Težak je posao deliti nevolju po rangu, gldene raspoređivati po klasama, za nesreće i patnje utvrđivati stepene i vrste. Propali su gladni i nemoćni Belgijanci, gladni su i nesrećni Jevreji i Poljaci u krajevima oko Visle, a isto tako i u Galiciji. nesrećni su , gladni i opljačkani , i Srbi. Ali ko bi se drznyuo na poređenje, čija je nesreća veća, čija glad strašnija i neizdržljivija: Jevreja, Belgijanaca, Srba? Kojom se to čašom mogu izmeriti i porediti suze, gde li je ono pouzdano merilo kojim bi se mogla izmeriti težina uvrede i patnje! Sve su suze gorke.
Sa širokom osetljivošću i dobrotom, koja će oplemeniti epohu najkrvavijeg od svih ratova i mrtvu vodu pustošenja prevoriti u živu vodu ljubavi i podviga, naš narod odvojio je deo svoje kriške i dao pomoć Poljacima, dao Jevrejima i Belgijancima. Ali tu pomoć još nije dao Srbima, a Srbima je teško , vrlo teško. Ne smem vršiti poređenja – ali teško im je i gore nego ikome u svetu. Naprotiv, čuje se svakoga dana izmučeno saopštenje:“Ništa, ništa, držimo se! Borite se za našu zajedničku svetu stvar, a mi ništa – držimo se.“.
I samo onaj koji predano osluškuje rapavost toga delekoga i bolnoga glasa, samo onaj koji opaža, kako taj glas iz dana u dan slabi od neprekidnoga gubljenja krvi, osetiće u njemu i najdublju tugu i očajanje – skoro užas! Ovaj rat počeo je sa Srbijom. Prvi čovek koji je poiginuo u ovoj velikoj borbi naroda bio je Srbin. To se ne može zaboraviti, to će zabeležiti istorija. I od toga prvoga poginulog Srbina pa do onoga juče, ubijaju ih i danas, sada , ovog trenutka – već je četiri meseca. četiri meseca bori se ovaj mali, osamljeni, herojski narod.
… Ali, koliko će to još trajati?
O sirotinji Srbije mi dosta znamo, ali su nam o njoj mnogo više kazivali Nemci. Sa nezgrapnim podsmehom sitnog palnčanina, sa uverenjem tupavih ljudi da je to oštroumno i zabavno – u hiljadama karikatura prikazivali su nam „Srbiju“: njene udžerice, njene bose vojnike i izdrpane ministre, njenog Prestolonaslednika Aleksandra kako sam sebi krpi opantalone. Ali, ukoliko se više u podsmeh razvlačilo spljošteno lice nemačkog palančanina,utoliko se više žalošću i bolom punilo naše srce…
Ako je istina što se govor, tj. da srpski vojnici bosi idu u rat, da nemaju ni novca ni lekara, ni lekova – utoliko žalosnije , utoliko strašnije ! Govori se čak da je njihovo „strateško“ odstupanje – manevar hrabrih jadnika, koji namaju dovoljno municije za borbu, pa zago i odstupaju. Kažu da je sve muško stanovništvo u ratu , čak i starci i dečaci … pa otkud i možete u tako maloj državi biti još naroda, kada ona izdržava treću godinu rata, i kada je sav svoj podmladak prinela na žrtvu krvavome Molohu. Ostala su samonemoćni starci i mladi pupoljc, koji još ne uspeše ni da odrastu, a mora se tući, do smrti tući!
A još ne zaboravite da se sa Srbijom ne ratuje. ne zaboravite da se to naziva „Kaznena ekspedicija“. Na Srbiju ne ide vojska , ne idu vojnic, ni oficiri – nego dželati, koje predvode austrijski „ober“ celati. U ratu ima kakvih – takvih pravila, ovanjih popuštanja, makar spoljašnje korektnosti: narod je u strani, vojske se tuku sa vojskama – i to je rat. Ali gde su međe i granice Kaznenoj ekspediciji koja ima jedan jedini cilj – oštro kazniti i uterati strah … Sa izrazom podlog nekoristopljublja, Austrijanci su ponosito izjavili još u početku rata, da oni ne traže „teritorijalna povećanja“. Oni hoće samo srpsku krv, srpski užas, srpsku nesreću.
Oni su i istažna vlast, i sudije i dželati – eto ko su Austrijanci u ovom sramnom pohodu na jednu već umorenu i malaksalu državu. Njihova je cinična lozinka “ Koliko savladam, toliko ću istrebiti“ – pa razume se da će slabi, koje je najlakše savladati, najviše i platiti slavu austrijskog pravosuđa.
Doista nečuveno! Svesno , sa odvratnim cinizmom, kojemu nema primera, pred očima celog civilizovanog sveta, skoro sa plakatima o svemu tome – Aistrjanci se spremaju da celu srpsku državu pretvore u jednostavno gubilište od hiljada kvadratnih kilometara, svako drvo u vešala za Srbina, svaku srpsku glavu – u materijal za dželata. Doista nečuveno!
Ceo njegov istrorijski život – to je život surovog mučenika trudbenika, koji jedom rukom drži ašov, a drugu je podigao za zaštiti glavu svoju. Njegov život je spisak mučenika u mučeništva za slobodu, beskrajni niz rapetih, raspeth, rasp0etih! On u toku stoleća nije imao trenutak odmora, on nije osetio sreću obične bezopasnosti. Dotle se Švaba bogatio , asfaltirao ulice, imao gotske verthajme i Aleju pobede!
A evo što još ne smete zaboraviti, misleći o Srbiji: nas Ruse u Srbiji vole – toplom, iskerenom, nežnom ljubavlju. Pokušajte ma ko od vas proći sada njenim okrvavljenim poljima i gradovima … i vama će izgledati da ste kakav moćni vladalac, prorok, anđeo Božji – sa takvom će vas ljubavlju i poštovanjem primiti ovi izmučeni ljudi! Poslednju svoju prostirku staviće pod vaše ruske noge. odvojiće od svouih gladnih usta poslednju krišku hleba i sa božanstvenom izdašnošću siromaška ugostiće svas, svog najdražeg gosta iz mile Rusije. A znate li koga oni – moleći se Bogu – pominju pre svoje dečice? – Rusiju. Hiljadu godina, očekujući sunce, znate li na koju stranu gledaju njeni raspeti mučenici, znate li koje upućuju suze i uzdahe matere mučeničke dece? – tamo gde se iza sive magle svetle prema nebu zlatna kubeta moskovskog Kremlja.
Nas Ruse ljudi veoma malo vole i poštuju. – „Varvari“! To je nedavno vikao na nas Karl Libkneht :“Varvari , treba vas proterati preko Urala!“ Zato smo još više dužni čuvati i ceniti srpsku nežnu i proverenu ljubav; a njoj je zaloga ne sao srpskog nego i našeg preporođaja. Udeljujte ljubav! Razmnožavajte ljubav! Ako se dugi narodi bore za vlast nad svetom , nama je još potrebno da verujemo za poštovanje – delite ljubav. RAzmnožavajte rusku darežljivost. Razmnožavajte velikodušnost svoju! Pomozite Srbinu, koji nemo i bez reči toči svoju krv.
