Priznanje licne krivice ako ona stvarno postoji jeste moralni cin, ali je stvar u tome što je to ona to ucinila na pogrešnom mestu, pogrešnim ljudima po pricipima trgovine, a nije imenovala glavne krivce za tragediju svoga naroda i svoju.
Danas, 18. decembra 2002, završen je krivicni postupak protiv Biljane Plavšic, bivšeg visokog politickog funkcionera Srba u Bosni i Hercegovini u vreme zlocinackog secesionistickog rata tamo od 1992. do 1995. godine, i predsednice Republike Srpske jedno vreme nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, nakon što je promenila mišljenje i izjasnila se da priznaje krivicu za zlocin protiv covecnosti. Kazna ce biti izrecena u januaru naredne godine. Tužilaštvo je danas predložilo sudijskom vecu kaznu od 15-25 godina zatvora, dok je odbrana izjavila da bi svaka kazna preko 8 godina – imajuci u vidu starost optužene koja ima 72 godine, bila ravna doživotnoj robiji. Za one koji ne priznavaju ovu instituciju za legalan i legitiman medunarodni krivicni sud – medu koje spada i autor ovih redova – citav postupak protiv Biljane Plavšic i drugih lica koja se nalaze u njegovoj vlasti u haškom zatvoru Ševeningenu, ukljucujuci naravno i Slobodana Miloševica, bivšeg predsednika Jugoslavije i Republike Srbije, pravno ne znaci ništa, to jest ne može da ima nikakve medunarodnopravne posledice. Sve odluke ove nelegalne i nelegitimne institucije su pravo nevaljane i ne mogu imati znacaj presedana u medunarodnom pravu. Rec je o instituciji koju je osnovao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija pod pritiskom Sjedinjenih Americkih Država i protivno Povelji Ujedinjenih nacija . Neki politicki razlozi – „politicki“ u najprljavijem smislu te reci – su naterali SAD da to ucini. Nije predmet ovog teksta da ulazi u te razloge, ali, verovatno su dva bila najodlucnija: imperijalisticka želja za svetskom dominacijom i razbijanje SFR Jugoslavije kako bi se na jugoslovenskom protoru stvorile mini države s kojima ce se moci manipulisati, a muslimanima u Jugoslaviji – koje je trebalo udobrovoljiti da bi se otupila njihova oštrica protiv Izrćla – obezbedila „Muslimanija“ u srcu jugoistocne Evrope. Licna mržnja protiv Srba od strane Madlen Olbrajt, koja je nazvana „majcicom Tribunala“, je po svoj prilici takode imala odredenu ulogu (2)
MKTJ je osnovan rezolucijom Saveta bezbednosti UN 827 od 25.maja 1993, na šta on po Povelji UN nije imao prava. Istom rezolucijom usvojen je i Statut tog tribunala, koji je takode, razume se, nelegalan i nevažeci kao pravni dokument. Od svih lica koji su u vlasti Tribunala u ševeningskom kazamatu – koji je bio za vreme Drugog svetskog rata zatvor Gestapoa u kome su muceni clanovi pokreta otpora – jedino je Slobodan Miloševic cvrsto dosledan u nepriznavanju te institucije i u svojim nastupima to u „procesu“ protiv njega u svakoj pogodnoj prilici ponavlja. U tome ima pomoc Jugoslovenskog komiteta za odbranu, Medunarodnog komiteta i više nacionalnih komiteta, medu kojima je narocito aktivan nemacki. I naravno veceg broja pojedinaca – medunarodnih pravnika, politicara, pisaca i posebno Ruske dume. Objektivno, Haški tribunal je gori od Hitlerovih i Staljinovih sudova, jer ti sudovi su imali bar formalni legalitet, a Tribunal nema ni legalitet ni legitimitet. Sigurno je da niko normalan u medunarodnoj zajednici ne želi da pretvori Savet bezbednosti u nekakvu svetsku vladu koja ce imati i zakonodavnu nadležnost da propisuje medunarodna krivicna dela. Nije bez znacaja i argument da Tribunal može da sudi samo malom broju osumnjicenih (recimo stotinak) dok je broj unih koji su pocinili zlocine bar deset puta veci. Znaci, po prirodi stvari, ipak su nacionalni sudovi ti koji mogu doneti pravdu na ove prostore.
Ja u pocetku nisam osporavo legalnost Tribunala i njegovog Statuta. Smatrao sam da ce Tribunal suditi najglavnijim krivcima za jugoslovensku tragediju – otprilike dvadesetak lica – i zato sam još 1995. godine dokumentovano Tribunalu poslao krivicnu prijavu protiv ovih lica: Franje Tudmana, Alije Izetbegovica, Milana Kucana, Kire Gligorova (vode secesionizma) i sledecih njihovih inostranih podstrekaca, pomagaca i finansijera: Hansa Ditriha Genšera, Helmuta Kola, Klausa Kinkela, Peter Aleksandar Rupert (lord) Karingtona, Robera Badintera, Bila Klintona, Alojza Moka, Geze Janevskog, Karola Vojtiule (papa Jovan Pavle II), Džemsa Bejkera, Hansa van den Bruka i Franca Vranickog, smatrajuci ih glavnim krivcima za izazivanje secesionistickih ratova u Jugoslaviji, protivno medunarodnom pravu i Finalnom aktu KEBS-a. Za kršenje Ustava SFRJ i KZ SFRJ tražio sam da domaci sudovi sude Borislavu Jovicu, Stipi Mesicu, Janezu Drnovšeku, Anti Markovicu, Veljku Kadijevicu, Budimiru Loncaru i drugima što nisu preduzeli mere zaštite države u skladu sa Ustavom, KZ i datom zakletvom prilikom preuzimanja dužnosti i od koje su dobijali debele pare. (3) – Pošto Tribunal nije hteo da povede postupke protiv glavnih krivaca, postalo mi je jasno da se uopšte ne radi o sudu pravde vec o politickoj kreaciji najekstremnijih antisrpskih rasista i, kasnije, orudu NATO za dominaciju. Umesto da sudi tim krivcima, taj „sud“ se okomio na Slobodana Miloševica, coveka koji je radio najprirodniju stvar na svetu – nastojao da odbrani državu, svoju domovinu, od oružanih napada podivljalih secesionista NATO agresije i porobljavnaja.
No, bez obzira na sve to, slucaj Biljane Plavšic se mora detaljno analizirati ne samo sa politickog nego i sa pravnog aspekta, jer nije mali borj onih u svetu – a nažalost i u Jugoslaviji i Republici Srpskoj – koji smatraju ili da je MKTJ ipak legalan medunarodni krivicni sud a njegov Statut odraz pozitivnog medunarodnog krivicnog prava ili, pak, da ne treba da se insistira na ilegalnosti Tribunala jer su dva njegova cilja – kažnjavanje pocinilaca ratnih zlocina i uspostavljanja mira i pomirenja na protorima bivše Jugoslavije – opravdani, racionalni i moralni.
Da vidimo, dakle, da li oni imaju argumente za svoje takve stavove u svetlosti onog što je ucinila Biljana Plavšic, zanemarujuci pri tome pitanje legalnosti i legitimiteta Tribunala i njegovog statuta. Dakle, ispitajmo slucaj Biljane Plavšic kao da se radi o pravom sudu.
Šta je dovelo do toga da ona promeni mišljenje o svojoj krivici koju je pred Tribunalom najpre negirala? Iznenadeni vešcu da je Biljana Plavšic priznala svoju krivicu za šta je optužena od Tribunala, Srbi iz dijaspore, koji više od nas u zemlji osecaju satanizaciju srpskog naroda na Zapadu, su putem Interneta uputili njoj, javnosti i politickim faktorima Jugoslavije i Republike Srpske nekoliko pitanja na sledeci nacin:
Secamo se Vase dobrovoljno donete, savesne, odluke da kao optuzena ucestvujete na Medjunarodnom sudu u Hagu za zlocine u (SFR) Jugoslaviji radi pomoci u utvrdjivanju istine o ucesnicima i dogadjajima. Secamo se Vaseg prvog istupanja na tom Sudu, u Hagu, kome ste se obratili recima „Casni Sude“. Potom ste pod zakletvom izjavili, i svojom cascu garantovali, da niste krivi po optuzbama protiv Vas, tj. da niste odgovorni za ucinjene zlocine. Ovih dana saznajemo preko video snimka iznetog na Sudu u Hagu da ste u Beogradu, u atmosferi i ambijentu skrivenog, od strane Suda u Hagu posebno cuvanog, lica, opovrgli svoju, pod zakletvom i sacsu garantovanom, prvobitnu izjavu, odnosno da ste izjavili da ste odgovorni za zlocine.
Postovana gospodjo Plavsic, nekadasnja predsednice Republike Srpske, mi Vas najlepse molimo da javno, preko televizije i radija, na konferenciji za stampu, u Beogradu, izlozite sledece:
Je li tacno ono sto je na video snimku na Sudu u Hagu izlozeno kao Vasa dobrovoljno i slobodno data izjava, a koja opovrgava Vasu raniju izjavu na Sudu u samom Hagu? Koja je od te dve izjave tacna, istinita, koja iskazuje istinu? Ako je ova poslednja izjava sa video snimka tacna, onda Vas molimo da objasnite za koje ste zlocine i zasto odgovorni? Ako je ipak prvobitna Vasa izjava na Sudu u samom Hagu istinit iskaz, onda Vas molimo da objasnite pod kojim ste okolnostima dali izjavu prikazanu na video snimku na Sudu u Hagu. Postovana gospodjo Plavsic, Vi dobro znate da je Srpski narod ulozio i svoju Kraljevinu i generacije svoje najbolje dece ne samo da bi se on oslobodio i ziveo u slobodi, vec da bi se oslobodili i svi ostali jugoslovenski narodi, i da bi svi zajedno ziveli u prijateljstvu. Vi znate da je Srpski narod trpeo previse pod vlascu Josipa Broza samo da bi se sacuvao mir. Vi znate da je Srpski narod u Bosni i Hercegovini zeleo da nastavi da zivi u miru zajedno s ostalim jugoslovenskim narodima u zajednickoj drzavi – Jugoslaviji, a ne da se iz nje izdvaja. Vi znate da se on tako izjasnio na referendumu. Vi znate da su i u zemlji i u inostranstvu postovani rezultati referenduma svih drugih naroda (cak i Republika, a suprotno Ustavu SFRJ), i da su omalovazili jedino referendume Srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i Krajini. Vi znate da su po Ustavu SFRJ pravo na samoopredeljenje nije bilo dato ni jednoj Republici. Vi znate da je S. R. Bosna i Hercegovina bila Republika tri ravnopravna i konstitutivna naroda: Muslimanskog, Srpskog i Hrvatskog naroda.
Vi znate da je agresija naterala Srpski narod na opravdanu odbranu; agresija koja je u Bosni i Hercegovini pocela muslimanskim ranjavanjem mladenaca i ubistvom mladinog oca na njenoj svadbi u Sarajevu samo zato sto su ona, mlada, i mladozenja bili Srpkinja i Srbin. Vi znate da se agresija nastavila upadom hrvatskih paravojnih jedinica u Bosanski Brod gde su oni masakrirali Srbe ukljucujuci i gradonacelnika, a da bi se sledeceg dana sjedinili s muslimanskim paravojnim jedinicima u srpskom selu Sjekovcu gde su spalili stanovnistvo i selo. Vi znate da se agresija rasplamsavala u zlocine klanja Srba oko Vlasenice i Bratunca. I mi to sve znamo. Imamo ili smo imali i prijatelje i rodjake, imali jer su neki stradali kao nevine zrtve. Vi isto tako dobro znate iz tog vremena apel njegove svetosti srpskog patrijarha Pavla svim Srbima da ne podlezu mrznji i da ne cine zlocine.
Vi ste bili Predsednica Republike Srpske. Vasa je moralna, materijalna, nacionalna i sluzbena obaveza da javno, kao slobodna licnost, objasnite pre svega narodu Republike Srpske, a potom i Srpskom narodu, kao i Muslimanskom i Hrvatskom narodu, sta ste stvarno cinili i za sta ste Vi odgovorni u odnosu na optuzbe protiv Vas iznete na pocetku sudjenja Vama na Sudu u Hagu. Ako je Vasa izjava izneta na video snimku na Sudu u Hagu tacna i istinita, onda Vas ponovo molimo i da objasnite Srpskom narodu zasto ste izneverili srpski moral, dostojanstvo Srpskog naroda, njegovu humanost prema ostalim jugoslovenskim narodima i zasto niste to izlozili prvo svom narodu u Republici Srpskoj? Zasto ste onda izneverili poverenje i pocast koje Vam je narod Republike Srpske ukazao? Ako je ipak Vas prvobitni iskaz na Sudu u samom Hagu tacan i istinit, onda Vas jos jednom molimo, kao damu koja je prihvatila to poverenje i tu najvisu pocast svog rodnog naroda, kao nekadasnju Predsednicu Republike Srpske, da javno izlozite istinu o tome sta Vas je navelo da date iskaz prikazan na video snimku na Sudu u Hagu kojim ste opovrgli svoj iskaz pod zakletvom i garantovan Vasom cascu.
Sudeci po njenom držanju na završnom procesu u Tribunalu, i po njenoj besedi tom prilikom ovakvi i slicni apeli njoj, javnosti i relevantnim faktorima u Srbiji i Republici Srpskoj nisu imali nikakvog efekta. Šta je razlog da ona cak nije u svojoj besedi ni spomenula najosnovnije cinjenice, koje su, kako se to kaže, poznate i vrapcima na grani, koje bi istinski osvetlilo dogadaje u Bosni i Hercegovini za koje se ona optužuje i za koje je on pred „casnim sudom“ priznala krivicu? Ali, evo te besede u celini; možda ona krije odgovor na ovo bitno pitanje:
Gospodine Predsjedavajuci, gospodjo Tuziteljice, branioci – zahvaljujem se sto ste mi pruzili priliku da danas govorim. Prije skoro dvije godine dosla sam ovde kao optuzena za ucesce u zlocinima protiv drugih ljudskih bica, pa cak i protiv covjecnosti. Dosla sam iz dva razloga: da se suocim sa ovim optuzbama i da postedim moj narod – jer je bilo jasno da bi oni platili cijenu bilo cijeg nedolaska. Do sada sam imala priliku da preispitam ove optuzbe, i da ih, zajedno sa mojim braniocima, provjerim i procjenim. Sada sam se uvjerila i prihvatam da su vise hiljada nevinih ljudi bili zrtve organizovanog i sistematicnog djelovanja da se uklone Muslimani i Hrvati sa podrucja koje su Srbi smatrali svojim. U to vrijeme, ja sam olako ubjedila samu sebe da je ovo pitanje opstanka i samoodbrane. U stvari, i vise od toga – nase rukovodstvo, ciji sam bila neophodan dio – vodilo je poduhvat koji je za zrtve imao nebrojene nevine ljude. Objasnjenja samoodbrane i opstanka ne pruzaju opravdanje. Na kraju, cak i nasi sunarodnici su rekli da smo u ovom ratu izgubili svoju plemenitost.
Postavljaju se ocigledna pitanja: ako je ova istina sada tako jasna, zasto je ja nisam vidjela ranije; i – kako su nase rukovodstvo i oni koji su ga slijedili mogli pociniti takva djela? Odgovor na oba pitanja je vjerujem – strepnja – zaslepljujuca strepnja koja je dovela do opsesije, narocito za one od nas za koje je Drugi vijetski rat ziva uspomena, da Srbi vise ne dopuste sebi da budu zrtve. cineci ovo, mi u rukovodstvu smo prekršili najosnovniju duznost svakog ljudskog bica – duznost da se uzdrzi i postuje dostojanstvo drugih. Bili smo opredeljeni da ucinimo sve sto je neophodno da prevladamo. Iako sam vise puta bila upoznata sa navodima o surovim i neljudskim postupcima protiv ne-Srba – odbila sam da se sa time suocim, ili cak da ih provjerim. Ustvari, ja sam se potpuno predala govorenju o nevinim srpskim zrtvama ovoga rata. Ovaj svakodnevni rad potvrdio je moje uvjerenje da se borimo za svoj opstanak, i da je u ovoj borbi medjunarodna zajednica nas neprijatelj. I tako sam ja jednostavno poricala te navode, cak ih i neprovjeravajuci. Ostala sam sigurna u mom uverenju da Srbi nisu sposobni da ucine nesto tako. U ovoj opsesiji da vise nikada ne postanemo zrtve – dopustili smo sebi da postanemo pocinioci.
Culi ste jucer, a i delimicno danas opsirno o patnjama koje su ovim prouzrokovane. Ja prihvatam odgovornost za moj udeo u tome. Ova odgovornost je moja – i samo moja. Ona se ne proteze na druge lidere i njihovo pravo da se brane. Ona se zasigurno ne proteze na nas srpski narod, koji je vec platio visoku cijenu za postupke naseg rukovodstva. Saznanje da sam odgovorna za takve ljudske patnje i za kaljanje ugleda mog naroda, uvjek ce ostati dio mene.
Postoji pravda koja zahtijeva zivot za svaki nevini zivot, smrt za svaku gresnu smrt. Za mene, naravno, nije moguce da odgovorim zahtijevima takve pravde. Ja jedino mogu da uradim ono sto je u mojoj moci i da se nadam da ce to biti od neke koristi – da spoznam istinu, da je kazem i da prihvatim odgovornost. Ovo ce, ja se nadam, pomoci muslimanskim, hrvatskim i srpskim nevinim zrtvama da ne postanu obuzeti gorcinom, koja cesto postaje mrznja, i koja je – na kraju – samo-unistavajuca.
Sto se tice mog naroda – rekla sam danas nesto ovde o njegovom ugledu. Mislim da je stoga bitno da pojasnim o cemu govorim. Danas u Beogradu, u centru Beograda, stoji pod kupolom jedna crkva, još uvijek u izgradnji, a izgradnja je pocela davne 1935. godine. Nas narod je istrajao u izgradnji ove crkve, posvecene covjeku, koji je – vise nego iko drugi – ugradjen u bice srpskog naroda, a to je Sveti Sava. Put koji je on slijedio bio je obiljezen samo-zdrzanjem i postovanjem prema svima. Veliki diplomata, koji je stekao ugled u svom narodu i u svjetu koji ga okruzuje, covjek ciji je karakter duboko usadjen u srpski narod. Put i primjer Svetog Save su slijedile velike srpske vodje, cak i u danasnjem vremenu, istrajno pokazujuci plemenitost i dostojanstvo cak i u najtezim okolnostima. Dovoljno je samo pomenuti Vladiku Artemija Radosavljevica, koji je i dan danas glas vapijuceg za pravdu, u onome sto je za Srbe postalo – pustinja Kosovo. Na nesrecu, nase rukovodstvo, ukljucujuci mene, napustilo je ovaj put tokom poslednjeg rata. Vjerujem da Vam je jasno da sam se ja razisla sa tim liderima – premda prekasno. Ipak, to rukovodstvo bestidno nastavlja da trazi odanost i podrsku naseg naroda. To se cini izazivanjem straha, govorenjem poluistina kako bi se ubedio nas narod da je svijet protiv nas. Ali, plodovi njihovog rada – tog rukovodstva – su jasni: grobovi, izbeglice, izolacija i ogorcenje prema cijelom svjetu, koji nas je odbacio upravo zbog tih lidera. Neki su me upozoravali da ovo nije ni vrijeme ni mjesto da se kaze ova istina – da bi trebalo sacekati dok ostali takodje prihvate odgovornost za njihova djela. Ali, ja verujem da ne postoji mjesto ni vrijeme na kome je neprikladno reci istinu. Ja vjerujem da mi moramo da uredimo našu kucu – ostali ce morati da preispitaju sebe i svoje postupke. Mi moramo da zivimo u ovom svjetu, a ne u pecini. Ali, dokle god zadrzimo nas identitet i nas karakter – nemamo se cega bojati. Sto se tice mene – clanovi ovog sudskog vijeca su oni kojima je data odgovornost da sude. Vi se morate truditi da u svojoj presudi nadjete bilo kakvu pravdu koju ovaj svijet moze da ponudi – ne samo za mene, nego i za nevine zrtve ovog rata. Ja cu, medjutim, uputiti jedan apel ovom Tribunalu – sudijama, tuziocima, istraziteljima – uradite sve sto je u vašoj moci da pruzite pravdu za sve strane. Cineci to, mozda cete biti u mogucnosti da ostvarite misiju zbog koje ovaj Sud postoji. Hvala Vam.
Ono što pada u oci ne samo iz ove izjave nego i iz citavog procesa pred Tribunalom (gledao sam televizijski prenos pažljivo) jeste cinjenica da ni ona, ni tužioci, ni njeni branioci, pa ni clanovi sudijskog veca Tribunala nisu ni spomenuli da je Bosna i Hercegovina bila republika u Jugoslaviji, niti je u tom kontekstu ijednom spomenuta rec „Jugoslavija“. Takode, nije postavljeno bitno pitanje, pitanje svih pitanja: ko je izazvao rat u Bosni i Hercegovini, ko je odgovaran za to!? Jer, svakome normalne pameti je jasno da su ratni zlocini na bojnom polu – ili kako to pravnici kažu in bello – samo posledica rata, i to – istorija to nepobitno pokazuje – svakog rata. Da ne idemo dalje u istoriju ratova i ratovanja zadržimo se samo na Drugom svetskom ratu. Nisu samo Nemci i njihovi sateliti – medu kojima su najrevnosniji bili upravo Hrvati i muslimani u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u koju je Bosna bila ukljucena – pocinili ratne zlocine u tom ratu nego i saveznici. Drezden i Hirošima su samo primeri. I jedna i druga strana u tom ratu pocinili su nebrojene zlocine. U sjajnom filmu Nirnberški proces (sa Spenserom Trsijem i Marlenom Ditrih), nakon što je tužilac prikazao stravicne scene snimljene prilikom oslobadanja nekih nemackih koncetracionih logora, branilac grupe optuženih nacistickih funkcionera (koga igra naprosto fascinirajuci Maksimilijan Šel) sav van sebe veli tužiocu i sudskom vecu: „Najenergicnije protestujem protiv ovakvog postupka tužioca, ponavljam i ponavljam: najenergicnije protestujem!!. I ja bih mogao, zar ne, da vam prikažem film o Hirošimi!!“.
FAKTOGRAFSKA STRANA RATA U BOSNI I HERCEGOVINI
Dakle, upravo zaprepašcuje cinjenica da ni Biljana Plavšic – osim jedne male više usputne reference na Drugi svetski rat – ni odbrana, ni tužilaštvo ni sudsko vece nisu se zainteresovali za okolnosti koje su dovele do stravicnih zlocina u Bosni i Hercegovini koje su cinile besumnje sve zaracene strane. Ne mislim pri tome na okolnosti „od Kulina bana“ nego na one okolnosti koje su neposredno izazvale taj rat a time i ratne zlocine. To je tim cudnije što je rec o okolnostima ne samo koje Biljana Plavšic dobro zna nego ih verovatno znaju i svi ostali koji su bili u sudnici Tribunala. Ipak, ona je najodgovornija što o tim okolnostima nije govorila; ona je bila dužna da o tome govori i zbog svog naroda i zbog istine. Ocigledno, ona je sve to podredila nekim svojim licnim interesima o kojima se dogovorila sa Karlom del Ponte (4). Prvi gaulajter Bosne i Hercegovine posle Dejtona, Švedanin Karl Bilt, pojavivši se kao svedok u postupku protiv Plavšiceve, priznaje da, prihvatajuci se te dužnosti, nije ništa znao o tome šta u BiH znaci 1941. godina. Jedan priglupi Švedanin može to sebi da dozvoli, ali kako to može da smetne s uma Biljana Plavšic koja i licno može da pamti te dogadaje u kojima su Hrvati i muslimani u njenoj Bosni pocinili nad njenim narodom takve zlocine kojima po okrutnosti i monstruoznosti jedva da ima ravnih u ljudskoj istoriji?
Ovo nije mesto da se ide u daleku i dalju istoriju Bosne i Hercegovine. Spomenimo samo one okolnosti i dogadaje koji su direktno izazvali rat u Bosni i Hercegovini, a koje okolnosti i dogadaji su sigurno dobro poznati Biljani Plavšic, a nije ih ni spomenula na procesu.
Dakle, muslimanski i hrvatski celnici, protivno volju srpskih predstavnika, se odlucuju na protivustavno otcepljenje Bosne i Hercegovine od SFR Jugoslavije. Dana 15. oktobra 1991. poslanici SDA (muslimani) i HDZ (Hrvati) usvajaju, protivno Ustavu SFRJ i Ustavu BiH, „Memorandum o suverenitetu Bosne i Hercegovine“. Na podsticaj i direktan poziv EZ zlikovaca i krvoloka i, naravno, glavnog šerifa u Vašingtonu. Na tzv. mirovnoj konferenciji o Jugoslaviji u Hagu engleski aristokrata lord Karington, u ime EZ, 18. oktobra 1991. predložio plan „za rešenje jugoslovenske krize“ koji su svodio na to da sve jugoslovenske federalne jedinice postanu nezavisne države i da se u tom svojstvu medunarodno priznaju, to jest da se Jugoslavija rasturi i izbriše sa politicke mape sveta!! Taj i takav necuveni akt u medunarodnim odnosima su prihvatile Hrvatska, Slovenija, Makedonija i, naravno muslimansko-hrvatski celnici Bosne i Hercegovine. Kao odgovor na ovakav tok stvari Srbi u Bosni i Hercegovini 25. oktobra 1991. se samoorganizuju i osnivaju Skupštinu srpskog naroda u Bosni i Hercegovini sa porukom da oni, naravno, ne žele iz Jugoslavije; muslimani i Hrvati ih ne mogu protiv njihove volje izvesti iz Jugoslaije. U poništavanju Jugoslije kao države Evropska zajednica ide do kraja: u noci 16/17 decembra donosi odluku – pod pritiskom Hansa Ditriha Genšera, to jest Nemacke – jugoslovenske republike koje žele nezavisnost podnesu u roku od osam dana zahteve koje ce zatim biti priznate za nezavisne države!! U datom im roku to cine Hrvatska, Slovenija, Makedonija i Bosna i Hercegovina. Kao odgovor na to Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini usvaja rezoluciju o stvaranju Srpske Republike u okviru Jugoslavije. Muslimanski i hrvatski secesionisticki celnici u Bosni i Hercegovini, valjda da bi dali nekakav vid legalnosti svojim zlocinima organizuju referendum (3.mart 1992) o otcepljenju BiH od Jugoslavije i stvaranju „nezavisne“ BiH na kome, naravno, Srbi nisu ucestvovali. Kao i prethodne secesionisticke odluke o secesiji donete bez predstavnika kontitutivnog srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i taj referendum je bio protivustavan i po jugoslovenskom i po bosansko-hercegovackom ustavu.
Unatoc svemu tome, predstavnici srpskog naroda u Bosni i Hercegovini cine sve što mogu da bi se izbegao oružani sukob. 17. marta 1992. na sastanku predstavnika tri naroda u Sarajevu srpski predstavnici pristaju na Deklaraciju o principima novog ustavnog uredenja Bosne i Hercegovine (kao nezavisne države), poznatu pod nazivom „Kutiljerov plan“,iako za to nisu imali mandat svoga naroda koji se prethodno nedvosmisleno izjasnio da ostaje u Jugoslaviji i da niko nema prava da ga iz nje izvede protiv njegove volje. Medutim, americki ambasador u SFRJ Voren Zimerman hitno leti u Sarajevo i nagovara (prisiljava) Aliju Izetbegovica da puvuce svoj potpis sa dogovora, što ovaj to i cini. U to vreme vršilac dužnosti šefa Stejt Departmenta bio je Lorens Igelberger. Znaci, iskljuceno je da je to Zimerman ucinio na svoju ruku, vec po instrukcijama svoga šefa Iglbergera. Treba ovde podsetiti da su i jedan i drugi, i Zimerman i Iglberger, bili ne samo ambasadori SAD u Beogradu, nego i, prethodno, dugogodišnju dipolamti tu u americkoj ambasadi, i da su vrlo dobro znali da ce miniranjem Kutiljerovog plana rat u Bosni i Hercegovini planuti. Unatoc tome, ili baš zbog toga, oni su ucinili to što su ucinili!
Možda sve ovo svima onima u „sudnici“ Tribunala i nije poznato, ali Biljani Plavšic svakako jeste jer je bila ne samo svedok nego i akter u tim dogadanima. Ocigledno, iz nekih svojih licnih interesa izdala je ne samo svoj narod nego i istinu i svako ljudsko elementarno dostojanstvo.
RAT U BOSNI I HERCEGOVINI I MEđUNARODNO PRAVO
Cak i oni medunarodni pravnici i politicari koji tvrde da Savet bezbednosti nije povredio Povelju UN time što je osnovao „Medunarodni krivicni tribunal za sudenje pociniocima teških povreda medunarodnog humanitarnog prava na prostoru bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine – kako glasi puno ime ove neverovatne institucije – morali bi bar da postave pitanje: da li clanovi 2-5 Statuta Tribunala zaista predstavljaju savremeno pozitivno medunarodno pravo? Cak da Savet bezbednosti i ima pravo po povelji da osniva medunarodne krivicne sudove, sigurno je da on nema niti može imati medunarodnu zakonodavnu nadležnost, to jest propisivati medunarodna krivicna dela. A on je to ucnio Statutom Tribunala. Krivicna dela nabrojana i formulisana u clanovima 2, 3, 4, i 5 (teške povrede Ženevskih konvencija, ratni zlocini, genocid i zlocini protiv covecnosti) jesu naravno medunarodna krivicna dela, ali ne onakva kako ih je formulisao Savet bezbednosti, vec onako kako ih fomuliše savremeno medunarodno pravo. I ne samo to. Sva ta medunarodna krivicna dela su operativna samo preko svojih nacionalnih zakonodavstava, a ne direktno. Na primer, kada je rec o teškim povredama Ženevskih konvencija, u njima je propisano da se države obavezuju da ce te povrede uneti u svoje zakonodavstvo, što su gotovo sve države i ucinile, a medu prvima i Jugoslavija. To isto važi i za sva ostala krivicna dela pobrojana u Statutu Tribunala, ukljucujuci i genocid, jer se u Konvenciji o genocidu to izricito veli: „Strane ugovornice se obavezuju da ce, u skladu sa svojim važecim ustavima, preduzeti zakonske mere neophodne da se obezbedi primena odredaba ove Konvencije, a narocito da ce propisati efikasne krivicne sankcije koje ce biti primenjene prema licima odgovornim za genocid“. Ovakvo rešenje je potpuno logicno kada se ima u vidu da Konvencija o genocidu ne propisuje kaznu.
Ako sve ovo nekome nije jasno koliko je Savet bezbednosti prekoracio svoja ovlaštenja koja ima na osnovu Povelje UN trebalo bi da mu bude jasno kada procita u Statutu Tribunala clan 24 kojim Savet bezbednosti propisuje kaznu doživotnog zatvora!! Gotovo jedini medunarodni zlocin koji postoji neovisno od nacinalnih zakonodavstava (pored piraterije na moru i još nekih) jeste izazivanje i zapocinjanje agresivnog rata za šta su sudili i Nirnberški i Tokijski tribunali za pocinjenje tog zlocina u Drugom svetskom ratu od strane nemackih i japanskih vlastodržaca. Ali, upravo tog zlocina – verovali ili ne – nema u Statutu Tribunala!! Naravno da to nije slucajno. Kreatori Tribunala i autori njegovog statuta imali su jasnu ideju: spreciti pod svaku cenu da Tribunal sudi onima koji su izazvali rat u Jugoslaviji. A to su secesionisticki lideri u Jugoslaviji i njihovi inostrani pokrovitelji, pomagaci i naredbodavci. Osim toga, ocigledno je vec tada, u vreme pisanja statuta i kreiranja Tribunala, bila anticipirana agresija NATO pakta na Jugoslaviju, pa ga je trebalo tako napisati da ni u ttom slucaju Tribuna ne bude nadlažana da sudi krivcima!! Samo moralne nakaze i poremeceni umovi su mogli da smisle, skroje i usvoje ovakva rešenja na kraju dvadesetog veka.
Biljana Plavšic priznala je da je kriva za krivicno delo „progona“ i bice joj izrecena kazna – po zhatevu tužilaštva Tribunala od 15 do 25 godina zatvora, a po zahtevu odbrane „ne više od 8 godina“. U Statutu Tribunala takvog krivicnog dela nema! Postoji „Deportacija“, pa se verovatno to odnosi na nju i njeno priznanje krivice, ali u krivicnom pravu nisu dozvoljene analogije vec precizno formulisana krivicna dela. U Statutu se ni na koji nacin ne navodi šta se, ustvari, pod „deportacijom“ (engleski originalni tekst je „deportation“) podrazumeva, odnosno – kako bi to pravnici rekli – šta ustvari cini bice ovog krivicnog dela. Dakle, „sudije“ Tribunala su slobodne šta ce subsumirati pod taj pojam. Deportacija ne mora nužno da znaci krivicno delo. Ako se ona cini iz humanih razloga – na primer da bi se uklonilo stanovništvo sa bojišta ili da bi se izvršila dobrovoljna razmena stanovništva da bi se u gradanskom ratu sprecili masakri – sigurno da to nije krivicno delo.
Niko naravno ne porice da je bilo – na svim stranama u sukobu u Bosni – i one drukcije deportacije koja cini krivicno delo. Ali u Bosni, nakon onoga što su muslimani i Hrvati tamo ucinili Srbima u periodu 1941-45 i razbijanjem Jugoslavije 1991-1992, jedino trajno i racionalno rešenje da bi se na tom delu Evrope zaista održao mir i stabilnost razdvajanje je jedino pravo rešenje. Nama nikakve sumnje da su Grcka i Turska ucinile pametnu stvara kada su posle Prvog svetskog rata izvršile veliku razmenu stanovništva. Ni na koji nacin ne pravdam bilo koga ko je pri tome cinio bilo koji zlocin, ali razdvajanje je, ponavljam, jedino racionalno rešenje za Bosnu. Kakav Dejton, kakvi bakraci! (5) U tom smislu, ono što je na procesu pricao Aleks Borejn, Južnoafrikanac, koji blage veze nema o Bosni, su ciste obmane i gluposti. Istina i pomirenje su naravno nešto do cega se mora doci, ali ne na nacin kako je taj covek tamo pricao.
Dr Milan Tepavac
Fusnote:
(1) Puni i zvanicni naziv ove institucije je „Medunarodni krivicni tribunal za sudenje pociniocima teških povreda medjunarpdnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine“. U tekstu skraceno cemo ga zvati MKTJ, ili jenostavno Tribunal, bez navodnika, iako ga smatram nelegalnom i nelegitimnom institucijom.
(2) U vreme kreiranja te institucije ona je bila americki ambasador u UN. Ta žena je deo svog detinjstva i mladosti provela u Beogradu pošto je bila cerka ambasadora Cehoslovacke u Beogradu odmah posle Drugog svetskog rata. Kao agent SAD i izdajnik svoje zemlje on je pobegao je u SAD.- Deca ambasadora obicno postaju doživotni prijatelji zemlje u kojoj su odrastali, školovali se, sticali prijateljstva. Iz nekih razloga ona je zamrzila Srbe. U vreme agresije NATO pakta na Jugoslaviju, do koje je došlo i njenim zalaganjem, protiv nje je nastao ubitacni grafit na zidovima razorenih zgrada Beograda: „Volim Olbrajtovu kao koka-kolu: hladnu i na stolu“.
(3) Kako se država brani i kako se mora braniti može da se navede mnogo primera, Ali, za ovu priliku evo primera iz današnjih novina (beogradski dnevnik Politika od 20.12.2002) povodom nekih pokušaja da se Teksas otcepi od SAD:
U Americi sa federacijom nema šale. Ko samo pomisli da okrnji, naruši interese zajednice 50 sjedinjenih država – zažalice što se rodio. Vec šest godina to upozorenje razglašava sudski dosije: „Separatisti iz Teksasa“. Ova opomena trajace sve do 2118. godine. Apsurd, ali zapecacen u federalnom sudu u Dalasu. Separatista Ricard Mek Laren, koji je 1995. proglasio „Nezavisnu Republiku Teksas“, na tri uzastopna procesa osuden je ukupno na 121 godinu zatvora. „Nezavisnost Teksasa“ nije proklamovana na skupštini separatisticke, independisticke ili suverenisticke stranke – mada je poneki tako titulisani zagovornik iz dalekih krajeva dolazio u posetu Vašingtonu – jer takve stranke u Americi nema, nego je obznanjen na skupu dvadesetak teksaskih secesionista na zabacenoj farmi blizu Fort Dejvisa. Voda separatista Ricard Mek Laren (47) svoje istomišljenike okupio je u samozvanoj „ambasadi“, smeštenoj isprva u baraci dobrovoljne vatrogasne cete, a zatim u napuštenom tramvajskom vagonu. Na rancu od 17 hektara kraj gradica Kuero smešten je „privremeni Kapitol“, zborno mesto separatista. „Državni sekretar“ Bernar Grover tu je video „sigurno mesto za prijeme i susrete sa stranim zvanicnicima i diplomatama“, predvideno je da prvi prekomorski konzulat separatistickog Teksasa bude otvoren u Barseloni. Planirana je i avionska pista, kao i carinska i trgovinska zona „Republike Teksas“. Mala grupa separatista agitovala je za medunarodno priznanje „nezavisne Republike Teksas“, za priznavanje teksaske „nacije“. Separatisti iz Teksasa nisu uveli sopstveni novac niti preuzeli neciju stranu valutu (nemacka marka je u to vreme uvedena kao platežno sredstvo u Crnoj Gori), vec su štampali teskaske novcane cekove u milionskoj vrednosti, zasnovane na „poverenju naroda Teksasa“. Utopiju su prekinuli vatreni okršaji. U prolece 1997. dok su Klintonove finansijske i seksualne afere potkopavale Belu kucu, milicija separatisticke „Republike Teksa
