Italijanski ambasador u Crnoj Gori Gabriele Meući ovih dana posećuje crnogorske zvaničnike i priprema se da konačno krene preko mora jer je njegova diplomatska misija u ovoj zemlji završena. Teško je reći ko će i da li će zbog toga zažaliti pošto će ovaj diplomata ostati upamćen po neprijatnostima koje je doživeo u Crnoj Gori, ali i po vrućim šamarima koje je uzvratio režimu Mila đukanovića u kome ljudi, kao što je rekao, ne smeju reći šta misle.
Podsetimo, u dva podgorička dnevnika, još pretprošlog leta, nekoliko dana „vrteo“ se neobičan oglas sročen na celoj strani i sa tri fotografije: „Ambasador Italije u Crnoj Gori nudi na prodaju vozilo „lada niva“ 1,7, bele boje, staro samo godinu dana, prešla samo 12.000 kilometara. Vozilo nosi diplomatske tablice i isključivo ga je vozio ambasador, prvi i jedini vlasnik. Gume na vozilu su u odličnom stanju jer su retko korišćene na klizavim i opasnim terenima. Vozilo poseduje originalnu rusku opremu i originalnu crnogorsku saobraćajnu dozvolu“.
Pljačka u ambasadi
U proleće prošle godine obelodanjena je i velika afera u italijanskoj ambasadi u Podgorici – švercu dokumentacije za dobijanje šengenskih viza za Italiju, Francusku i Maltu. U opsežnoj istrazi došlo se do saznanja da su kolovođe tog mutnog posla, ustvari, bila dva službenika same italijanske ambasade, koji su, čim je afera „pukla“, napustili Crnu Goru i vratili se u Italiju. Policija je tada izrazila sumnju da je ovaj lanac kriminala funkcionisao makar nekoliko godina unazad, te da je samo za minulih godinu dana izdato oko 800 ovakvih viza, što će reći da su Meućijevi službenici ućarili oko 1.600.000 evra. Sve je, ipak, ostalo na tome.
U svemu može biti, i ne bi bilo ničeg neobičnog – ambasador jedne bogate zemlje odlučio da promeni svog terenskog četvorotočkaša – da sve nije usledilo kao posledica jednog skandala koji se nekoliko dana ranije dogodio na kapiji vile „Gorica“ u Podgorici i neprijatnosti koju je doživeo italijanski ambasador. U nameri da prisustvuje svečanom prijemu povodom Dana državnosti Crne Gore u vili „Gorica“ on se dovezao u svom omiljenom automobilu, ali ga je dežurni policajac prilično grubo i nediplomatski zaustavio na ulazu ispred vile i zatražio da vozilo parkira na sporednom parkingu izvan kruga. Upornost ambasadora se isplatila, neko od pretpostavljenih je ipak naredio samovoljnom policajcu da pusti „ladu“ da uđe na parking vile, a Veselin Veljović, šef crnogorske policije, kasnije mu se i izvinio zbog nesporazuma. Sve bi se, verovatno, na tome i završilo da novine nisu zabeležile taj incident i da policija potom nije objavila da je za nesporazum kriv ambasador koji na vozilo nije stavio diplomatske tablice! Ambasador, međutim, nije želeo da se dopisuje i ratuje sa policijom putem saopštenja, već je na originalan način odlučio da demantuje te tvrdnje, dajući oglas za prodaju vozila i ilustrujući ga fotografijama na kojima se jasno vide njegove diplomatske tablice.
Kazivanje Draška Popovića o Mlecima
Opisujući stanje u mletačkom društvu humornom vrletnih goršataka, Draško Popović, pored ostalog kaže:
„Nema toga ko s’ ne boji čega,
da ničega, ano svoga hlada.
Oni straha drugoga nemahu
do od žbirah i do od špijunah;
od njih svako u Mletke drhtaše.
Kad dva zbore štogod na ulicu,
treći uho obrne te sluša,
pa onaj čas trči sudnicima,
kaži ono što oni zborahu
i popridaj štogod i pogladi.
Sud onaj čas ona dva uhvati,
pa na muke s njima u galiju.
Od toga ti bjehu poginuli,
među sobom vjeru izgubili.
Kolike su s kraja u kraj Mletke.
tu ne bješe nijednoga čojka
jedan drugog koji ne držaše
za tajnoga žbira i špijuna…“
Gabrijele Meući je ponovo drastično prekoračio meru diplomatskog bontona kad je u proleće prošle godine, odmah posle tek završenih predsedničkih izbora, u jednom intervjuu za podgorički dnevnik „Vijesti“, ocenio da između italijanskog i crnogorskog društva postoji barem jedna velika „zapanjujuća“ razlika – da se „u Italiji ljudi osjećaju slobodnim da otvoreno kažu svakome šta misle, što u Crnoj Gori nije tako“… da je „stotinama godina tako.“
– Treba omogućiti proces oslobađanja uma kako bi ljudi dan pre i dan nakon izbora mogli jasno da kažu šta zaista misle – kazao je ambasador Meući – i da se ne boje da kažu šta god žele i da se niko ne boji da to sluša. Mi bismo u Italiji možda žučno raspravljali i svađali se oko toga, ali to nema nikakvih posljedica na svakodnevni život ljudi, na radnom mestu, na univerzitetu, u školi, u socijalnom okruženju, susjedstvu itd.
Ambasador Meući je, pored ostalog, tako demantovao jednu od najlepših i najvedrijih scena u glasovitom NJegoševom spevu „Gorski vijenac“ – povratak vojvode Draška Popovića iz Mletaka, zemlje u kojoj ima „dosta lijepijeh, a grdnijeh deset putah više“, u kojoj o junaštvu nema zbora, u kojoj su sudovi „da te bog sačuva, malo bolji nego u Turčina“, u kojoj „niko žalit ne smije nikoga, a kamoli da mu što pomože“, priču vedrog brđanskog junaka od pre 300 godina, njegovu sumornu sliku o stanju u društvu moćnog crnogorskog prekomorskog suseda, praktično tvrdeći da su Mleci, ustvari, sada pod Lovćenom i da takvo stanje crnogorskog duha traje vekovima.
