Smrt je bila u rukama bolesnog mladog coveka?

Svedski narod je i dalje nem u svojoj tuzi posle ubistva ministra spoljnih poslova. Covek koji je zatvoren pod sumnjom da je ubio Anu Lindh, rodjen je u Svedskoj. Njegovo ime nije Mats ili Martin. On se zove Mijailo, a njegovi roditelji su poreklom iz bivse Jugoslavije, sadasnje Srbije i Crne Gore. Sta je bio motiv ovog ubistva? Da li je moguce sa time u vezi govoriti o poreklu ubice? Naravno da je odgovor negativan ukoliko nije u pitanju teroristicki napad ili politicka aktivnost fanatika. Kako je uopste moguce da jedan mlad covek, na jedan ovakav nacin napadne i oduzme zivot ovoj rastom maloj i bespomocnoj zeni, kao sto je bila Ana, usred belog dana i u prepunoj robnoj kuci u centru Stokholma? Danas na to niko nema odgovor, ali za mnoge od nas je izuzetno vazno da se mediji zaustave na cinjenici da je ovo ubistvo delo jedne osobe. Ceo narod ne moze da se oslikava u onome sta je ucinio jedan covek, ali Srbi u Svedskoj su i pored toga ponovo uznemireni i sokirani.

U svedskim medijima Srbi su proglaseni maltene kao jedino odgovorni za gradjanski rat koji je besneo u Jugoslaviji. O zlocinima cije su zrtve bili svi narodi informisano je na nacin koji je kod Svedjana doprineo permanentnom razmisljanju da su jedino Srbi izvrsioci svih zlocina. Recenica,Svi su cinili zlocine ali Srbi su…, bila je napamet naucena klasika kod mnogih diskutanata i reportera koji su, govoreci ponekad o silovanim, zaklanim i na druge bestijalne nacine ubijenim srpskim civilima, na svaki nacin izbegavali da pomenu nacionalnu pripadnost pocinioca tih zlocina. Izvrsioci zlocina nad Srbima, muslimani, Hrvati i Albanci, opisivani su naprimer recenicom:masaker nad Srbima izvrsili su nesrbi. Bes, nemoc, izbezumljenost i neshvatanje bili su svakidasnji osecaji kod Srba, koji su se citavu deceniju osecali, i jednim delom i bili, izolovani u svedskom drustvu.

Godine posle gradjaskih ratova na podrucju bivse Jugoslavije u Svedskoj se desilo vise krvavih obracuna i ubistava, u kojima su osobe koje poticu iz Jugoslavije imaleglavnu ulogu. U Srbiji je ubijen premijer Zoran Djindjic, Zbog svih tih krvavih zlocina i desavanja, koja su se odigrala na razlicitim geografskim podrucjima, stvorila se odjednom pretpostavka da Srbi u sebi mozda nose kult i mentalitet nasilja, o cemu bi setrebalo govoriti.

Naravno da to nije istina. Srbi nemaju posebne gene koje prouzrukuju nasilje i oni zasluzuju da se prema njima ophodimo isto kao i sa svim drugim narodima, ukljucujuci Svedjane. Ali veoma je vazno kako mediji tretiraju ovu temu. Ljudski zivot je isto vredan i tako treba i da se posmatra, bez obzira na nacionalnost, versku ili drugu pripadnost. Krajem avgusta poslao sam skoro identican apel svedskim medijima i svedskom premijeru Goranu Personu, gde sam izmedju ostalog napisao, da je na Kosovu opet doslo do ubistva maloletne srpske dece. Posle ulaska zapadnih vojnih i policijskih snaga na Kosovo, sa prvenstvenim ciljem da pruze zastitu svom civilnom stanovnistu, od leta 1999. do leta 2003. u ovoj srpskoj pokrajini ubijeno je 847 ljudi koji nisu albanske nacionalnosti. 1 254 ih je kidnapovano a vecina od ovih ljudi se racuna takodje ubijenim. Svedska javnost ne cuje mnogo o svakodnevnom proterivanju, teroru, ubistvima i drugim zlocinima koja se vrse nad srpskim civilima. Cutnja je prisutna i pored cinjenice da postoji ugovor izmedju svedske drzave i medija o obavezi informisanja javnosti o vaznim desavanjima u zemlji i u svetu. Mozda postoji neko ko javno moze da deklarise da srpski zivoti za svedsku javnost nemaju vaznosti?

U medijima postoji i dalje neka vrsta cenzure i odlucnosti da se ne informise o onome sto se desava na Kosovu. Medjutim, predsednik Goran Person prosledio je moje pismo kao zvanican predmet ministarstvu spoljnih poslova. Bice tragicna ironija, ako je Anu Lind, kako izgleda prema nalazima dosadasnje istrage, ubio jedan Srbin, bas kada se dogovaralo da se sretne sa drugim Srbinom, da bi diskutovali na koji nacin bi Svedska mogla da se angazuje i doprinese da se zaustavi progon i ubistva srpskih civila na Kosovu. Bila bi to najcrnja ironija, ali zivotna istina je i da svedska javnost, ako se Mijailo osudi kao kriv za ubistvo svedskog ministra spoljnih poslova, shvati da noz u ruci nisu drzaliSrbi. Smrt se nalazila u rukama bolesnog mladog coveka, koji nije dobio pomoc koju je vise puta trazio u zemlji, koja je u svetu poznata po tome da zeli da pomogne drugima. Srbi u Svedskoj, isto koliko i Svedjani, zale Anu i ona nedostaje svima. Ukoliko se bilo kakav deo krivice, za to sto Ana nije vise medju nama, nalazi na necijoj savesti, ne racunajuci izvrsioca zalocina, onda o tu mogucnost mozemo diskutovati tek kada sud donese presudu o tome ko je ubio Svedskog ministra spoljnih poslova, Anu Lindh. Tada ce mozda i motiv ovog ubistva biti jasniji.