Ko je zapravo News Of The World, zašto je morao da ode, zašto se Velika Britanija ovoliko tresla zbog gašenja najčitanijeg nedeljnog tabloida, i šta sledi?
Kada se u Britaniji ugasi dugogodišnja tradicija mora da je u pitanju slučaj masovnih društvenih proporcija. U prošlu nedelju iznenada je prestao da izlazi nedeljni tabloid News Of The World posle 168 godina burnog i kontroverznog života. Od Drugog svetskog rata naovamo malo je koji događaj na Ostrvu izazvao ovakav medijski i svaki drugi zemljotres, kao odluka vlasnika da obustavi mašine u štampariji glasila koji je tokom moderne britanske istorije, a sa malo metafore rečeno, postavljao krajeve i dobijao izbore za one koje je odlučio da politički podrži.
News Of The World je otišao u prošlost posle produžene afere u kojoj su konkurentski listovi, sa
londonskim Gardijanom na čelu, konačno izneli u javnost kako je tabloid (2,6 miliona tiraž) od 2000. godine sistematski, protivzakonito i gangsterskim metodama hakerovao telefone i elektronske razgovore Britanaca, njihov najintimniji život, seksualne tajne, politička buđenja, poslovne planove, intimne ispovesti…
Na listi od četiri hiljade špijuniranih – nova otkrića tek slede – putem usavršenih elektronskih metoda privatnih detektiva sumnjive prošlosti, bilo je sve što predstavlja nešto u društvu, politici i zabavi: kraljevska porodica, ministri u vladi, poslovni svet, poslanici, estradne zvezde i, na kraju, čak i mrtvi ljudi (poginuli u Avganistanu, nastradali u terorističkom napadu na londonski metro itd) sa čijih su telefona skidane golicave priče, bez i najmanje mere humanog obzira i morala.
Tabloid je već odavno postao strah i noćna mora Britanaca, medijski i društveni fenomen svoje vrste. Masovno je proklinjan kao glasilo besprizornog tabloidnog karaktera; niko mu, pak, nije mogao ništa, ali je svakog nedeljnog jutra golicao najmanje sedam miliona ljudi. Britanci su – kako primećuje jedan komentator – kupovali primerak lista da komšije ne vide i da ga čitaju kada deca zaspe. Niko od bilo kakvog značaja u zemlji nije u subotu zaspao mirno, sve dok u nedelju ne vidi da nije obešen na konopac za prljavi veš, na prvoj strani tabloida.
Poslednji broj lista, 8.674. po redu, izašao je prošle nedelje, 10. jula, u tiražu od pet miliona i bio je rasprodat do poslednjeg primerka. Margaret Priskol ispratila je u Sandej tajmsu odlazak nestašnog dečka sa notom nostalgije: Pa, doviđenja naš bezobrazni prijatelju; nadalje u Britaniji – za one na vrhu i one na dnu – neće više nikada biti kao što je bilo.
Ko je zapravo News Of The World, zašto je morao da ode, zašto se Velika Britanija ovoliko tresla zbog gašenja najčitanijeg nedeljnog tabloida, i šta sledi?
USLUGE ZA INFORMATIVNA ISTRAŽIVANJA
Nestašni dečko nije repa bez korena. Posrnuli tabloid je jedan od dva temeljna stuba konglomerata Njuz internešnel, britanskog segmenta medijske imperije Njuz korporejšn, američkog magnata australijskog porekla Ruperta Mardoka. Njuz internešnel drži u V. Britaniji ključne medijske poluge, izuzimajući Bi-Bi-Si. U Mardokovim rukama je visokotiražni tabloid SAN (četiri miliona primeraka). Najuticajniji britanski list, londonski Tajms je takođe u vlasništvu Njuz internešnela, zajedno sa svojim nedeljnim izdanjem Sandej tajmsa.
Listovi koje na Ostrvu drži pod kontrolom Mardok, donose njegovoj Njuz korporejšn 18 posto od sveukupnih prihoda, oko 32 milijarde dolara godišnje.
Neposredno pred eksploziju tekuće afere, Rupert Mardok je krenuo da za osam milijardi funti kupi u V. Britaniji satelitskog giganta, televiziju Skaj, koja donosi godišnji profit od milijardu i 200 miliona funti. U Skaj televiziji Mardok već ima 39 posto vlasništva. Ugovor je bio pred potpisom, ali je skandal sa Mardokovim prisluškivanjem sve omeo. Pre nego što je Mardok bio prinuđen da usred pandemonijuma u zemlji odstupi korak nazad, premijer Dejvid Kameron našao se na teškim mukama. Ako spreči kupoprodaju, kako to cela zemlja gromoglasno traži, imaće protiv sebe imperiju koja ga je praktično i dovela na vlast kada je Mardok pred prošlogodišnje parlamentarne izbore naredio uredništvu SAN-a da okrene ploču, napusti dotadašnju podršku laburistima i prigrli konzervativce. Tajms i Sandej tajms dobili su isto naređenje i Britanija je odjednom – naročito mnogoljudni elektorat u centralnoj, tetoviranoj Engleskoj, bila iz dana u dan pripitomljavana da glasa za konzervativce. Ishod izbora je praktično bio odlučen.
Ako bi se, pak, premijer Kameron opredelio da vlada uz pomoć Parlamenta i prihvati prodaju Skaj-a, Mardoku bi to, s obzirom na raspoloženje u zemlji, bio siguran put u gubitak vlasti na sledećim parlamentarnim izborima.
Na izborima 1997. godine, Mardok i njegovi moćni tabloidi sa SAN-om kao predvodnikom usvojili su laburiste, pa je tako Bler namešten u Dauning stritu broj 10.
Mardokove imperije predstavlja monumentalnu optužbu političkog sistema i iznosi na videlo svu trulež demokratije u Britaniji. Sve glavne partije u zemlji padale su ničice pred arhi-reakcionarom Mardokom… Celokupni politički establišment, policija i ostali, pokazuju koliko su bili u rukama oligarha sa Mardokom na čelu (Global riserč, đuli Hajland).
Da Rupert Mardok u Britaniji postavlja kraljeve predstavlja, u svetlu najnovijeg skandala, metaforu koja je izgubila metaforičnost. Dejvid Kameron je, na primer, doveo 2007. godine na mesto direktora za komunikacije sa javnošću u Konzervativnoj partiji, nikog drugog nego Mardokovog čoveka Endi Kolsona, tadašnjeg glavnog urednika News Of The World, čoveka iz srca sadašnje afere kriminalnog upada u privatne živote Britanaca. Kada je uz pomoć Mardoka Kameron dobio prošlog maja parlamentarne izbore (uz koaliciju sa liberalima), Kolson je prekomandovan da obavlja isti posao u Dauning stritu. Pod njegovom palicom i, kasnije, palicom bezobzirne Rebeke Bruks, izvršnim direktorom Mardokovog Pres internešnela, u redakciji tabloida radila je hermetički izolovana kabala koja je u svakom nedeljnom izdanju izbacivala po jednu nacionalnu senzaciju i skidala glavu jednoj žrtvi, na osnovu tajnih provala u tuđe privatne živote. Novca se nije žalilo. Informatori su dobijali petocifrene sume, detektivi su nagrađivani po učinku. Saradnicima u policiji predavane su koverte obično u Mekdonald restoranu nadomak sedišta tabloida, u istočnom Londonu. Hakeri i eksperti za otključavanja elektronskih brava na telefonima žrtava svih rangova i položaja ,,postajali su za godinu dana pravi bogataši. Ples miliona postao je naslov igre, Mardok nije žalio novac za informacije kojima će imati u ruci, kada god mu zatreba, pre svega političare preko kojih će da uveličava svoju imperiju.
Glen Malker, privatni detektiv, imao je na primer fiksiran ugovor za platu od 104 hiljade funti godišnje, a ugovor je nosio benigni naslov: Usluge za informativna istraživanja.
FAUSTOVSKI PAKT
Usluge informativnog istraživanja bile su zaista ekskluzivne. Kao, na primer, odnekud iskopana fotografija penisa Silvija Berluskonija u erektivnom stanju. Ili, kako je kneginja od Jorka nudila pristup svom mužu princu Endrjuu za 500 hiljada funti. Lažni šejk Mazhar Mahmuda uspeo je da šarmira princezu Majkl od Kenta da mu poveri kako je princeza Dajana, bivša supruga prestolonaslednika čarlsa, ogavna i zla žena, a sam princ čarls bolesno ljubomoran zbog Dajanine popularnosti. Šejk Mazhar je tajno snimio i princezu od Eseksa, kako suprugu Tonija Blera, čeri, naziva kravom koja zna samo da muče.
Kraj sveta na Temzi, koji je ukinut telefonskim pozivom Mardoka redakciji, kada je afera stigla do tačke usijanja, samo je malim delom pitanje morala u medijima koji su u vučjoj borbi na tržištu izgubili sve mere i kriterijume, a najvećim delom je pitanje sprege visoke politike i visoke politički moći velikog novca, sa demokratijom kao prvom žrtvom. Zašto komentator na Radiju Bi-Bi-Sija 4 egzaltirano pita: Ako nam izbore dobije veliki novac, koja je korist od trošenje novca na izbore?
Kako ta sprega ustinu izgleda?
Onog jutra kada je Dejvid Kameron prošle godine dobio izbore, Rupert Mardok je viđen kako diskretno ulazi na zadnja vrata Kameronove rezidencije u Dauning stritu. Unutar zgrade, jedan do Mardokovih ljudi, bivši urednik u tabloidu Endi Kolson, počinjao je svoj prvi dan kao Kameronov direktor za komunikacije sa javnošću. Od prvog dana u premijerskoj fotelji Kameron je znao da je Mardok suviše jak da bi mu rekao ne, beleži Lens Prajs, autor knjige Premijer i mediji. Tvrdi da je suviše dugo Mardok držao britanske političare kao lutke na vrpci.
Još dok je bio lider opozicije, Toni Bler je, onog časa kada je pozvan, odleteo preko sveta u Australiju da prisustvuje sastanku direktora u Mardokovom Njuz korporejšnu. Bio je to njegov prvi faustovski ugovor sa đavolom. Pre Blera, Margaret Tačer, a posle Blera, Dejvid Kameron potpisivali su faustovski pakt.
Od tada, pa do sada predsednici vlada u Britaniji žive u strahu da će Mardokovi listovi jednog trenutka okrenuti stranu, tako da su njihovi urednici imali uvek mesto kraj kamina u Dauning stritu i pristup ekskluzivnim informacijama, komentariše Prajs. Kaže da je bio šokiran kada je kao Blerov saradnik u Dauning stritu čuo da je na pomenutom sastanku u Australiji, Bler obećao Mardoku da nećemo ništa menjati u našoj evropskoj politici bez dogovora sa njim … Bler je održao reč, a Mardok nas je uskoro nagradio – SAN je izašao sa senzacijom (pred izbore 1997) da napušta konzervativce i podržava laburiste.
I Mardok je ostao uz Blera i njegove laburiste za sve vreme njihove trinaestogodišnje vladavine Britanijom, da bi prošle godine okrenuo list kada je osetio raspoloženje elektorata, objavio prijateljstvo sa konzervativcima i Dejvid Kameron je dobio izbore.
KO ćE DA UHAPSI POLICIJU?
Šta će sada da uradi Kameron kada je cela zemlja na nogama, a Mardok nonšalantno amputirao jedno svoje glasilo da koliko-toliko umanji štetu?
News Of The World neće više nedeljom ispucavati svoje senzacije, ali imperija na čelu sa SAN-om, Tajmsom, Sandej tajmsom i drugima, ostaje na sceni.
Afera je daleko od poslednjeg čina. Iz sata u sat bukvalno, konkurentska štampa iskopava nove grehe Mardokovog carstva. Policija hapsi, ali ko će da hapsi policiju? U zatvoru su već bili, pa pušteni uz kauciju, Kolson i drugi učesnici u kriminalu. U Parlamentu poslanici – i vladajuća većina i opozicija – groze se i traže istragu do kraja. Problem je što su istrage (kao ona o iračkom ratu i Blerovoj krivici) obično u praksi bile eufemizam za pranje laži i greha, sve dok ne izblede do neprepoznavanja.
Kameron najavljuje dve istrage, jednu koja bi trebalo da istraži sve što se zbivalo u posrnulom tabloidu, i drugu, o policiji, njenom činjenju i nečinjenju u aferi. Ali i istraga o zlodelima tabloida treba da, po Kameronu, počne tek kada se okonča policijska istraga. Praktično to znači da će se sve otegnuti nekoliko meseci, možda i godina, slučaj tabloid će biti bačen u duboku travu, a Mardok dobiti vreme da izvuče neku čaroliju iz šešira.
Lider laburista Ed Miliba, takođe traži istragu koju bi vodio nezavisni sudija, a u nadi da će to na kraju pokazati distancu između laburista i Mardokove štampe. Svaka objektivna istraga pokazala bi se pogibeljnom i za laburiste koliko i za konzervativce. I jedni i drugi imali su Faustov ugovor sa đavolom.
Obe strane bi najradije da ceo slučaj ostane u dubokoj travi dok vreme ne zatre tragove. Istraga koja bi imala nameru da slučaj tabloida dovede do kraja, i sve zveri istera na čistinu, ne bi bila samo presuda Mardoku nego političkoj eliti i policiji u čijem su krilu godinama skrivane istine.
Ima nešto trulo u srcu odnosa između političara i štampe u ovoj zemlji. Ali to seže dalje od šačice otkačenih reportera u već pokojnom tabloidu. Trag vodi do Dauning strita (Lens Prins u Dejli mejlu).
