„Sveti Branimir Glavaš. Uskoro“. Tviter poruka zagrebačkog i beogradskog profesora Dejana Jovića ilustruje poništavanje presuda najpre Alojziju Stepincu, a zatim Branimiru Glavašu. Iz Dokumentacionog centra „Veritas“ ističu da nisu iznenađeni.
„Mene lično, šta god dolazi od hrvatskog pravosuđa, ne može iznenaditi, kaže Savo Štrbac iz Dokumentacionog centra „Veritas“. Štrbac ističe da Ustavni sud uopšte nije ulazio u meritum stvari, već se, kako kaže, bavio karakterom oružanog sukoba u Hrvatskoj.
Svedoci su tvrdili da su srpski leševi isplivali iz Drave vezanih ruku sa selotejpom preko usta i da su žrtve u garaži prisiljavane da piju kiselinu iz akumulatora – to su slučajevi „Selotejp“ i „Garaža“. Do prošle godine, Glavaš je više od pet godina proveo u zatvoru u Mostaru, jer je pre izricanja prvostepene presude pobegao iz Hrvatske u BiH. Manje od mesec bio je u zatvoru u Zagrebu, a od marta 2015. je na slobodi.
Hrvatski novinar Drago Hedl napominje da su suđenje Glavašu od samog početka pratile kontroverze. Počelo je pre 10 godina i od tada su se dogodili mnogi obrti. Ne bih rekao da se bilo ko u sudu povodio nekim političkim interesima. Pravosuđe je takvo kakvo jeste, puno mana, dodaje Hedl.
Odluka hrvatskog suda je uvreda za žrtve, kažu predstavnici Srba iz regiona.
Predsednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta ocenjuje da je sramno ponašanje Hrvatske u velikoj meri posledica politike dvostrukih standarda dela međunarodne zajednice i Haškog tribunala, prema kojima niko nije kriv za ubijene Srbe i njihovo masovno proterivanje u ratovima devedesetih godina prošlog veka.
Nije mali broj procesa koji nikada nisu videli sudski epilog ili su završeni minimalnom kaznom za zverska ubistva. Komandne odgovornosti često nije bilo.
Prema podacima „Veritasa“, u Paulinom Dvoru kod Osijeka 1991. ubijeno je 18 civila, a za to su osuđena dva hrvatska vojnika. U Medačkom džepu, prema optužnici, svirepo je ubijeno 28 civila. Na kraju procesa, kaznu od šest godina odslužio je samo general Mirko Norac.
U tri sela u tom kraju živelo je 800 Srba, sad ih je šestoro. Za „Bljesak“ i „Oluju“ osuđen je jedan vojnik. U okolini Siska 1991. godine, ubijeno je 97 civila – sud je odbacio krivične prijave protiv hrvatskih „Zengi“.
Za stradanje rezervista JNA na Koranskom mostu u Karlovcu – osuđen je jedan čovek na četiri godine. Ponavljala su se i mesta stradanja iz Drugog svetskog rata. Za smrt 50 ljudi u Gospiću odgovarala su tri pripadnika vojske, najviša kazna je 15 godina zatvora, ne računajući kasnija pomilovanja.
Za zločine u 26 sela u Požeškoj kotlini niko nije odgovarao. Ubistvo porodice Zec u Zagrebu ušlo je u anale hrvatskog pravosuđa.
„Ubice porodice Zec su priznale zločin, ali do dan-danas su na slobodi. Do detalja se zna ko je pucao prvi, ko drugi, gde su ih sahranili“, podseća Štrbac.
Drago Hedl se slaže da je izostalo mnogo presuda za ratne zločine. „Sigurno da jeste, i u Hrvatskoj i u Srbiji“, kaže Hedl.
Presude u slučajevima Stepinac i Glavaš, ali i suočavanje sa bagažom zločina teškim četvrt veka, dolazi u naročito osetljivom trenutku – uoči godišnjice „Oluje“. Dan pobede za Hrvatsku, dan stradanja za Srbiju. Patrijarh Irinej poziva da se služi parastos na području Srbije i Republike Srpske, posle kojeg bi zvona na hramovima i manastirima zvonila tri minuta. Preporučuje i da se tog dana ne organizuju proslave ili svečanosti sekularnog karaktera.
