci zato što su i na Drugom zasedanju AVNOJ-a 1943. ponovo tražili zajedničku državu. Više od pola veka, u doba socijalizma i Titove vladavine, sve što je za jugoslovensku državu bilo bitno u svojim rukama su držali prevashodno političari Slovenije: oni su formulisali državni sistem i uređenje, ideologiju i filozofiju, ekonomski i privredni razvoj, fantomsko samoupravljanje i interesno organizovanje… Mnogi od tih zaslužnih državnih i komunističkih partijskih prvaka i predvodika koji su ispred Slovenije upravljali federalnim službama imaju svoje ulice i spomenike u mnogim većim mestima ne samo Jugoslavije ili Slovenije, već i Srbije. Ne mali broj škola i ostalih javnih ili privrednih institucija nose imena tada značajnih Slovenaca, prevashodno istaknutih političara i marksističkih ideologa. Svi su oni ugled i slavu stekli svojim političkim delovanjem u socijalističkoj Jugoslaviji i Komunističkoj partiji Jugoslavije. Oni su sve do Titove smrti bili njegovo najbliže okruženje.
Tito se izdašno odužio za čin maršala koji je dobio na slovenačku inicijativu, ali i za stalnu podršku koju su mu oni obezbeđivali u državnim i partijskim forumima. Pogotovo kada je ulazio u neki od brojnih obračuna sa Srbima ili Srbijom. U Jugoslaviji je glas pet puta manje Slovenije vredeo više od glasa Srbije. Pa ni ta, jedna od mnogih, privilegija Slovencima nije bila dovoljna.
Kad je reč o njihovoj navodnoj odanosti zapadnoj demokratiji zavređuje pažnju činjenica da za razliku od drugih naroda, ne samo Jugoslavije, Slovenci nikada nisu imali značajnije disidente u svom komunističkom pokretu. Njihovi lideri podjednako su poslušni, odani i verni svakom političkom opredeljenju i društvenom sistemu. To je mentalitet onih koji su navikli da služe.
Kamo sreće da je Srbija u Jugoslaviji više vodila računa o svojim interesima i da je ekonomski napredovala koliko i Slovenija. U tom slučaju bi zavist sebičnih Slovenaca možda mogla da se razume. Naprotiv, u Jugoslaviji je Srbija privredno i ekonomski sve više zaostajala i tapkala za bivšim nerazvijenim pokrajinama Austrougarske države: Slovenijom i Hrvatskom. Da je Slovenija u Jugoslaviju unela neke značajnije privredne kapacitete i u toj državi ih izgubila, njeno nezadovoljstvo bi se moglo razumeti i opravdati. Ali u njenom privrednom potencijalu prilikom stvaranja zajedičke države malo je šta vredelo. Nisu se tu ni u nagoveštaju nalazili potonji giganti kao što su „Gorenje“ iz Velenja, ni „Elan“ ili „Kolinska“ iz Ljubljane, ni „Iskra“ iz Kranja, ni „Tomos“ iz Kopra (pa čak ni sam taj grad), ni nuklearna elektrana Krško (vredna, za jugoslovensku državu, basnoslovne dve milijarde dolara), ni „Fruktal“, ni „Krka“ iz Novog Mesta, ni TAM iz Maribora, ni „Litostroj“, ni aerodromi, luke i autoput, ni veliki turistički potencijali… U stvari reč je o stotinama i hiljadama preduzeća i privrednih pogona koji su nastali u jugoslovenskom periodu današnje slovenačke države. Za vreme dok im je Jugoslavija to stvarala ona je sve više postajala rezervisano i zaštićeno tržište i jeftina sirovinska baza nezajažljivim ambicijama slovenačkih političara i privrednika. čak je i manjak radne snage jeftino nabavljan sa uvek podcenjivanog juga države. I što su se tome, s razlogom, ostale republike, posebno Srbija, više suprodstavljale, to je više rastao bes Slovenaca prema tim republikama, posebno Srbiji, koja je bila najveće tržište i gotovo neiscrpna sirovinska baza.
Namerno ovom prilikom izostavljamo detaljniji prikaz doprinosa Jugoslavije u buđenju nacionalne svesti, nacionalnom preporodu i slobodi koju je u toj državi dobio slovenački narod. To im je omogućilo otvaranje škola na maternjem jeziku, nacionalnog Univerziteta, Akademije nauka, pozorišta, muzeja, a u isto vreme i ostalih brojnih, pretežno lokalnih, prosvetnih, sportskih, naučnih i kulturnih institucija. Bez toga bi slovenački narod od 1918. g. do danas bio obezvređen do te mere da je pitanje da li ne bi i Slovenija, poput Makedonije, morala kod susednih naroda i država da se pogađa i licitira ne samo za teritoriju, koja bi svakako bila neuporedivo manja, znači i za državne granice, već i za samo ime države, njen grb, zastavu i sl.
U tek minulim godinama Slovenci se nisu zadovoljavali da samo u svojoj republici, odnosno državi podstiču i razvijaju mržnju prema Srbiji i srpskom narodu. Oni su se, sa podjednakim žarom, angažovali u podržavanju i podsticanju svih koji su nameravali da krenu ili su već krenuli, ako ne oružjem onda bar u medijima i propagandi, protiv Srbije i srpskog naroda. U slovenačkoj režiji i šiptarsko-slovenačkoj koprodukciji Slovenci su Srbiju prvo napali i pokušali da poraze sa Šiptarima Kosova. Znali su da su Srbi tu najosetljiviji, da je to njihova Ahilova peta. Smetali su im, kao i u tom pogledu podjednako inferiornim Šiptarima, i ne samo njima, dokazi i simboli srpske stare državnosti i prelepi srednjovekovni spomenici kulture… Ali i savremena prirodna, pogotovo rudna i energetska, bogatstva i industrijski potencijali koje je Srbija na tom području stvorila. Trebalo je Srbima, i u oblasti kulture i u privredi, uz pomoć Šiptara, uništiti ono što im je posle brojnih prethodnih razaranja još preostalo. Trebalo je Srbe, bar na taj način, svesti na nivo svoje i šiptarske istorijske moralne i kulturne inferiornosti.
Pa i pored svih tih saznanja ostaje teško objašnjivo zašto su Slovenci, kada su se već osamostalili i stvorili svoju državu i time ostvarili svoje ambicije, nastavili da podržavaju Šiptare, svesrdno se stavili na stranu Franje Tuđmana, Alije Izetbegovića, NATO pakta i svih koji su, ne birajući sredstva ni načine, nastojali da satru srpski narod.
Upotrebljena sredstva i metodi u razbijanju Jugoslavije svoje poreklo vuku prevashodno iz Slovenije. Možda više nije bitno pitanje ko je sve učestvovao u osmišljavanju toliko prljavog nasrtaja na vlastitu državu. Slovenci se u tom osmišljavanju ne mogu izostaviti. Blokada kasarni i uskraćivanje hrane i vode, zastrašivanje i maltretiranje neslovenačkog stanovništva, isturanje dece i žena kao zaštitnog kordona pri oružanim akcijama, sprečavanje zdravstvene zaštite ranjenicima i bolesnim, logori, blokada drumova i saobraćajnica, ubistva zarobljenika, ubistva čak i regruta, najčešće kukavički u potiljak i sa leđa, hladnjače za transport mrtvih i ranjenih, zahtevi NATO paktu da se angažuje u sukobu i bombarduje Beograd i Srbiju, otpuštanje sa posla i progoni, uz Gebelsovsku propagandu, lansirani su iz Slovenije, od njenih intelektualaca i njenog državnog i političkog rukovodstva. To je trajalo sve do NATO bombardovanja Srbije 1999. pa i potom. Isti recept, kao efikasno sredstvo u borbi i satanizaciji Srba, potom su preuzeli F. Tuđman i A. Izetbegović. Nije poznato da li su Slovenci imali i svoje instruktore u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali je poznato da su imali svoje dobrovoljce u muslimanskim i hrvatskim jedinicama koje su se u tim bivšim jugoslovenskim republikama borile protiv Srba i učestvovale u uništavanju srpskih naselja i masakrima srpskog stanovništva. Poznato je i da su izdašno učestvovali u naoružavanju paravojnih i vojnih jedinica hrvatske i muslimanske armije za sve vreme međunarodnih sankcija koje su proklamovale OUN, znači u vreme zabrane naoružavanja sukobljenih strana. Slovencima ni ta zabrana nije mnogo značila ako se njenim narušavanjem moglo naneti zlo Srbima.
Najmanje jednu deceniju iz ove bivše jugoslovenske republike, danas samostalne države, nije izgovorena objektivna reč o Srbiji ili srpskom narodu. Ali je za to vreme izgovoreno i napisano sijaset uvreda i pogrda protiv Srba u Hrvatskoj, protiv Srba u Bosni i Hercegovini, protiv Srbije i Jugoslavije… Posle dejtonskog dokumenta, pogotovo posle svrgavanja Slobodana Miloševića, kada je došlo vreme da se Jugoslavija ponovo primi ili da obnovi svoje članstvo u raznim međunarodnim organizacijama, slovenački predstavnici su bili ti koji su prvi osporavali srpska i jugoslovenska prava u tim institucijama. Kolika je moralna i politička beda slovenačke države i njenih predstavnika najbolje može da ilustruje činjenica da ta novopečena država nije ni znala za sebe kada je Kneževina, a potom i Kraljevina Srbija u pretprošlom i početkom prošlog veka bila osnivač tih istih međunarodnih institucija. I to je trajalo sve dok se nije ukazala prilika da se srpsko tržište može otvoriti za slovenačku robu i njene stare aspiracije na ovim prostorima.
Mnogi događaji iz prošlosti pokazuju koliko se licemerja sa slovenačke strane krilo u vozovima navodnog bratstva i jedinstva kojima su se svake godine uzajamno posećivali nekadašnji srpski domaćini i njihovi slovenački gosti, prognanici iz vremena Drugog svetskog rata. Nakon pola veka u Srbiju su ponovo stizale izbeglice iz Slovenije. Ali ovog puta to nisu bili od Nemaca proterani Slovenci, već od Slovenaca proterani Srbi koji su decenijama živeli i radili u toj republici. Proterali su ih isti oni koji su 1941. pred nemačkom i italijanskom okupacijom zaštitu našli u Srbiji. U vreme sankcija i ekonomske blokade, kad se u Srbiji sve teže živelo, ne javiše se slovenačka navodna braća i prijatelji da iskažu razumevanje i upute bar reči utehe svojim nekadašnjim domaćinima. Da na srpsku dobrotu uzvrate svojom slovenačkom dobrotom. Naprotiv, umesto reči razumevanja i utehe, hrane, lekova ili odeće, Slovenci su se potrudili da svojim nekadašnjim domaćinima u čačku, Kraljevu, Milanovcu, Užicu ili Kruševcu pošalju mrtvačke kovčege sa telima mučki ubijenih sinova i unuka. Oni koji su se vratili živi poneli su uspomenu na najraznovrsnija zlostavljanja i fizičku torturu pretrpljenu u slovenačkim logorima i teške reči uvreda, zasnovanih isključivo na nacionalnoj osnovi. Prema još odavno objavljenim podacima jugoslovenskog Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, sa sedištem u Beogradu, u Sloveniji je tokom proteklog rata bilo preko 20 logora za Srbe, a nalazili su se u veoma različitim neuslovnim objektima, pa i u starim davno napuštenim rudarskim oknima.
Šta posle svega što se poslednjih godina dogodilo ostaje srpskom narodu kao uspomena na Slovence sa kojima su toliko dugo živeli u istoj državi. Ostaju im slovenačke reči uvreda i himne mržnje ispevane ne jedino u stihovima „Srbe na vrbe“, već i kasnije. Ostaje im da pamte slovenački doprinos ranijem i ovom poslednjem stradanju koje traje već više od deset godina. Ostaje im da više ne zaboravljaju i ne opraštaju, poput svojih predaka. Ostaje im, kad se ukaže prilika, da ne uzvrate Slovencima istom merom. Ostaje im da čuvaju uspomenu na ponovo ubijanu decu, ranjenike i logoraše, nekadašnje regrute i da se zbog toga ne svete. Ostaje im da sačuvaju svoju urođenu trpeljivost i čovekoljublje što Srbima nikada nije teško padalo.
Objavljeno u „Književnim novinama“, br. 1051, od 1-15. februar 2002.
Milivoje Ivanišević
