U polutami sobe, u
prizemlju posleratne zgrade, u ulici platana kroz čije je krošnje svetlost
teško nalazila put, ispod drvenih polica sa knjigama prekrivenim debelim slojem
fine prašine, stajao je kauč. Na njemu su, jedna pored druge, sedele dve žene. Taj
prizor: tamni tonovi i duboke senke, nepomične ženske siluete koje uspravno
sede jedna uz drugu – mogao bi biti prenet na platno i izložen u nekoj
slikarskoj galeriji.
Dve žene različitih
godina sede mirno, kao da se pre tog momenta nije dogodilo ništa i kao da za
njim ništa ne sledi. Nikakav pokret, zvuk. Kada bi čovek pogledao tu sliku na
platnu, na nekom zidu, stajao bi pred njom pokušavajući da dokuči njenu priču. Svaka
slika ima svoju priču. Svaka slika ima onoliko priča koliko ima posmatrača. Evo
jedne priče:
Nešto ranije, mlada žena
je ušla u hladnjikav ulaz zgrade, popela se uz nekoliko stepenika, zastala
ispred vrata, duboko uzdahnula i pritisla taster kojim je najavila svoj
dolazak. Druga žena, koja je izgledala kao starija verzija prve, otvorila je
vrata, prethodno takođe duboko uzdahnuvši. Svaka je svoj uzdah ostavila za
sobom. Uzdah iz predsoblja stana izleteo je napolje, sreo se sa onim drugim i
poverio mu tajnu, a ovaj mu je tajnom uzvratio. Poletevši zajedno, uznemirili
su pramen proređene kose muškarcu koji je silazio niz stepenice. Tako su uzdasi
razmenili ono što su žene odbacile, kako bi se jedna drugoj pri susretu
osmehnule. Kao po dogovoru, prišle su kauču i sele.
Tog trenutka zamišljeni
slikar počeo je da slika. Dok je pravio skicu, razmeravajući prostor kako bi
odredio proporcije, dok se on bavio tim delom svog posla, one su ćutke sedele. Kad
je počeo da meša boje i grubo ih nanosi na podeljene površine platna, mlada
žena je pogledala stariju. Ova se nije okrenula da uzvrati pogled. Gledala je
kroz prozor, kako tama polako žvaće belinu brezine kore. Čuvši njen pogled, i
mlađa se zagledala u brezu. Kao da je to najvažniji posao na svetu, upijale su
stablo breze i brzo, spretno trpale je svaka u sebe, da sklone brezu od mraka
koji će je za neki minut progutati. Zašto je to bilo toliko važno, pokazaće se
mnogo godina kasnije. Tada, one to nisu znale. Samo su pratile tok dešavanja u
prirodi i prepuštale da ih nosi, što inače u svojim životima nisu često činile.
Ali, ništa u ovoj sceni nije bilo ni nalik njihovim stvarnim životima. To što
se dešavalo izgledalo je kao film o tuđem životu i one su bile zbunjene svojim
ulogama u njemu.
Zamišljeni slikar je
radio svoj posao. Nije bilo teško slikati ove žene. Bile su dobri modeli: nisu
se micale, nisu menjale izraze lica, nemo su gledale – pravo u njega, činilo mu
se. Mladoj ženi je brzo oslikao lice, tamno uokvirene oči, po crvenkastoj kosi
je lako napravio senke. Figura takođe nije predstavljala problem za slikara.
Malo se namrštio zbog nepravilno odabranih nijansi košulje i suknje, te je
pomislio da ih oboji drugačije, ali je odustao. Nerado je menjao takve
detalje, jer nije znao kako će se promena odraziti na atmosferu slike (nije to
bio baš vrhunski slikar). U sobi je bilo malo svetla i mnogo senki, pa je
senčenjem ublažio nesklad u njenom izboru boja. Do malog problema je došao kada
je trebalo da naslika njene oči. Verno ih je prikazao: oblik, boju, sve oko
njih… Imale su sjaj, što je uobičajeno. No, bio je tu neki izraz, čudan,
neuhvatljiv, koji se menjao.
Oskudno svetlo je sve brže jenjavalo i na čas se
umrsi u nemir, inače poguban za uspeh u njegovom poslu – da neće uspeti da
prenese poruku tog pogleda. Zapitao se gledajući na mahove svoj rad i model, da
li je to uopšte toliko bitno. Da ne izgubi dragoceno vreme oko možda
beznačajnog detalja? Nije voleo takve dileme pa je poželeo da krene četkicom na
drugo mesto, ali mu je pokret vratio onaj okvir, pozadina i dubina u njenim
očima. Odlučio je da to ne može da zanemari. Udahnuo je i pustio ruku,
oslobodivši je stega plana i bilo kakve kontrole, i ona je uradila svoje. Bio
je zadovoljan: pogled mlade žene na slici bio je nedokučiv i to će svaki
posmatrač moći da uoči. Nije uspeo da otkrije tajnu, ali ju je dočarao. Tako i
život radi: svuda nam pokazuje tajne, a ne otkriva ih.
Stariju ženu je brzo
oslikao. Likom je bila slična mladoj, sa nešto ređom kosom, držanja tela skoro
identičnog, vrlo sličnih očiju. Njen pogled je bio tužan. Ne tužan u tom
trenutku, već tužan oduvek. Tu za njega nije bilo tajne i zato je taj deo posla
bio lak. Zadovoljan i smiren, opušteno je radio ostale delove slike: nameštaj,
vrata… Svetla već skoro da nije bilo i ostalo mu je da senčenjem dovrši posao.
Za to vreme, među
akterima ove priče, a modelima za sliku, događala se životna drama. Obe su bile
veoma uplašene. Obe su osećale krivicu. I obe su bile nemoćne da bilo šta
promene. Znajući to, ćutale su. Možda je trebalo da mlađa zagrli stariju, da
zaplače (kao što je danima unazad plakala u sebi) i kaže: „Mama, žao mi je.
Mnogo mi je žao. Volim te i strah me je što ću te izgubiti.“ Ali, kako? Kako je
mogla to da joj uradi, da potraži od nje utehu, kad je znala da se i ona plaši,
mnogo više? Kako je smela da joj pokaže svoj strah i nemoć i da joj time oteža
patnju?
Možda je majka trebalo
nju da zagrli i kaže: „Ćerko, plašim se smrti i žao mi je što ću te ostaviti.
Mislila sam da ću živeti dovoljno dugo da ti pokažem koliko te neizmerno
volim.“ Kako, kad je znala koliko ju je
bolela smrt majke?
Nikada nisu bile bliske.
Nisu jedna drugoj mnogo govorile o osećanjima. Ova majka je volela toliko
duboko i skriveno, da je ćerki bilo teško da shvati tu ljubav. Više njene
ljubavi u detinjstvu je pretpostavila nego videla. Majka je svoju ljubav nekako
vraćala u sebe. Iz nekog razloga nije umela da je pokazuje. Sada je suočavanje
sa nedostatkom vremena učinilo da osećanja udaraju i gruvaju, da hoće da
provale napolje, tražeći od nje da ih pusti, i ona se u njima gušila. Ćerka je
želela da joj olakša, možda tako što bi joj rekla da je razume, da ju je uvek
razumela, i da zna koliko je voli. Ali, nedostatak vremena ju je plašio. Nije
želela da otežava. Bilo je već dovoljno teško. I tako je svaka iz svojih razloga ćutala. Reči
bi bile suvišne. Ili: nema reči za ovakve situacije u životu.
Pored kauča na kome su
sedele stajao je tranzistor, iz koga su sve vreme dopirali tonovi nekih, za
njih dve, nebitnih melodija. Kad su se začuli prvi taktovi „Slovenske“, majka i
ćerka su se neznatno pomerile. Mali, sinhronizovani pokreti, samo milimetar
jedna prema drugoj. Unutar njih, duše su prevalile milje koje su ih decenijama
razdvajale, da bi se bez dodira, suza i reči sastavile u večnom zagrljaju, u
stihovima: „Zašto se sve to dešava, da l’ čovek išta rešava, il’ smo samo tu
zbog ravnoteže među zvezdama?“
Žene su se okrenule i
videle, svaka u očima one druge: ljubav, strepnju, strah, tugu, utehu, nemoć –
sve.
Majka je otišla i odnela
svoju sliku ko zna gde… Među zvezde.
Ćerka se, sticajem čudnih
okolnosti, nastanila u Slovenskoj ulici. Čuva svoju sliku na onom posebnom
mestu u srcu, jednom jedinom mestu u Vasioni. Ponekad, u retkim prilikama,
sluša „Slovensku“.
Slikar je izmišljen zbog
priče.
Priča o brezi tek treba
da bude napisana.
Balašević uvek nađe način
da se umeša u svačiji život.Original Article
