Tamo gde je puno korito tamo su oni. Dok je Brozovo korito bilo puno bili su kod njega. Danas su nosioci progresa, i dalje se bave tudim moralom, u svoj naravno ne zaviruju. – đindic sahranjen po kraljevskom obicaju – Poseta Vatikanu.
Burna reagovanja na besedu mitropolita Crnogorsko-primorskog gospodina Amfilohija, nad odrom premijera Zorana đindica, otvorila su neka suštinska pitanja funkcionisanja crkve i države.
Jacanje i sve veci uticaj crkve, jedan je od kljucnih elemenata koji – bar prema glasnogovornicima, domacim i stranim, svetske globalizacije i novog svetskog poretka- srpsko društvo danas karakterišu kao „duboko konzervativno“.
Medunarodna krizna grupa, pozivajuci se, na izveštaj Helsinškog Komiteta za ljudska prava, konstatuje da „tek sad na površinu izbijaju društvene i kulturne tendencije, koje su bile suzbijene tokom perioda komunizma i Miloševica.“ “ Najasnije se uocava jacanje SPC i rast kleronacionalizma“, stoji izmedu ostalog u izveštaju MKG, naslovljenom, Srbija nakon đindica, od 18. marta 2003. godine.
U izveštaju, prepunom teških kvalifikacija, paušalnih ocena, iskrivljenih cinjenica, SPC dobija dijagnozu, „nacionalisticko – izolacionsticke, konzervativno- nacionalne, ekstremisticke“, institucije, „koja se sve više povezuje sa ultra-konzervativnim nacionalistickim grupama, pogotovu sa onima cije ideologije poticu iz perioda srpske fašisticke vlade tokom Drugog svetskog rata“. Vrhunac, a možda i suština cele price, je optužba za antisemitizam.
„Osnovna filosofija SPC ishodi iz razmišljanja dva anti semitski nastrojena klirika desnog krila, aktivnih tokom Drugog svetskog rata: episkop Nikolaj Velimirovic, koga je odlikovao civilnom medaljom Adolf Hitler i arhimandit Justin Popovic“. Naravno ne pominje se da je Hitler, vladiku Nikolaja, „nagradio“ deportacijom u nacisticki logor „Dahau“. Da bi danas neko bio do kraja žigosan, tehnologija virtualne stvarnosti pokazuje, dovoljno ga je predstaviti kao anti-semitu, i posao je skoro završen, što ne kriju šefovi pojedinih agencija za odnose sa javnošcu, ciji su virtualni efekti, o Srbima, u nekim trenucima imali razmere globalne epidemije. O objektivnosti Medunarodne krizne grupe najilustrativnije govori jedna od preporuka iz ovog izveštaja : „Opirati se svim naporima Srbije da poveže krajnji status Kosova sa statusom Republike Srpske u Bosni i Hercegovini“.
Bez namere da sumnjamo u koicidentnost detalja iz ovog izveštaja sa javno iznetom „zabrinutošcu“ nekih licnosti, organizacija, politickih stranaka, zamolili smo mitropolita Crnogorsko primorskog Amfilohija, za njegovo videnje, aktuelnih napada na crkvu u kojima se kao povod cesto koriste njegove reci i stavovi.
Vaše Visoko-preosveštenstvo, ova retorika, artikulisana iz institucija koje se nacelno bave demokratijom, ljudskim pravima i slobodama, neodoljivo podseca na leksiku onog totalitarnog vremena, obeleženog kožnim kabanicama, narodnim neprijateljima, duhovnom mraku, famom o veliko-srpskom hegemonizmu, crkvom kao leglu klerofašizma…?
Nije teško zakljuciti, da je to samo nastavak one propagande, koja je protiv Crkve na ovim prostorima trajala punih pedeset godina. Taj jezik je jako prepoznatljiv, pogotovu nama, koji smo živeli u tom vremenu, noseci krst toga neprekidnog blacenja.
Nažalost ovo nije naša lokalna prica. Neke takozvane nevladine organizacije, kao Helsinški odbor vec su svoj „monitoring“ prenele na medunarodni plan. Poslednji izveštaj Medunarodne krizne grupe, pogotovu deo koji se odnosi na SPC, je blago receno sraman i neznalacki. Taj izveštaj je pravljen s pretenzijom poznavanja crkvenih prilika, ustrojstva, istorije crkve, poznavanja crkvenih velikodostojnika, a u suštini se radi o jednoj neznalackoj paškvili. Žao mi je što to tako moram da nazovem, ali je potpuno jasno da je sve unapred isprogramirano. Sadržaj ne odgovara istini ovog istorijskog trenutka i svemu onom što se zbiva srpskom narodu i crkvi.
U toj paškvili se Crkva svodi na nivo neke privatne grupacije, povezuje se sa grupama i grupicama, koje su fenomeni našeg vremena, kao što je fenomen našeg vremena ta Medunarodna krizna grupa. Dakle, pojedine grupe koje je iznedrio prethodni bezbožni sistem, transformisane u neke takozvane dušebrižne demokratske forme, noseci u sebi totalitarni duh tog prethodnog sistema, nastavljaju sa svojim aktivnostima, blateci crkvu, s tim što su sada su svoj angažman proširile na medunarodni plan. Sve je isto samo su se gazde promenile.
Interesantno je da su reagovanja na Vašu besedu krenula iz Podgorice. Zatim su Vaše reci pogodile Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, pa Biro za informacije Vlade Srbije iako se Vlada Srbije tih dana nije sastajala, i prema mojim informacijama to nije bilo saopštenje Vlade Srbije, vec nekih cinovnika bliskih crnogorskom režimu. Ima li ovo dodirnih tacaka sa sve vecim favorizovanjem, od strane zvanicne Podgorice, pseudo religijske sekte koja sebe naziva CPC, i koja se takode pominje u ovom izveštaju MKG?
Imam utisak da postoji i te kakva veza. Nažalost ja sam tema, takvih napisa evo vec poslednjih dvanćst godina. Da ne kažem da su me neki krugovi u Crnoj Gori, još od 1975 godine, proglasili nepoželjnim. I tadašnja ideologija kao i ova danas imala je isti cilj, ili da pretvori Crkvu u mrtvacnicu i fosil prošlosti ili da je razori, spoljašnjim nasiljem ili unutrašnjom erozijom. Tu se suštinski, bar što se tice tih krugova u Crnoj Gori, ništa nije promenilo. Tako cim se ništa nije promenilo u opštem odnosu prema Crkvi, odnos prema meni je cak i radikalizovan. Ja sam predstavljao „opasnost“ mnogo pre nego što sam postao mitropolit.
U to vreme UDBA je imala svoje kandidate. Miraš Dedejic, kao provereni kadar, pre nekoliko godina je tronizovan, uz „blagoslove“ pojedinih cinovnika državne bezbednosti?
Svima je poznato da je vlast državna, partijska, preko verskih komisija, uticala na sve pore crkvenog života od 1944 pa sve do devedesetih godina. Ti ljudi i njihovi ucenici, kojih se nije lako osloboditi i dalje nastavljaju sa svojim zadatkom uništavanja i rasturanja crkve. Vlast je godinama nametala svoje kadrove, kako bi lakše kontrolisala Crkvu. Kada su izgubili moc da manipulišu i rukovode Crkvom, u Crnoj Gori su formirali taj putujuci cirkus, koji se predstavlja casnim imenom Crnogorske Crkve, koje vekovima pripada jedino Mitropoliji Crnogorsko-primorskoj. Oni zloupotrbljavaju to ime, lažno se predstavljajuci i niko ih ne sankcioniše za lažno predstavljanje, za ugrožavanje elementarnih ljudskih prava, za ugrožavanje imovine, za svojatanje imovine ustanove koja je starija od crnogorske države.
Svima Ustav garantuje zaštitu, osim ocito Mitropoliji Crnogorsko-primorskoj koja je potpuno nezašticena, prepuštena samovolji pojedinih savremenih „aga“ i „begova“. Do kada ce to trajati videcemo. Nadajmo se da nece dugo, jer ipak sazreva i narod, i nadajmo se da ce i Crna Gora od besudne ipak postati u dogledno vreme, istinski pravna zemlja u kojoj ce se znati ko je ko i šta je šta.
Poslednja pres konferencija tzv. CPC, na kojoj je na neki nacin najavljen atak na imovinu Mitropolije Crnogorsko primorske, dobila je veliki medijski publicitet u Crnoj Gori. U poslednje vreme neprestano se ponavlja da takozvana Crnogorska crkva, inace registrovana u policijskoj stanici na Cetinju, što s ponosom istice i gospodin Dedejic, nekada u Rimu veliki branilac lika i dela Slobodana Miloševica, ima pravo na imovinu i hramove Mitropolije Crnogorsko primorske. Da li vas onespokojava cinjenica da aktuelna vlast u Crnoj Gori, duva u leda, toj sekti?
Ta plemensko- partijska, pseudo-religiozna organizacija, u suštini je samo jedna virtuelna stvarnost, koja se upravo veštacki forsira. Ona nema uporišta u narodu. Eto pogledajte ankete istraživanja javnog mnjenja koje sprovode agencije bliske vlasti. Svuda se najviše veruje Mitropoliji Crnogorsko primorskoj. Ali, ta sekta se forsira iz odredenih ideološko-partijskih centara i propagira se preko njihovih medija. Da nije toga niko ne bi znao ni za vec pomenutog, niti za njegove saucesnike, rašcinjene zbog raznih kriminalnih dela i oterane iz eparhija srpske crkve. To je organizacija koja nema temelja u bicu crkve. Evo, desetak godina od kada se forsira ta prica ni jedan monah ni sveštenik nije prišao toj sekti. To pokazuje da to nije nešto što je domace, rodeno istinski u duhu, u etosu, u naravi, u predanju i tradiciji Crne Gore. To je nametnuto, kao izraslina jednog bolesnog ideološkog sistema, koji još uvek opstajava.
Crna Gora je duhovno ubijana 50 godina, tako da je to odlicno tlo za necastive sile.
Naravno. đavo najbolje koristi prostor u kome je kradena i ukradena Crkva pedeset godina.
Sve Vaše aktivnosti su budno pracene i analiticki fokusirane od strane crnogorske javnnosti. Cesto se prave aluzije kako Vas ima svuda. Od ratišta, opozicionih mitinga sa pištaljkom, koje je predvodio pokojni đindic, posete Miloševicu u Centralnom zatvoru, posete Haškim pritvorenicima … Je li to politicki angažman ili pastirska misija?
Ja sam uvek i bio uz narod. To je pastirski rad Crkve. To je napor da Crkva, konkretno Mitropolija Crnogorsko- primorska nastavi predanje, Cetinjskih Mitropolita, da pomenemo Mitropolita Danila, Svetog Petra, Mitropolita Petra II, pa sve do Mitrofana Bana i Patrijarha Gavrila. Ništa drugo današnji mitropolit ne radi, vec samo koraca putem svojih prethodnika i nastavlja njihov pastirski rad.
Medutim, mondijalisticko-liberalni krugovi to ipak doživljavaju kao intezivno mešanja crkve u politiku. Kakav bi po Vama trebvao biti odnos Crkve i Države?
Tako razmišljaju oni koji su mislili da su izbrisali crkvu iz ljudskog pamcenja, da su je potisnuli na margine života. Da su je pretvorili u fosila prošlosti. I naravno da je njima mnogo crkve. Racunali su da je to mrtvac koji ne može oživeti. Medutim , crkva je izbila na površinu sa svojom vekovnom neuništivom snagom i kao takva ona biva prihvacena od naroda. Odnosno narod to nosi u sebi. I narod je, cim su spali totalitaristicki okovi, pokazao svoju crkvenost. Ko danas, gradi i obnavlja na stotine hramova? Ko je tražio veronauku? Jedan je odgovor. Narod. Znaci crkva nije fosil. E to, naravno, umišljenim gospodarima ljudskih duša, osobama s fikcijom da je njihov nadzor nad dušama poslednji, naravno to ne odgovara. Umesto da pogledaju sebe i da se zamisle nad sopstevnim postupcima, oni ponovo kidišu na crkvu, pokušavajuci da je ponovo izbace iz matice života, optužujuci je da se bavi politikom, kao da je politika privilegija nekih ideoloških grupa. Crkva se nikada nije bavila politikom u smislu politikanstva, crkva se bavi politikom u smislu brige o sveukupnom razvoju i napretku coveka, mesta, naroda, ljudskog društva. To je njena misija od iskona. Nema nicega ljudskog što je crkvi tude, kako je govorio drevni latinski pesnik. Sve što je ljudsko ono je svojstveno crkvi i ona, na svoj nacin, iz svog domena, na svojim nacelima, to definiše. Ko hoce to da prihvati oce ko nece ne mora. Ko ima uši da cuje neka cuje.
Medunarodni monitoring „zapaža“ da SPC ima veliki uticaj i da je treba „svesti u neke normalne okvire“. I ova konstatacija asocira na ne tako daleku prošlost? Cinjenica da danas o demokratiji i ljudskim pravima govore neki cije su ruke krajem Drugog svetskog rata a i kasnije ogrezle u krvi srpske mladosti i intelegencije. Pokušavaju li se dovršiti egzekutorske aktivnosti i nad dušom ovog naroda?
Taj medunarodni monitoring, ocito se, manje-više zasniva na ljudima koje nalazi medu nama. Casni ljudi, ne prodaju sebe i svoje životne stavove. Kao po pravilu, vecina dobrih slugu bivšeg totalitarnog sistema je preko noci, promenila kape i sada su najbolje sluge novih gospodara. Isti ti ljudi još revnosnije služe novim gospodarim. Govorice i pisati ono što njemu godi. Cešuci njegove uši.
Koliko to odgovara stvarnosti to je drugo pitanje. Interesantno je da se medunarodni faktori pouzdaju u takve ljude, dojucerašnje Brozove i Staljinove inkvizitore, koji su sada prepuni reci o demokratiji i ljudskim pravima. Treba samo zaviriti u arhive i videti šta su govorili, dok su bili drugi gospodari. Neki su cak i apsili neistomišljenike, nazivajuci ih silama mraka i prošlosti, zapadnim – kapitalistickim slugama itd.
Oni su ocito uvek na „pravoj strani“ s jedinim nepromenljivim principom, osecajem za „pun stomak“.
E upravo to. Tamo gde je puno korito tamo su oni. Dok je Brozovo korito bilo puno bili su kod njega. Danas su nosioci progresa, i dalje se bave tudim moralom, u svoj naravno ne zaviruju. Što bi se reklo : Cede komarca, a gutaju kamilu.
đINđIC SAHRANjEN PO KRALjEVSKOM PROTOKOLU
Beseda na pogrebu premijera đindica je znak dubokog poštovanja kako prema njemu, tako prema njegovoj porodici. U Hramu Svetog Save, na mestu gde je jedino pre njega pocivao, na putu za Ravanicu, velikomucenik srpski knez Lazar, uz prisustvo patrijarha Pavla i skoro celog Sabora SPC, sveštenstvom sa tri hora, takva pocast retko je kome ukazana od sahrane kralja Aleksandra Karadordevica. Beseda kao sastavni deo tog cina prestavlja samo duboki akt poštovanja i pijeteta. Što je naknadno, nakon nekoliko dana pokrenuta, haranga prvenstveno protiv besede, pokazatelj je da krugovi, ili ne znaju šta je Crkva, u cemu se sastoji cin opela, ili su s druge strane zlonamerni, pa su sebi dali za pravo da paušalno, bez ikakve dublje analize sadržaja besede, napadaju i besedu i besednika, što pokazuje da meta nije samo beseda i besednik, vec Srpska pravoslavna crkva. Naravno, da je nekome zasmetalo što se crkva pojavila u svojoj punoci i što je dala ton celoj ceremoniji. E, to je trebalo obezvrediti.
POSETA VATIKANU
Poseta Vatikanu, delegacije SPC, sa Vama na celu pocetkom februara ove godine, izazvala je dosta komentara u javnosti. Cija je to bila ideja i šta ste razgovarali u Vatikanu?
„Pre svega, prihvatajuci poziv kardinala Kastera, prefekta kongregacije za jedinstvo hrišcana, krenuli smo stopama Svetog Save, koji je voden narodnim i crkvenim potrebama slao u Rim svoga najboljeg ucenika Metodija, igumana Hilandara , a kasnije i episkopa. Poseta je bila veoma znacajna jer je delegacija imala priliku da poseti sve glavne ustanove i pontifikalna veca, i da se sretne sa licnostima koji te ustanove vode, tako da smo sagledali život i sveukupno delovanje Rimokatolicke crkve u svetu. Imali smo priliku da razmenimo iskustva i mišljenja o prakticnim pitanjima, kao i da razgovaramo o teološkim problemima, na prvom mestu o onome što nas sjedinjuje, a i o pitanjima u kojima postoje razlike. To se odnosi i na ustrojstvo Crkve, i na misiju u raznim oblastima života.
Sve je bilo u duhu pravog, istinskog dijaloga, na kome pociva sama Crkva i koji je u Njenoj suštini. Narocito je bio znacajan razgovor sa kardinalom Racingerom, prefektom kongregata za doktrinu, u kome smo izneli stanovišta istocno-pravoslavne crkve uopšte po teološkim pitanjima u kojima se razlikuje rimokatolicanstvo od pravoslavne crkve istoka. Naša delegacija je posetila i Papu Jovana Pavla Drugog, koji je uputio licne pozdrave Njegovoj Svetosti Patrijarhu srpskom G. Pavlu i srpskom narodu, uz želju da posle svih tragicnih zbivanja, naš narod prevazide sve teškoce i probleme i nade svoje pravo mesto, i da ce se poštovati ljudska prava svih naroda na Balkanu.
Posetili smo sve glavne svetinje drevnog Rima, vezane za apostolsko i postapostolsko vreme, katakombe, Crkvu Svetog Apostola Petra i Pavla, Svete Marije itd.
