Kао што је за деспота Стефана у Манасији напредовала Ресавска школа, тако је за Бранковића Смедерево било средиште ондашње књижевне делатности српске. Деспот Ђурађ је био велики књигољубац, сем тога што је био врло побожан. Зна се, на пример, да је Константин Философ своју биографију о Стефану написао по његовој жељи и на заповест патријарха Никодима (1431) и како је, извесно, Ђурађ желео да разне књиге које је читао на грчком види преведене на наш језик. По његовој наредби преписане су у Хиландару, 1434, Рајске лествице од Јована Лествичника.
Слични послови врше се затим у Смедереву. Стефан Ратковић, доместик, преводи у два примерка – један за деспота Гргура, други за брата му Лазара Шестодневник Јована Златоуста између 1457. и 1458. године.
Од домаћих дела позната су нам само три, и она су постала поводом догађаја који су се десили у Смедереву. Тако је, најпре, састављена Служба Св. Луки, вероватно одмах по преносу свечевих моштију. Она није сачувана. Постоји запис да ју је, 1641, преписао за манастир Раваницу пећки патријарх Пајсије.
Трећи пренос (моштију) апостола и евангелиста Луке из Рогоса у Богом чувани град Смедерево је саставни део већег рукописа неког “блаженог Теодорита“, вероватно калуђера при смедеревској митрополији. Спис је на сву прилику из 1453. Изворно по предмету, самостално по обради, то дело је значајно још и због тога што је писано чистим народним језиком тадашњим.
Најзад, амо спада и чувена Похвала Ђурђу Бранковићу, од непознатог писца, врло дирљива и пуна података о савременим догађајима.
Текст преузет из Споменице петстогодишњице смедеревскога града деспота Ђурђа Бранковића
